НАТО и Русија – поветарац и ураган

NATO i Rusija – povetarac i uragan

19 jula 2018

Piše: Bojan Bilbija

Dok ruski i američki predsednici, Vladimir Putin i Donald Tramp, budu ovog ponedeljka (16. jul) u finskoj prestonici Helsinkiju razmatrali budućnost sveta, pokušavajući da otvorena pitanja rešavaju diplomatskim i mirnim putem, dotle će dve hiljade kilometara južnije američke ratne pomorske snage, zajedno sa ukrajinskim kolegama, izvoditi još jedne vojne manevre koje u Moskvi nazivaju isključivo – provokativnim. Od 9. do 22. jula trajaće vojne vežbe „Sea Breeze 2018“ (Morski povetarac), koje američki i ukrajinski partneri, zajedno sa ostalim NATO članicama, održavaju još od 1997. godine. Dakle, od momenta kada su Rusija i NATO potpisali svoj veliki sporazum o saradnji i kada je Vašington svečano obećao da su dve zemlje od tog trenutka postali partneri i prijatelji – zauvek. Pokazalo se, veoma brzo, da je realnost veoma daleko od svečanih proklamacija. I da bi za dobre odnose dve zemlje bilo daleko lekovitije da su njihove armije ostale na međusobnoj udaljenosti od nekoliko hiljada milja, umesto što se danas gledaju preko nišana, na puškomet jedna od druge.



KAKO JE RUSIJA „IZBILA NA NATO GRANICE“ 

Pokazalo se, takođe, da NATO u Evropu ne donosi mir i stabilnost, već unosi priličnu dozu nespokoja. A posebno agresivnu militarizaciju na istoku kontinenta – upravo na mestima gde su Rusi „približili svoje granice NATO“. Baš ta činjenica da su Rusi „izbili na NATO granice“, i tamo razmeštaju svoju vojsku, dobro dođe zapadnim medijima kao krunski dokaz da u Kremlju planiraju neku invaziju. Ne samo što se Moskvi osporava pravo koje imaju sve suverene države, da na svojoj teritoriji razmešta vojne jedinice, već se u svest Evropljana polako usađuje i svest da se Rusija pomera vojno ka Zapadu i da je samo pitanje dana kada će uslediti agresija. Ako bi neko, sasvim logično, ukazao da se ruske trupe nalaze isključivo na mestima gde su u kontinuitetu već hiljadu godina, ili bar poslednjih 100, taj bi nesumnjivo bio veoma brzo ućutkan – kao ljubitelj istočnjačkih despotija, autoritarnih režima i ostalih diktatura.

Činjenice, međutim, ukazuju na nešto sasvim drugo. Proklamovani cilj NATO, da države članice moraju do 2024. svoje vojne godišnje budžete da povećaju na dva odsto domaćeg bruto proizvoda, vodi daljoj militarizaciji Evrope i marginalizaciji onih koji imaju drugačije mišljenje. I koji veruju da besomučna trka u naoružanju nije put ka većoj bezbednosti, miru i blagostanju nego uvod u nove sukobe i neku buduću vojnu diktaturu. Jer, ako NATO generalima date u ruke još više tenkova, raketa i aviona, da li treba očekivati da će se oni, tako naoružani do zuba, pridružiti „deci cveća“? Ili će pre biti da će ogromni profiti, koji će usled toga poteći iz državnih budžeta ka vojnim i lobističkim strukturama, uticati na političare i medije da još više razduvavaju ratne pretnje – kako bi to njihovo „blaženo stanje“ zauvek potrajalo?

Ako neko misli da je hipertrofirani NATO angažman posle 1991. godine doveo do mira, sigurnosti i procvata Evrope, neka samo pogleda neprijatne primere širom bivše Jugoslavije ili SSSR-a, to jest na Balkanu i u istočnoj Evropi, ali i na Kavkazu i Bliskom istoku. Neka vidi kilometarske kolone izbeglica i migranata, neka se zagleda u oči onima čiji su domovi spaljeni, a države uništene – uglavnom tim istim oružjem čiju proizvodnju sada još više uvećavaju. Sadašnja ekonomska kriza, kako je to već mnogo puta rečeno, samo je očigledna posledica sveprisutne krize morala i pogrešnog uverenja da se sopstveno blagostanje i sigurnost mogu beskonačno dugo ostvarivati na račun nekog drugog – kome je sve to oduzeto. Ako Nemci i kancelarka Angela Merkel ostanu dovoljno čvrsti da ne popuste pod američkim pritiskom za enormno uvećanje (sa oko 40 na bezmalo 80 milijardi dolara godišnje) vojnog budžeta, to može biti samo pozitivna vest za Evropu i svetski mir.

AVANTURISTI SANJAJU POKORAVANJE RUSIJE 

Moglo bi to, doduše, još više da pogorša odnose između SAD i saveznika u Evropi, o čemu se ove nedelje govorilo na NATO samitu u Briselu, ali ne mora nužno da bude loše za zemlje Starog kontinenta: ako Evropljani malo bolje razmisle, shvatiće da im iz Kremlja ne preti nikakva vojna opasnost u smislu invazije. S druge strane, avanturisti koji i dalje sanjaju o vojnom pokoravanju Rusije, morali bi da budu bar toliko trezveni da shvate da današnja ekonomska i tehnološka moć Moskve garantuje odbranu protiv bilo kog potencijalnog protivnika, čak i u slučaju globalnog sukoba na dva fronta istovremeno. Zato je naoružavanje američkim oružjem Evropljana, od kojih svega dve-tri države imaju iole stabilnu ekonomsku situaciju, za ove zemlje bacanje para u bunar, naspram protivnika koji naprosto ne reaguje na vojne pretnje – umesto neophodnih ulaganja u socijalni i ekonomski razvoj. O šteti koju takva militarizacija nanosi ljudskim pravima i slobodama, izlišno je i govoriti.

To može ići naruku samo ekstremnim političkim krugovima, ionako osokoljenim zbog porasta protestnog raspoloženja koje izaziva migrantska kriza. Ako neko misli da su današnji „mejnstrim“ desničari-populisti najgore što može da zadesi Evropu, može već u skorijoj budućnosti da se uveri da su političari poput Viktora Orbana, Marin Le Pen ili Matea Salvinija – zapravo oličenje demokratije i liberalizma, u poređenju sa onima koji mogu doći iza njih. Raspirivanje militarizma i nestabilnosti koji uzrokuju ratove, razaranja i izbegličke talase širom sveta vodiće samo ubrzanom porastu političkog ekstremizma u državama zapadnog sveta. I Americi i Evropi moralo bi da postane jasno da sa Rusijom ne mogu da razgovaraju jezikom sile i jačanja vojnih potencijala, jer će Moskva uvek imati spreman i višestruko jači odgovor. Time se jedino može postići neka nova nesreća, ovoga puta možda ponovo u Evropi.

Umesto toga, mnogo bi bolje bilo da svi zajedno sednu za sto i pokušaju da se dogovore o principima trajnog razoružanja, smanjenja međunarodne napetosti i povećanja međusobnog poverenja. I da tako ne samo „daju šansu miru“ već i onim političkim snagama koje bi bile sposobne i voljne da rade na korist povećanja bezbednosti i opšteg blagostanja. Da Moskva i Peking ne budu doživljavani kao „zloćudni faktori“ u Evropi, već da svi zajedno budu motor budućeg razvoja sveta. Da i siromašne i nerazvijene zemlje Afrike, Azije, kao i sa oboda Evrope, a koje danas generišu milionske migrantske talase, budu osposobljene da svojim građanima obezbede dostojanstven život u miru.

UTOPISTIČKE VIZIJE I STVARNOST 

Naravno, svima je jasno da ovakve utopističke vizije danas nisu na dnevnom redu svetske politike, jer su stvari odavno otišle predaleko. NATO uvlači u svoje redove jednu po jednu državu na Balkanu, u regionu gde to nikako ne bi smeo da radi zbog teškog istorijskog nasleđa i brojnih ratova, i želi da priključi još nekoliko bivših sovjetskih republika na koje Rusija s pravom gleda kao na ključne za svoju bezbednost. Jedna od njih je Ukrajina, u čije su teritorijalne vode radi manevara „Morski povetarac“ uplovila dva velika američka broda – komandni „Maunt Vitni“ i raketni razarač „Porter“, koji može da nosi 56 raketa „tomahavk“. Zanimljivo je objašnjenje američke komande da su ovi brodovi stigli u Crno more zbog „pomoći u očuvanju mira i ekonomske stabilnosti“. To posebno cinično zvuči u slučaju Ukrajine, čija je vlast svojom pronatovskom politikom dovela do građanskog rata sa hiljadama žrtava, gubitka Krima, Donbasa i prepolovljenog životnog standarda – za samo četiri godine.

Ipak, ostaje kakva-takva nada da bi susret Putina i Trampa u ponedeljak mogao za početak makar da uspori razvoj negativnih tendencija. Dosadašnja politička praksa američkog predsednika je da vuče poteze koji ne idu u prilog dominatnoj atlantističkoj ideologiji. Ko je i pomislio pre neku godinu da bi Evropa i SAD mogle da povedu trgovinski rat – ako se zna da je prethodni predsednik Barak Obama bio najveći zagovornik TTIP sporazuma kojim bi se praktično objedinile dve transatlantske ekonomije. Sada od toga nema ništa, a evropski analitičari podozrevaju da bi Tramp mogao da rasturi i NATO, imajući u vidu da SAD pokrivaju čak 72 odsto ovog vojno-političkog saveza, a da zauzvrat ne dobijaju poslušnu Evropu koju Amerikanci kontrolišu u potpunosti.

Zašto bi se, onda, Vašington dogovarao sa Briselom – koji o mnogim stvarima i ne može samostalno da odlučuje – kada naspram sebe ima Rusiju i Kinu, jedina dva preostala potpuno suverena centra moći u današnjem svetu. Veliki dogovor tri globalna lidera učinio bi savremeni svet mnogo bezbednijim i prosperitetnijim mestom za život, umesto današnjih pretnji i strahovanja da bi nekome mogli da popuste živci i povuče oroz. U tom slučaju, sadašnji ratni povetarac koji duva na istoku Evrope pretvorio bi se u razorni uragan, više puta viđen u poslednjih sto godina.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *