Ne pobeđuje na izborima uvek bolji

Tweet

Piše: Brano Miljuš

Najnovija istraživanja u SAD govore da je rejting američkog predsednika Baraka Obame dramatično pao. Nema više ni traga od obožavanja koje je prvi Afroamerikanac u Beloj kući uživao ni kod prvih ni drugih izbora, kada je ne samo na društvenim mrežama, nego i direktnim spoljnopolitičkim potezima, ovaj harizmatični političar naprosto plenio biračko telo SAD.

Više je razloga za pad rejtinga i popularnosti Baraka Obame. Sunovrat popularnosti je dosegao kritičnu tačku kada se Obama nedavno obratio jednom skupu bezbednosti u Briselu i izrekao tvrdnju o nepostojećem kosovskom referendumu: Kosovo je napustilo Srbiju posle referenduma, organizovanog u saradnji sa UN, tvrdio je prvi čovek SAD, u nadi da je posegnuo za pravim argumentom da ospori pravo Rusije na Krim. Birači u SAD ne podnose neznanje svog predsednika, a svakom je jasno da je ova konstatacija neistinita, jer da je ona tačna Savet bezbednosti UN ne bi 1999. godine usvojio Rezoluciju 1244,  po kojoj je Kosovo deo Srbije. I tu ne prestaju razlozi za prekid „medenog meseca“ između Obame i njegovih obožavalaca.

Birači ne podnose ni da im predsednik, kao kakav slabić, oćuti na bačenu rukavicu. A upravo je to njegovo neznanje iskoristio Putin i nimalo nežno poručio: „Pre petnaest godina ste nezakonito bombardovali Kosovo. Pa zašto sada ne probate i nas da napadnete i otmete nam Krim, ako smo mi, kao što tvrdite, samo regionalna, a ne svetska sila i ne možemo da, kao takvi, koristimo kosovski presedan?“

Hladnoratovska retorika je tako obnovljena, a Obama se u njoj, jednostavno, nije snašao. Izgledao je smušeno, neuverljivo i pokušavao da za svoje stanje okrivi Evropljane. A puna je istina i realpolitika da svetski poredak ne može nikako da funkcioniše bez Rusije i Kine i, ako se želi izbeći treći svetski rat, Evropa mora da prihvati da Rusija neće vratiti Krim, ma koliko se Obama ljutio i bio zbog toga nezadovoljan Evropljanima.

Krim de fakto nije više deo Ukrajine, kao što ni Kosovo nije deo Srbije ma koliko, de jure, ni Evropa ni Srbija to ne prihvataju. Bila je velika iluzija poverovati da je Ženevski sporazum konačno rešenje, kao što je, srednjoročno gledano, teško poverovati i da je Briselski sporazum trajno rešenje. Ali to je realpolitika u kojoj, bez obzira na to koliko vam nešto ne odgovara, prihvatate dok se ne stvore uslovi za bolje rešenje. Iz ovog ugla gledano, naprosto je neverovatno da predsednik svetske sile postaje sve mrzovoljniji i sve više nezadovoljan ponašanjem evropskih saveznika.

Naprosto, on neće ili ne može da shvati da države Starog kontinenta, članice NATO-a nisu spremne da ulaze u sukob sa Rusijom zbog vlastitog interesa koji neće podrediti interesima ni Ukrajine ni SAD. A svako drugo mirno rešenje je mnogo bolje nego rat u ovoj bivšoj sovjetskoj republici. Jer potpuno je jasno da se vode borbe oko Donjecka i da se Petro Porošenko opredelio za ratnu opciju nakon što je prekršio vlastiti mirovni plan, a da će i oružje i ljudi u zelenom i dalje dolaziti iz Rusije jer je to osnovni deo glavnog Putinovog cilja – ponovnog uspostavljanja uticaja Moskve na bivše sovjetske republike. Samo naivni su šokirani njegovom izjavom da je raspad SSSR-a katastrofa 20 veka. U ovakvim uslovima Obamina inicijativa da evropske članice alijanse na sebe preuzmu veći procenat finansiranja rata za koji su SAD prošle sedmice već prebacile 23 miliona dolara u Kijev, nikako ne nailaze na plodno tlo u Evropi, ne samo zbog svetske finansijske krize, nego pre svega zbog vlastitog interesa, a on glasi: eventualno tim sredstvima poražena Rusija ne odgovara EU ni kao poslovni ni kao bezbednosni partner. Zašto bismo onda džaba krečili, pitaju se sve više u Evropi. Ali Obami najteže pada što Nemačka, kao nesporni lider EU, ne pokazuje nikakve znake spremnosti da se direktno konfrontira sa Rusijom. To, zasigurno, doprinosi još više uverenju da nema većine u EU za ekonomske sankcije protiv Rusije, što bi makar unekoliko umanjilo pogođenu sujetu iz napred citiranog dijaloga u kome je Obama nedopustivo loše prošao da bi mu obožavaoci makar malo oprostili.

Istini za volju, ne postoji ni razlog iz ugla međunarodnog prava za uvođenje sankcija, ne računajući ove dosadašnje eufemizme koji na to ni ne liče, jer bi takav razlog po međunarodnom pravu postojao tek ako bi ruske vojne snage ušle u Ukrajinu. Vrh ledenog talasa dosegnut je proterivanjem od strane zvaničnog Berlina prvog čoveka američke tajne službe u Ambasadi SAD u Nemačkoj. Prvi put od kada je rođena Savezna Republika Nemačka, 1949. godine jedan američki diplomata postao je „persona non grata“. Stvarni razlog špijuniranja prijatelja, za svakog iskusnog analitičara, leži u nepoverenju koje ovakvim ponašanjem prerasta u podozrenje Vašingtona prema Berlinu zbog, prema njihovom mišljenju, neprimerenih veza saradnje Nemačke sa Rusijom i Iranom. Za razliku od histeričnog reagovanja na američko špijuniranje stoji uzdržano reagovanje Nemačke na neprihvatljivo ponašanje Rusije. A to je, opet, epilog neuspešne Obamine spoljne politike koja je dovela do toga da je Berlin nepouzdan američki partner.

Drugi razlog vrtoglavog pada Obaminog rejtinga je unutrašnje prirode. Naime, otkrivena je i druga strana medalje, nakon objavljivanja izveštaja na 175 strana iz koga proizlazi da je na vrhuncu globalne finansijske krize više od 22.000 ljudi sa američkim državljanstvom imalo tajne račune u švajcarskim bankama i tako su izbegli da plate porez. Kako je američki poreznik osetljiv na ovakvu vrstu bezakonja, američki Senat je objavio da je na računima dotičnih Amerikanaca bilo u tom periodu više od 12 milijardi dolara. Prosečni poreski obaveznik sada se pita, kako je to bilo moguće jer sad ispada da, uz Obaminu ličnu posvećenost i uplitanje u mnogostruke tržišne zakonitosti, poreski organi nisu dobro kontrolisani kada je nemali broj ljudi uspeo da toliki novac izbaci iz zemlje u Švajcarsku, van domašaja poreskih organa SAD. Da li je ovde samo reč o krivičnom delu utaje poreza ili je u pitanju korupcija širih razmera koja može da vodi do samog vrha policijskih i bankarskih službenika, za sada je još neizvesno.  Ali i ovo do sada otkriveno u istrazi, dovoljno zorno govori o odgovornosti administracije na čijem čelu je Obama bio puna dva mandata, ako se uzme u obzir da mu mandat ističe 2016. godine. U međuvremenu, kako se ozbiljno pranje novca već neku godinu ne radi više preko banaka u Švajcarskoj, nego se preselilo u Singapur, Dubai i Panamu, ostaje još više prostora za kritičku analizu Obaminog perioda vladavine, a s tim u vezi je moguć još veći pad njegovog rejtinga, ukoliko se ispostavi da je trend njegovih politika i tajnovitih spinovanih promašaja bio zaista skrajnut od očiju javnosti.

U međuvremenu se kod nas u Republici Srpskoj iskristalisao kandidat za predsednika RS i pozicije i opozicije. Nije bilo mnogo diskusije među partnerima vladajuće koalicije koji su zadovoljni dosadašnjim radom Milorada Dodika. Ali, zanimljivo je da ni opozicioni blok – Savez za promene nije uopšte dovodio u sumnju svoga dosadašnjeg kandidata Ognjena Tadića. Nakon unutarstranačkog istraživanja za potrebe SDS-a stalo se na stanovište da je Tadić najpogodnije rešenje i najprihvatljivije i za ostale koalicione partnere. Mlad, sposoban i dovoljno prodoran da iznese svoj, ali i koalicioni program promena od koga sve ostalo zavisi, a ponajviše da li je moguće da prethodna dva poraza ovoga puta pretvori u pobedu. To je ključno pitanje koje će rešiti i brojne druge dileme i trileme ipak dva ključna koaliciona bloka, iako postoji i treći koji može biti i najinteresantnije pitanje ovogodišnjih oktobarskih izbora. Osnovno je da se  kandidati koncentrišu na svoj program i da ga iznesu marketinški korektno, a sami birači će najbolje proceniti kome da daju poverenje. Narod je najbolji sudija, a u zemljama u tranziciji odgovornost je ponajveća pa bi i mediji trebalo da budu svesni činilac, nepristrasno izveštavajući o programima kandidata – pa neka pobedi bolji.

(Pressrs.ba)

Tweet