Navijačke strasti

Navijačke strasti

13 septembra 2013

Zoran ŽužaPiše: Zoran Žuža

Dva dana nakon utakmice Slovačka – BiH, koju je „naša“ reprezentacija rešila u svoju korist golčinom lika kojeg sam prvi put video i na terenu i u životu, kolega novinar i prijatelj iz zapadnog Mostara šalje mi mejl sa više nego zanimljivom slikom: bradati četnik u maskirnoj uniformi, sa kokardama i na šubari i na grudima, nosi oko vrata navijački šal u bojama zastave BiH i ironično se smeška. Kolega i prijatelj, inače prava mostarska liska, nije propustio priliku da sliku naslovi sa „bh. patriot“. I doda, u svom stilu: „Bio bi pravi, da mu nije one ‘varta’ baterije oko vrata.“

Eh sad, verovatno je i on, kao i ja, pročitao izjavu uticajnog vlasnika dveju banjalučkih dnevnih novina, koji je agenciji „Anadolija“ izjavio da „sve više Banjalučana navija za BiH“. Siguran sam da mejl koji sam dobio predstavlja reakciju čoveka koji je s balkona mogao da vidi sukob policije i navijača BiH, kojima s razlogom nije bilo dozvoljeno da uđu u srce podeljenog Mostara.

Sportski gledano, razumem „Banjalučane koji navijaju za BiH“, posebno u utakmici protiv Slovačke, koja je imala ogroman takmičarski značaj i dramatičan tok. Priznajem, gledao sam veći deo te utakmice, bez obzira na to što je uporedo išao prenos meča Vels – Srbija, uspavanke u kojoj su naši, začudo, uspeli da domaćinima utrpaju tri komada, a da ne prime niti jedan. I priznajem: bilo mi je nekako prijatno nakon što je u utakmici između „naših“ i Lajčakovih pobedio bolji tim.

Politički gledano (a ovde ništa, sport pogotovo, nije imuno na politiku!) razumem i sarkastičnu reakciju mog prijatelja iz zapadnog Mostara. Imam pravo da sumnjam da iko u Banjaluci navija za tim čiji navijači pevaju tekst ratne himne Alijinog dela BiH i, umesto zastave sa bojama „varta“ baterije, ističu ratnu zastavu Alijine vojske. Imam, dakle, pravo da ne navijam za tu reprezentaciju i da grdno zamerim ministru spoljnih poslova BiH Zlatku Lagumdžiji što se, usred Slovačke, slikao sa belom zastavom s ljiljanima u rukama.

Iz istih razloga zdušno ću podržati činjenicu da je predsednik RS Milorad Dodik na fudbalskoj utakmici Srbija – Hrvatska himnu „Bože pravde“ slušao i doživljavao kao svoju, kao i činjenicu da srpski navijači s ove strane Drine često „zaborave“ da zastava RS zvanično nema orlove i krunu.

Sve ovo je sportska i politička realnost ove nesrećne zemlje i regiona u kom živimo. Tu realnost niko i ništa, pa ni činjenica da će fudbalska reprezentacija BiH (baš kao i košarkaška reprezentacija Srbije) verovatno otići na Svetsko prvenstvo, zadugo neće promeniti. Ni „navijač“ BiH iz Banjaluke, ni četnik s „varta“ baterijom oko vrata, niti moj prijatelj iz zapadnog Mostara koji, siguran sam, žarko želi da se ovim timovima na svetskim prvenstvima priključi i Hrvatska. Da bi i on imao za koga da navija.

(Pressrs.ba – Banja Luka)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *