Ne radi se ovde o sukobu Moskve i Kijeva – u pitanju je sukob civilizacija, sukob Rusije i NATO-a

Ne radi se ovde o sukobu Moskve i Kijeva – u pitanju je sukob civilizacija, sukob Rusije i NATO-a

21 marta 2014

Usa RussiaPiše: Boris Mužujev

Glavne reči koje danas treba da izgovaraju svi dopisnici i komentatori sa, uslovno rečeno, patriotskih pozicija –izgleda da su: –Rusija je uzela Krim i Sevastopolj ne od bratske Ukrajine, iako pometene u osećanjima prema nama, nego od Evro-Atlantika ne suviše raspoloženog prema Rusiji.

Mi ne „otimamo” Krim – naš komadić Evrope – od bolesnog, nadam se i da nije smrtno, ukrajinskog naroda – nego od NATO-a, koji se ne slušajući naša upozorenja i opomene sve do sad polako, ali neumitno približavao ruskim granicama.

Naravno, Kučma, a posle njega Janukovič, potvrđivali su neutralni status svoje zemlje, ali, kao prvo, poslednji predsednik Ukrajine nije bio nepokolebljiv u svom neutralnom izboru, a od sporazuma o asocijaciji sa EU zaustavila ga je samo opasnost carinskog rata sa Rusijom, drugo, gde je sada Kučma, a posebno, gde je sada Janukovič? Trebalo je samo da Janukovič odbije da potpiše poznati sporazum pa da mu zapadni lideri u horu obećaju najveće neprijatnosti. I treba priznati, nisu ga obmanuli.

Da Rusija ništa nije preduzimala, kao odgovor na prevrat, nova ukrajinska vlada, koja se sastoji samo od predstavnika zapadnih regiona Ukrajine, uspela bi da potpiše ugovor sa EU i sporazum sa NATO. Naravno, na Krimu nikada više ne bi bilo nikakve Crnomorske flote. Harkovski sporazumi iz 2010. sigurno bi bili raskinuti. O svemu tome jasno je govorio predsednik Rusije u svom vanrednom obraćanju Federalnoj Skupštini.

Suština nije u tome što prema pravu Krim nije pripadao Ukrajini kao nacionalnoj državi – na kraju krajeva, Rusija se zbog sopstvene nebrige i gluposti tadašnjih rukovodilaca odrekla 1991. Krima i drugih ruskih teritorija, a zatim teška srca podržavala teritorijalnu celovitost svih svojih suseda. Ipak, Ukrajina sa kojom je Rusija 1994. potpisala Budapeštanske sporazume, uopšte nije bila ona Ukrajina u kojoj je predsednik svrgnut oružanim ustankom samo zato što je za pola godine odložio,nepovoljan za svoju zemlju, sporazum sa Evropskom unijom.

Ono što se desilo uopšte ne treba gledati kroz prizmu rusko-ukrajinske konkurencije – ne treba gledati u pripajanju Krima nastavak sporova sa Kijevom o ceni gasa i posledica carinskih sukoba. Ne radi se o konfliktu dve države, radi se upravo o onom sukobu civilizacija, koji je Semjuel Hantington označio još 1993. Godine.

Odmah po objavljivanju poznatog Hantingtonovog teksta u časopisu ForeignAffairs,moj učitelj, istaknuti filolog i geopolitičar, Vadim Cimburski, rekao je da je osnovna greška američkog politikologa u tome što on ne vidi da se – svet ne deli na različite civilizacije bez ostatka. Između civilizacija, odnosno između zemalja koje ne sumnjaju u svoju civilizacijsku pripadnost , nalaze se narodi koji se kolebaju i ne mogu da odrede u koju civilizacijsku zajednicu treba da uđu.

Takvi narodi koji se od davnina nalaze između civilizacija bili su zapadni Sloveni. Ali, danas ih je skoro u potpunosti progutao Evro-Atlantik – ako dodamo izvesnu rezervu u odnosu na Srbe.

Zapravo, ostale su iznutra podeljene dve zemlje Evrope – to su Ukrajina i Moldavija, po rečima mog prijatelja, Kirila Benediktova, to su Elzas i Lotaringija XXI veka.

Hantington je smatrao da između civilizacija mogu da se povuku prilično jasne granice – potrebno je samo  da se za kriterijum pripadnosti nekog naroda ovoj ili onoj civilizaciji izabere konfesionalni faktor.

