Ne dajmo pobedu

Tweet

Piše: Dušan Proroković

Kako će Srbija obeležiti 9. maj? Sledeće godine je sedamdesetogodišnjica pobede nad nacizmom. Da li će i to biti jedna od godišnjica koju ćemo zaboraviti da obeležimo? Istorijska konfuzija, nastala posle raspada jednopartijskog sistema i bivše jugoslovenske države, nastavlja se tokom poslednje dve i po decenije. Pobeda u Drugom svestkom ratu, koju je baštinila Komunističa partija, kao da je ostala zaboravljena još početkom devedesetih, posle njenog odlaska u istoriju.

Umesto toga, u Srbiji se počela otvarati rasprava o događajima u Drugom svetskom ratu, ulozi Ravnogorskog pokreta i zločinima partizanskih jedinica. Nesumnjivo, ovakva rasprava je bila potrebna. Pola decenije su komunisti držali monopol nad „ratnom istinom“, odbijajući da kritički sagledaju istorijske događaje i nedozvoljavajući njihovo preispitivanje. Međutim, rasprava koja je povedena više na ulici i u međustranačkom prepucavanju, a manje kao rezultat institucioalnih inicijativa i naučno-istraživačkih projekata, odvijala se u okrilju dnevne politike, pa na kraju nigde nije ni dovela. Čak naprotiv. Tema Drugog svetskog rata je tako ogađena širokoj javnosti. Posle svega, za nju se vezuju neprijatne asocijacije koje se tiču bratoubilačkog rata, pogrešnih političkih izbora i zamarajućih rasprava. Planirano ili spontano, tek ceo ovaj nesretni zbrdozdolisani proces preispitivanja događaja iz Drugog svetskog rata uticao je na to da su žrtve izgleda svi zaboravili. Drugi razlog zbog kojeg se Drugi svetski rat polušapatom pominje u srpskim institucijama, jeste što to više nije „popularno“. Srbija je na svetlom putu u EU, a među članicama EU su i zemlje koje su u periodu 1939-45. godine ispisale najsramnije stranice sopstvenih nacionalnih istorija. Među njima je i uticajna Nemačka. Rajetinski mentalitet pojedinih srpskih političara i birokrata koji o nečemu odlučuju, a koji vole da u svakoj prilici ponavljaju kako „ne treba srditi onoga koga je moliti“, uzrokuje ovo sramno okretanje glave i ćutanje Srbije o Drugom svestkom ratu. Na kraju, 9. maj se u Srbiji najpre slavi kao Dan Evrope, a tek potom kao Dan pobede nad fašizmom. Eto, gde smo stigli.

Ima li Srbija pravo da zaboravi svoje žrtve? Treba li podsećati: pored Jevreja, Rusa i Poljaka, Srbi su narod koji je najviše stradao od nacizma i nacističkih saveznika. Za sve koji izražavaju sumnju u tvrdnje domaćih autora, sasvim je dovoljno podataka u već dugo otvorenim i dostupnim nemačkim arhivama. U detaljnim opisima i analizama Hermana Nojbahera, na primer. Među kojima su i tvrdnje kako su nemački oficiri bili zaprepašćeni scenama koje su videli u Jasenovcu. Valjda isti oni oficiri koji su bespogovorno sprovodili naredbu da se za svakog ubijenog Nemca strelja sto civila. Ta je naredba bila izrečena i sprovođena samo u teritorijalno osakaćenoj Srbiji i nigde drugde na svetu. Srbi su skupo platili svoju slobodu. Niko nam je nije poklonio. Zaboravljati sve nevino nastradale i žrtve pale za slobodu je greh. I to je prvi i najvažniji razlog zbog kojeg ne smemo zaboravljati 9. maj.

Drugi razlog je to što ne smemo dozvoliti da nam se istorija ponovi. Drugi svetski rat bi trebalo da bude velika škola za Srbiju. On nam objašnjava u kakvu nacionalnu tragediju mogu da odvedu podele i kako sudbina može da se poigra sa narodom čija elita više brine da li će udovoljiti spoljnom faktoru, nego da li će zaštititi sopstvene državne i nacionalne interese. Na kraju, treći razlog je što se u današnjoj Srbiji mora učvršćivati svest o tome kakvo je zlo nacizam. To je neophodno, jer živimo u vremenu povampirenja nacizma. Najočigledniji primer toga je u Ukrajini, gde se ceo ovaj proces odvija uz pomoć vodećih zapadnih država. Ali, imali su Srbi priliku nešto slično da gledaju i pre ukrajinske krize, u svom neposrednom komšiluku, gde se ustaška ideologija veliča, a zločinci iz Drugog svetskog rata rehabilituju.

Dostojno obeležavanje 9. maja je zato i sećanje na žrtve, i pokazatelj da se nešto iz istorije naučilo, i bitka za vrednosti. To je važan datum u našoj istoriji i našim životima. A, ako se ne može drugačije, onda za sedamdesetogodišnjicu treba spremati da ga građani Srbije obeleže nošenjem georgijevskih lenti koje će se organizovano deliti. Time ćemo se i podsetiti na to ko nam je pomagao u borbi protiv nacizma i ko je oslobodio Beograd! A istovremeno, možda se i prisetimo ko je bombardovao Beograd-i u aprilu 1941, i od aprila do septembra 1944. godine. Georgijevska lenta će nas i ujediniti i podsetiti na to ko su nam istorijski prijatelji. Što je važno i zbog budućnosti. Jer, do budućnosti možemo samo ujedinjeni i sa pouzdanim saveznicima. Ako „elita“ nema snage i volje da sačuva istorijsko pamćenje, onda to mora raditi narod. Za početak, makar i malim akcijama i simboličnim koracima.

(Fondsk.ru)

Tweet