NE PIŠE NAM SE DOBRO – Žalosno je kad Srbiju brane E-novine, Peščanik, Vreme…

Tweet

Piše: Zoran Ćirjaković

Nije lako biti urednik u Srbiji. Parademokratski režimi ovde odavno nisu jedini cenzori. Mnoge čitaoce vređa suprotan stav. Oni objavljivanje mišljenja s kojim se ne slažu redovno tumače kao šurovanje s „fašističkim” odnosno „srbofobičnim” đavolom i skloni su da žestoko kazne omiljeni list koji je „izdao” njihovo građansko ili nacionalno pravoverje.

I mnoge javne ličnosti odbijaju da govore za medije „kontaminirane” tuđom ideologijom. Ne čudi da su mnogi urednici zaključili da se suprotstavljeni stavovi mogu, bez rizika, objaviti samo kada zvuče jadno, monstruozno ili smešno. Polemike su postale retkost i Srbija se ušančila u dva namrgođena rova. Navikli smo se da govorimo jedni mimo drugih.

Naravno, dve Srbije nikada nisu bile jedinstvene. Sukobljavanja su bila ideološka i strateška, a ne samo, kako mnogi veruju, u vezi sa profiterstvom, senkom koja se ovde nadvije nad svaki politički angažman. Ipak, najdublje podele su u vezi sa odnosom prema novom, evropeizovanom liku Aleksandra Vučića.

U Drugoj Srbiji, na jednoj strani su oni koji u premijeru naziru „novog Đinđića” i veruju da medijski sumrak predstavlja prečicu do svetle evropske budućnosti. Njihovo glasilo su „E-novine”, sajt prepoznatljiv po kreativnom vređanju neistomišljenika. Nasuprot njima su intelektualci koji u Vučiću prepoznaju „novog Čaušeskua”. Oni se oglašavaju na „Peščaniku”, portalu čiji se visokoparni autori uglavnom ni ne trude da budu zanimljivi.

Glavni problem rasprava u Drugoj Srbiji nije u tome što liče na poslovični dijalog gluvih, već što je većina priloga ili jako vulgarna ili prilično dosadna. Malo ko pokušava da da odgovor na važno pitanja: zbog čega su neke od ikona Druge Srbije postale glavni intelektualni i moralni oslonac čoveka koji je devedesetih bio jedan o simbola ozloglašene Prve Srbije?

Jedan promišljen odgovor je konačno ponudio Muharem Bazdulj. „Hroniku najavljene praznine”, dugački esej koji se čita u jednom dahu, objavio je u „Vremenu”. Iako je „Vreme” izraslo u jedan od najotvorenijih medija u Srbiji, Viktor Ivančić je Bazdulju odgovorio u neskriveno dogmatskom „Peščaniku”.

Bazdulj se fokusirao na advokata Srđu Popovića, koga naziva „sivom eminencijom opozicione Druge Srbije”. On podseća da je Popović bio, blago rečeno, nepoverljiv prema srpskim elitama, „još nepovjerljiviji prema takozvanoj masi” i smatrao da treba žuriti. Zato kao protivnika „promptnih evropskih integracija” nije video samo Vojislava Koštunicu, već i nedovoljno odlučnog Borisa Tadića. Štaviše, Bazdulj podseća da je Popović imao ključnu ulogu u režiranju tužnog kraja Tadićevog dugometražnog predsednikovanja.

Sve je počelo još januara 2008, pet dana pre drugog kruga predsedničkih izbora. Popović je tada Drugoj Srbiji ponudio uputstvo, zavodljiv pamflet „Kako glasati”. U njemu je postavio dva pitanja: „Da li sigurno znate šta će se u budućnosti pokazati kao manje, a šta kao veće zlo?” I: „Da li ste sigurni da glasanjem za Borisa Tadića – glasate za Evropu?”

Ideju iznetu u ovom, ispostavilo se istorijskom tekstu, popularisali su mnogi javni intelektualci. Četiri godine kasnije, desetine hiljada građana je odlučilo da ne bira „manje zlo”. Oni su postali „beli listići” i time osigurali Tadićev poraz na krajnje neizvesnim izborima.

Bazdulj sugeriše da je Popović znao ili osnovano predosećao „da će posao pridruživanja Evropskoj uniji Vučić i SNS voditi efikasnije” od Tadićevih demokrata. Preminuo je prošlog oktobra, „u onom trenutku kad su ljudi koji su čak i personalno oličavali politiku čiji je on bio najogorčeniji protivnik počeli u praksi da sprovode njegov program.”

Ostavljena u praznini, bez Srđe, umešnog „trenera” i „dirigenta”, Druga Srbija se podelila. Nesposobna da pronađe nove uzore, ona Bazdulju deluje prazno, pogubljeno i jalovo, odana fatalizmu i afektu, emocijama koje su ili prenaglašeno depresivne ili neumereno euforične. U suštini, ideološki i po načinu kako nastupa, prestala je da bude i druga i drugačija.

S jedne strane, Bazdulj ističe da „najveći Vučićevi kritičari kao da su od njega preuzeli jednu od najiritantnijih njegovih osobina: snažnu emotivizaciju javnog diskursa”. Nastupi na „Peščaniku” puni su „šokiranosti, zgražavanja, velikih, a šupljih riječi”. S druge strane, krug okupljen oko „E-novina” drži se shvatanja da „dok god vodi brz i efikasan program evropeizacije i prebacivanja Srbije na Zapadni kolosek, Vučić zaslužuje neupitnu podršku”.

Nažalost, Viktor Ivančić je odgovorio mešavinom indignacije i uvreda. On Bazduljevo tumačenje kako je Druga Srbija postala prva, diskredituje kao „podlost”, „cipelarenje” i „maloumno opanjkavanje”.

Ivančić Bazduljevu tvrdnju da bi osnivač „Vremena”, koji je dao „podršku ideji o bombardovanju Srbije još početkom devedesetih”, danas podržavao Vučića opisuje kao podvalu. „Kogod je imalo pratio javno delovanje Srđe Popovića zna da je presudni test za njega bio odnos prema zločinima iz devedesetih, i da samo na osnovu toga on ama, baš nikada – ni mrtav – ne bi mogao podupreti Aleksandra Vučića.”

Tužno je što smo došli u situaciju da do značajnog dela javnosti u Srbiji racionalni argumenti, slagao se neko s njima ili ne, dopiru samo onda kada ih iznose intelektualci sa strane. Ovdašnja scena je zaglušena glasovima aktivista čiji je moralni horizont omeđen floskulama plaćenik, izdaja, klerofašizam. Neka uteha nam može biti samo da ni Bazdulj ni Ivančić, liberalni Bošnjak i građanski Hrvat, nisu u stanju da u jednim novinama povedu pristojan dijalog o važnoj srpskoj temi, o kojoj nesumnjivo imaju šta da kažu.

Prava polemika, ona koja se ne vodi na daljinu, gde svako ne govori iz svog medijskog ćoškića, podrazumeva priznavanje legitimnosti drugačijeg stanovišta. Izgleda da nespremnost na takav dijalog ne ujedinjuje samo dve raspolućene Srbije već i naše nedavno „evropeizovane” komšije. Nažalost, i mnogi čitaoci i nevoljni polemičari nastavljaju da se drže svoga – ovako il’ nikako.

(Politika)

Tweet