Jednostavnije rečeno, on je predlagao da se katolici i protestanti ubroje u jednu civilizaciju – zapadnu, a pravoslavni – u drugu, onu koja može da se organizuje uz pomoć Rusije. Zvučalo je veoma optimistički – samo, odmah je isplivalo nekoliko nepodudarnosti.

Ispostavljalo se da je ovaj geopolitičar pravoslavne Gruzine, Grke, Rumune i Bugare davao Rusiji, za razliku od Tatara i Abhaza. Zatim, Hantington nije otkrio da postoje razne posredne međucivilizacijske denominacije – za nas sada najaktuelnije grko-katoličanstvo i samostalna ukrajinska crkva koja se odvojila od Moskovske patrijaršije.

Pokazalo se da se granice civilizacija ne izvode lako i da je veoma teško naći jedinstveni kriterijum za njihovo razdvajanje. U tom momentu činila se kao najviše perspektivna ideja, sa kojom sam se bukvalno do poslednjeg momenta i ja slagao, a šta ako se taj limitrofni pojas zadrži u celini, da se ne razbija, a to znači – odreći se od suparništva za te teritorije, od pretenzija za potpuno pripajanje Ukrajine ili Moldavije ili EU i NATO-u, ili Carinskom savezu i ODKB. Tada bi mogao da se izbegne direktan sukob sa Zapadom.

Teško je pretpostaviti šta bi povodom današnje situacije mogao da kaže Hantington koji je preminuo 2008. godine.
Ipak, njegove kolege, najveći politički teoretičari Amerike – Džordž Fridman, Džon Miršajmer i Henri Kisindžer – odjednom su jedan za drugim – počeli da dolaze do one iste spasonosne ideje, koju sam ja i niz mojih kolega iskazivali u novinama „Izvestija” tokom jeseni i zime 2013. – ostaviti Ukrajinu kao neutralnu tampon državu ne terajući je da se uključi u neki moćni civilizacijski blok – bilo evropski, bilo ruski.

Oni su, avaj, došli do te ideje suviše kasno, kad je sudbina našim zemljama pripremila drugačiji ishod.

Šta sad činiti? Glavno je – postoji tema za razmatranje sa zapadnim partnerima, kad prođu emocije i povrati se spremnost za vođenje konstruktivnog dijaloga. Kojoj varijanti oni sada daju prednost?

Očuvanju ostataka limitrofne zone u krhkom, neutralnom, federativno-konfederativnom statusu. U principu, to je moguć i prihvatljiv scenario.

Ili su, pak, spremni da prihvate podelu Ukrajine i Moldavije na zone koje pripadaju različitim civilizacijama – onoj koju formira Rusija i onoj koju stvara Evro-Atlantik. To je, iako riskantan, ipak sasvim prihvatljiv ishod današnjeg procesa civilizacijske demarkacije.

Dakle, u jednom slučaju postojeće limitrofne države ostaju, ali sa federativnim i neutralnim statusom, u drugom – države se na demokratski način dele i nastaju nove države sa svojim određenim vektorom gravitacije.

Ovde je veoma važno da se istakne da bi našoj zemlji odgovarala bilo koja od ovih varijanti. Ono što nama ne odgovara, to je ignorisanje našeg civilizacijskog postojanja. A tim pre – pretvaranje nas u neprijatelja čitavog čovečanstva, prema kojem se još unapred treba odnositi kao prema svetskom zlu zbog onoga što smo, ili učinili nekad davno, ili, čak još nismo ni učinili. Eto, takav odnos prema sebi Rusija više neće dopustiti.

Pripajanje Krima – to nije samo ponovno ujedinjenje ruske nacije, nego je to i početak geopolitičke podele Evrope.

Danas je već jasno – da bi se nekad u budućnosti Evropa ponovo ujedinila, sad joj je potrebno da se pravilno podeli. Ako to ne učinimo, i ne odložimo sve pretenzije i uvrede, sutra ćemo se neizbežno sukobiti jedni s drugima, i ne više u hladnom, nego u najvrelijem mogućem ratu.

A da bi se to izbeglo treba zaboraviti na ambicije i početi poslovan razgovor.

(Fakti.org, prevela Ksenija Trajković)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *