NATO zabrinutost

Tweet

Piše: Vladimir Đukanović

Naša petočlana skupštinska delegacija (Dragan Šormaz, Vladimir Đukanović, Zoran Dragišić, Nataša Jovanović i Jasmina Nikolić) uputila se ka Istanbulu kako bi učestvovala na redovnom jesenjem zasedanju parlamentarne skupštine NATO. Za neupućene, sve zemlje članice ili zemlje koje su u Partnerstvu za mir imaju pravo da učestvuju na redovnim zasedanjima parlamentarne skupštine NATO, s tim što samo zemlje članice imaju pravo glasa. Doskoro je i Ruska Federacija imala svoju delegaciju, jer je Rusija članica Partnerstva za mir, ali zbog dešavanja u Ukrajini njeno učešće je suspendovano. Što se nas tiče, ovo su odlične prilike da rezolucije koje se tamo donose, a tiču se nas, popravimo amandmanima, da stupimo u kontakt sa uticajnim ljudima i oslušnemo gde to svet ide.

BIVŠA SFRJ

Za nas je najbitnija činjenica da trenutno nismo nikom interesantni. Izveštaj o Zapadnom Balkanu nisu propratile čak ni sve države bivše Jugoslavije (Hrvatska nije na sednici imala delegata mada su u Istanbul došli Miroslav Tuđman i Miro Kovač, dok Makedonija, zbog sopstvenog rasula, nije ni imala delegaciju). Niko od Amerikanaca nije bio prisutan, Francuzi, Italijani i Englezi su bili sa po jednim predstavnikom, dok je samo Nemačka delegacija bila u punom sastavu. Da podvučemo crtu, o nama i migrantskoj krizi, koja tek nikog ne zanima, gotovo se uopšte nije govorilo. Jedino se po pitanju Crne Gore naglasilo da bi do sledećeg zasedanja sve zemlje trebalo da ratifikuju njen prijem u NATO (do sada ih je 13 ratifikovalo, ostalo je još 15). Naravno, crnogorska delegacija je pomalo i komično, skoro pa kroz zakletvu, izrazila lojalnost Crne Gore NATO i apsolutnu spremnost, koju su građani na izborima potvrdili, da postanu članica Alijanse. Čak je i sam generalni sekretar Jens Stoltenberg naglasio važnost širenja NATO i zatražio od svih zemalja da dovrše ratifikaciju prijema Crne Gore. Sam izveštaj o Zapadnom Balkanu je po Srbiju bio više nego korektan, a izvestilac Ula Šmid je prema nama, za divno čudo, bila krajnje blagonaklona.

TURSKA, SIRIJA, IRAK

Zasedanje je bilo posebno i po tome što se događalo u Turskoj, u kojoj je još uvek na snazi vanredno stanje zbog letošnjeg pokušaja puča. Ipak, na tom primeru mogli smo jasno da vidimo šta znači kada imaš uticaj i koliko ti se tada sve dopušta. Naime, sve kritike da je Erdogan uveo diktaturu, da je pohapsio hiljade novinara, profesora, oficira, javnih ličnosti i svakog drugog na koga je pala makar trunka sumnje da je gulenista pale su u vodu posle govora Jensa Stoltenberga, u kome je dao punu podršku Erdoganu u borbi da „učvrsti demokratiju i vladavinu prava“ u Turskoj. Pljuštale su i pohvale na račun hrabrosti turskog naroda koji je izašao na ulice da brani ustavni poredak i demokratske vrednosti, a definisanje Gulenove organizacije od strane turskih zvaničnika, posebno samog Erdogana, da je teroristička, dobilo je punu podršku. Da je, recimo, u Srbiji na snazi to što Erdogan radi u Turskoj, mi bismo u najmanju ruku bili bombardovani, ali pošto je Turska druga vojna sila u NATO i zato što je potrebno sprečiti da ne ode slučajno u ruski zagrljaj, Erdoganu je aminovano sve. Po tom pitanju niko mu neće reći ni reč.

Ipak, kada se ode na pauzu za kafu, većina diplomata se u privatnim razgovorima zgražava nad onim što Erdogan radi. Neki su šaputali da je to stanje neodrživo, te da će morati nešto da se preduzme, ali za sada je Erdogan ovakav kakav jeste veoma potreban NATO.

Erdogan je u svom izlaganju, a to se moglo čuti i u izlaganju Hulusi Akara, načelnika generalštaba turske armije, zatražio da se Turskoj omogući da jedina na Bliskom istoku ima pravo da se bori protiv terorizma. Razlog je više nego jasan: Turska želi da dominira tim prostorom. Problematičan u tim zahtevima je fokus Turske na to ko su teroristi. Naime, prvu poziciju dele Gulenova organizacija FETO i kurdska PKK, dok je ISIS daleko manje opasna sa turskog gledišta od ove dve organizacije. Za FETO je Erdogan dobio odrešene ruke da sa njima u Turskoj uradi šta god mu padne na pamet. Po pitanju PKK stanje je drugačije, jer je poznato da Kurdi dobijaju naoružanje od pojedinih zapadnih zemalja, što je Erdogan žestoko zamerio na samom skupu. Poenta turskog insistiranja na borbi protiv PKK je zapravo pritisak da se Turskoj odobri invazija na severni Irak i zauzimanje Mosula zbog naftnih polja, i na to je najveći fokus Turske u ovom momentu.

Erdogan je imao za cilj da parlamentarcima, pa i samom Stoltenbergu, prikaže sebe kao neprikosnovenog lidera. Sam njegov ulazak u salu propraćen je muzikom koja označava ulazak sultana, sa njim je išla čitava svita, u pozadini na ekranima svuda se vijorila turska zastava, on je kao lider svima mahao. Naravno, domaćini su se potrudili da nam dočaraju kako je narod u julu odbranio demokratiju, te su svi prisutni morali da dobiju sijaset sitnih poklončića, od brošura do uesbeova sa oznakama kako pokušaj puča nije uspeo. Svi smo morali da gledamo i kratke dokumentarne filmove o velikoj narodnoj pobedi na sednicama svih odbora.

Najviše nas je zanimalo hoće li Turska ka Evropskoj uniji pustiti tri miliona migranata koji se nalaze na njenoj teritoriji, što bi i za Srbiju bila katastrofa. Međutim, saznali smo i koje su ranjive tačke Turske. Naime, njihova ekonomija je u priličnoj stagnaciji. Lira svakodnevno pada, a sankcije Ruske Federacije učinile su da ogromne građevinske firme, na kojima se turska ekonomija podizala, dožive fijasko. Izgubile su ogromne poslove u Ruskoj Federaciji, a sadašnji povratak na staro ide teško, jer su ruske firme zauzele njihovo mesto. Turski izvoz je sa više od 60 odsto orijentisan ka Evropskoj uniji, što znači da, ako bi Erdogan i zategao odnose sa Briselom, odnosno najpre sa Berlinom, vrlo lako bi mu Evropska unija mogla uvesti sankcije na izvoz robe, i turska ekonomija bi doživela potpuni krah. Dodatni problem Erdoganu je i činjenica da Turska ima malo sirovina za robe koje proizvodi, već većinu uvozi (pamuk iz Egipta, na primer), a investicije iz arapskog sveta su potpuno pale. Ako se na to doda prepolovljeni turizam zbog opasnosti od terorističkih napada, Erdogan je u velikom problemu. To dobro zna i on, ali dobro znaju i zemlje EU, te samim tim migrantsna kriza gotovo da nije bila tema skupa niti je nju neko ozbiljno pominjao.

Kada je reč o saradnji sa Ruskom Federacijom, moram da demantujem mnoge medije u Srbiji, koji pišu sve i svašta. Ta je saradnja iznuđena i sporo se odvija i isključivo u ekonomiji. Po pitanju geostrateških ciljeva, posebno u Siriji, Rusija i Turska su konfrotirane, s tim što niko neće da prvi povuče obarač posle nedavnog navodnog pomirenja Putina i Erdogana. Dakle, tu nikakvog pomirenja nema, već isključivo sagledavanja situacije kroz goli interes. Status quo za sada odgovara i jednima i drugima. Turci ne mogu da podnosu što Putin pruža podršku Asadu, jer je, bar kako nam je turski premijer Mehmed Čavušoglu rekao, Asad ubica, koji je pobio više od 600.000 ljudi. Takođe, Turska podržava teritorijalnu celovitost Ukrajine i deli zabrinutost za sudbinu krimskih Tatara. Međutim, Putinu odgovara tursko neslaganje za zapadnim zemljama oko Kurda i što na vrlo suptilan način Zapad ipak ne dozvoljava Erdoganu da postane apsolutni vladar Bliskog istoka. U tom trouglu se trenutno igra odvija, i svi su zatočenici sopstvenih interesa.

UKRAJINA, BALTIK, PRIBALTIČKE DRŽAVE

Generalno gledano, najmanje zadovoljne ovim skupom mogu da budu zemlje bivšeg SSSR. Koliko god da im se verbalno daje podrška i da su se predstavnici tih zemalja trudili da, zajedno sa kolegama iz iz EU, pljunu po Putinu i Rusiju označe kao najgoreg agresora posle Hitlera – osim velikih reči, konkretna dela su izostavljena. Odnosno, na neki način NATO je priznao svoju nemoć da ih zaštiti od potencijalne ruske agresije. Zasedanju je prisustvovao i Andrej Parubij, predsednik ukrajinske Vrhovne rade, koji je drvlje i kamenje bacao po Rusiji, ali, osim snažne verbalne podrške, ništa značajnije nije dobio.

Da su na neki način svi pušteni niz vodu, moglo se videti i iz Stoltenbergovog izlaganja. On je rekao da NATO sada ima četiri bataljona u svim tim zemljama i da će možda poslati još koji bataljon, ali da se ubuduće pomoć NATO može ogledati kroz razne programe podrške za obuku vojske Estonije, Letonije, Litvanije, Ukrajine, Gruzije itd. Čak je zamolio sve te države da nikako ne izazivaju tenzije, jer cilj NATO nije da se stvori konflikt, već da se konflikt reši, a, i ako dođe do konflikta, da on bude kontrolisan, a nikako da se otrgne kontroli. Suština Stoltenbergovog izlaganja je bila u tome da se iskamči novac od zemalja članica NATO koje su se obavezale na samitu u Varšavi daće dva odsto budžeta izdvajati za odbranu. Ništa drugo ga nije interesovalo. Između ostalog, navodno radovanje zbog saradnje sa Trampom Stoltenberg je obrazložio time što će se insistirati da sve zemlje članice ispune svoje finansijske obaveze prema Alijansi. Naravno, bilo je tu najava žestokog sajber rata protiv Rusije, suprotstavljanja Rusiji zbog mešanja u političke prilike evropskih zemalja, bilo je raznih osuda Putina, ali se sve svodilo na to da za sve se mora uložiti novac, a, osim SAD, Velike Britanije, Turske, Grčke i Estonije, niko drugi nije platio tih čuvenih dva odsto. S tim u vezi, na pitanje šta misli o formiranju evropske vojske, Stoltenberg je vešto rekao da nema ništa protiv jačanja evropskog stuba unutar NATO, ali da evropska vojska mora da bude sastavljena od svih zemalja Evrope, a ne samo zemalja EU i da nikako ne sme da ima duplu komandu u odnosu na NATO. Naravno, i tada je bocnuo predstavnike zemalja EU kako nisu platili dva odsto za odbranu, a kako će onda formirati evropsku vojsku.

Inače, po kuloarima smo mogli malo da oslušnemo kakva su razmišljanja uticajnih ljudi o pobedi Donalda Trampa. Laž je da ne postoji zabrinutost. One provejava iz razgovora sa članovima delegacija, posebno američkim. Niko od njih pojma nema šta će Tramp učiniti. Ipak, nadaju se da on ništa neće menjati, ali taj stav se više zasniva na činjenici omoga što oni žele, a ne na tome koliko su realni u prognozama. Zapravo, niko ne zna kako će se Tramp ponašati, te je sadašnji skup zaista protekao na principu delovanja kako je do sada bilo.

ZAKLJUČAK

Sve u svemu, bilo je tpo jedno lepo iskustvo. Za nas je, bar za sada, veoma bitno što nas niko nigde ne pominje. Svakako da je važno da budemo prisutni na ovakvim skupovima, jer na njima se može videti kuda ide svet. Prolećno zasedanje biće u Tbilisiju, u Gruziji, a verujem, a i nadam se, da ćemo im do tada biti dodatno nezanimljivi.

(Standard.rs)

Tweet