Научници тврде да су открили – са којих је планета могуће држати „на оку“ нашу Земљу

Naučnici tvrde da su otkrili – sa kojih je planeta moguće držati „na oku“ našu Zemlju

28 septembra 2017

NAUČNICI tvrde da su otkrili sa kojih planeta je moguće držati na oku našu Zemlju.

Prvu planetu pored neke druge zvezde uspeli smo da prvi put otkrijemo pre 20 godina, a sada ih astronomi na spisku imaju više od 3.500.

Neke od njih su slične našoj Zemlji i po veličini i po tome što se pored svojih zvezda nalaze u takozvanim „zonama života“. To jest: na takvom rastojanju da voda na njima može postojati u tečnom stanju.

Takve planete se vrte oko najbližeg „dvojnika“ našeg Sunca – Tau Kita.

Na nekim od „sestara Zemlje“ teleskop Hubble izgleda da je otkrio – vodu.

Najefikasniji metod otkrivanja ekzoplaneta zasad je – „metod tranzicije“. Veoma je jednostavan: kada između onoga ko posmatra neku zvezdu i te zvezde prođe neka od njenih planeta – ona delimično zaseni svoju zvezdu, pa posmatrač uočava kako ona postaje manje svetla.

Ovim metodom se, naravno, ne mogu otkriti sve planete koje kruže oko dalekih zvezda. Da bi bila primećena sa naše planete – „planeta u tranzitu“ mora da bude dovoljno velika i da se nalazi dovoljno blizu svojoj zvezdi.

Zato većina dosad otkrivenih ekzoplaneta pripada „vrelim jupiterima“.

Kepler je i konstruisan za otkrivanje planete veličine Zemlje u „zonama života“ oko zvezda. To je i prednost i hendikep. A najveći problem i za najsavršenije i najmoćnije kosmičke aparate je to veliki broj planeta uopšte nikada ne prseca liniju zvezda-posmatrač.

Zato je grupa naučnika sa Kraljevskog univerziteta Belfasta i iz nemačkog Instituta za istraživanje Sunčevog sistema „Maks Plank“ odlučila da na sve pogleda sa druge strane. Da utvrdi: odakle je iz svemira moguće otkriti da naše Sunce ima planete? Onim istim tranzicionim metodom…

Vrlo brzo su ustanovili da sa Jupiterom i drugim gigantskim planetama Sunčevog sistema ne treba računati. Zato što su – iako su velike – predaleko od Sunca da bi kod nekoga ko nas gleda iz kosmosa mogle da prave efekat tranzicionog zatamnjenja Sunca.

Zato su u konkurenciji ostale samo Suncu najbliže planete: Merkur, Venera, Zemlja i Mars.

Šanse da budu primećene dok „prelaze“ preko Sunčevog diska, Katja Popenhager, jedan od autora istraživanja, ocenjuje ovako:

„Smatramo da bi posmatrač otuda imao šanse u odnosu 1:40 da vidi jednu od četiri Suncu najbliže planete. Verovatnoća da vidi dve približno deset puta je manja. A da `vidi` tri – još deset puta manja“.

Od 3.500 nama poznatih ekzoplaneta, britansko-nemački naučnici su izdvojili 68 sa kojih bi bilo moguće uočiti prelazak preko Sunčevog diska makar jedne od njemu četiri najbliže planete. Naravno, pod pretpostavkom da raspolažu aparatima sličnim našima.

Na žalost, ni jedna od pomenutih 68 planeta nije podesna za život kakav mi poznajemo. I to je razlog što je uočavanje naše četiri planete sa jedne tačke u kosmosu praktično „nemoguća misija“.

Pretpostavka je da postoji još (oko) devet neotkrivenih svetova čiji bi stanovnici – ako uopšte postoje – mogli otkriti našu Zemlju.

I ako bi ima palo na pamet da metodom tranzicije traže planete pored žute zvezde na periferiji Mlečnog puta koja se ničim posebnim ne izdvaja.

Britanci i Nemci su rezultate svog istraživanja objavili u časopisu Monthly Notices of the Royal Astronomical Society.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *