„Не шутирај ми ауто“…

„Не шутирај ми ауто“…

15 јануара 2015

OLYMPUS DIGITAL CAMERAПише: Весна Веизовић

Са три програма који су обиловали документарним емисијама и вестима, у детињству сам се радовала празницима, пре свега због филмског маратона. Новији филмови холивудске продукције на националној телевизији тада су били права ректост.

”Роки”, ”Умри мушки”, и сличне акционе представе са познатим ликовима попут Бруса Вилиса, Жан Клода Вам Дама, Силвестер Сталонеа били су прави рај за очи након целогодишње дозе вестерна, пустиње и вечите борбе индијанаца и каубоја.

Временом, како се развијала филмска индустрија и телевизијски садржај постајао “богатији” – филмски маратон је почео и више се никада није завршио. Глумци из филма постали су стварност, а филм досадно и унакажено дело са очигледним крајем.

Јуче се на ТВ, малтене на свим програмима приказивао један филм, главну улогу имао је Александар Вучић и глумио је српског премијера у посети Косову и Метохији.

Сузе

Својевремено је српским политикантима било дегутантно да исказују своја осећања кроз сузе. Међутим, након победе на председничким изборима гледајући море људи који су без мита и претњи дошли да га подрже, Владимир Путин је знајући какве је све жртве поднео због свог народа и шта је прошао али и шта га тек чека на путу одрживости и обнове своје земље, осећајући блискост са својим људима је заплакао! Човек кога су народи и политичари до тог тренутка посматрали као праведну челичну песницу пустио је сузе, доводећи себе у ранг са њима, обичним народом. Али уместо да га те сузе понизе, оне су га узвисиле показујући на делу сву величину Исусових речи: Буди последњи, да би био Први!

Од тог тренутка, па надаље, домаћи политиканти користе сваку прилику не би ли заплакали. На покраденим председничким изборима, на поновљеним и још једном покраденим парламентарним изборима, на Космету кога се одричу, након катастрофалних поплава, интонирања химне, дакле кад год сматрају да могу својим лажним сузама дотакнути срце свог народа они их просипају.

Тако је јуче, на Космету главни глумац целодневног филма, у току интонирања српске химне, Александар Вучић- опет заплакао.

Мислећи ваљда да ће некога ганути те сузе у великој самообмани да постоје људи који му и даље верују а да немају материјалну надокнаду за своје веровање, трагикомично је одиграо своју улогу са предвидивим сценариом и очигледним крајем. Међутим, његове неискрене сузе које је некаквим чудним гестакулацијама лицем и жмиркањем ка сунцу, испољио, више су трагикомичне него са поруком. Стојећи крај споменика Краља Милутина, Србина и славног Немањића, још једном је признао јавности да је Космет продата земља, наводећи да то шта је он данас доживео на Космету у Србији никада не би могло да се деси.

Е то је, једна од две, порука која говори више од неискрених суза. Прва је да му није стало до свог народа на Космету, који захваљујући њему и његовим претходницима данас свакодневно преживљава много гора понижења а страх за голи живот је примарно и малтене нормално осећање Србина на Космету. И друга порука, да су Србима у Србији везане руке, да су Срби убијени у појам и да ће бити санкционисани на сваки могући начин уколико покушају да одбране своје достојанство на свом терену и да се ближи дан када ће због таквих услова и Срби у целој Србији тачно спознати како је то живети у окупираној земљи, сопственој земљи где си дискриминисана мањина без икаквих права.

Вучић – шиптарски премијер

Шиптари, не само они на Космету, већ и они из тзв “Прешевске долине” и из Албаније су врло богат народ, првенствено јер имају чак два Уставна премијера. Први до срца, што се недавно показало, им је Еди Рама, кога су отворено дочекали у врло необичној посети, посебно Шиптари на југу Србије. Након скандала са дроном, када се увелико сматрало у јавности да је недолично и понижавајуће да се деси посета Еди Раме Србији, чин понижења је увеличан његовим наставком посете “Прешевској долини” и њеним становницима, малтене као засебној држави.

Сетићете се билборда на којима је великим словима писало: Добродошао премијеру наш! Затим истакнутих застава “Велике албаније” широм југа Србије и весеље становника због доласка познатог непријатеља Срба који је том приликом отворено исказао окупаторске намере и уцртао невидљиве границе Велике Албаније, подстрекујући тамошње становништво на сепаратизам и остваривање његових намера.

На те скандале нико није реаговао, ни српска полиција, ни међународна заједница, ни глумци са домаће политиканстске сцене, па ни народ. Немо и помирљиво сви су посматрали шта се збива пред нашим очима, одиграва се историја, муњевитом брзином а ми не можемо да дођемо себи од брзине догађаја, затечености и немоћи. Јер албанског премијера у Србији чува његов колега, онај кога би Шиптари широм планете требали да осете као неког најближег, да игром несрећних околности нема србско име и презиме.

Заиста је Еди Рама подгрејао страсти, и заиста су Шиптари захваљујући америчком послушнику и убици Срба Хашиму Тачију добили много тога што су тражили у Бриселу, али након марионете Ивице Дачића, све те споразуме и “договоре” испунио им је глумац из Београда, онај који глуми српског премијера – Александар Вучић.

Зато се доласку Вучића противила само минорна група шиптарских шовиниста, ето тек да помену да постоје и да не буде сувише сумњиво да се баш нико не буни његовом доласку. А остали шиптарски народ? Зашто би се бунио? Одлично знају Шиптари да без обзира колике биле “дипломатске способности” Хашима Тачија, Едите Тахири или било ког другог шиптарског злочинца, да Космет никада не би ни стигао до Бриселског споразума да је Србија имала владу која је радила у интересу Срба. На жалост, обе стране су остваривале туђе интересе, које су се у овом случају подударале са шиптарским.

Управо због тог Вучића, као и Дачића, Тадића и многе друге политиканте Шиптари у целом свету треба да дочекују са овацијама одушевљења, јер су они дали оно за шта су вековима Срби давали животе.

Шутирање на шлагу

Након вишечасовних празних говора, помирљивих невиних дечијих питања попут: Ми желимо суживот са Албанцима, ми њих не дирамо, зашто они нас дирају? Бесмислена посета, обезбеђена боље него “Марш солидарности” у Паризу, коначно је завршена још једним исценираним крајем нашег “напаћеног мученика”.

Јунак из Фекетића, спасилац из Обреновца, истовремено и херој и жртва, за сам крај своје посете морао је имати бар једну акциону сцену. Наиме, на Блицу се појавио снимак где неколицина особа стоји са заставом велике Албаније, узвикујући УЧК и шутирајући аутомобиле у покрету у колони Александра Вучића.

Прва занимљива ствар са снимка је да се до вечерас снимак није могао наћи нигде сем на каналу “Вести” одакле је Блиц увезао извор. Дакле, на шиптарским и албанским сајтовима није га било. Иако је очигледно да је особа која је снима чекала са упаљеном камером не би ли снимила колону возила и поменути “напад”, што говори у прилог томе да је догађај можда унапред режиран.

Друга ствар у вези са снимком која просто боде очи и враћа нас у деведесете и филмове са Рокијем и сличним нискобуџетним сценама јесте да прва два аутомобила која се виде на камери иду нормалном брзином док већ трећи аутомобил успорава, не би ли “нападачима” било лакше да шутирају кола у покрету. Дакле, уместо да обезбеђење реагује, да проведе премијера муњевитом брзином од потенцијалних атентатора, кола успоравају. Да би “нападачи” могли лакше да изврше задатак? Што значи да се обезбеђење није ни најмање забринулу за безбедност оних који су се налазили у колони, или су знали да потенцијални атентатори немају код себе оружје којим би могли угрозити животе путник.

Даље, тврдо и јасно узвикујући слово Ч које није баш својствено шиптарском живљу, на рачун чијег изговора појединих слова попут Ч, Ш , Л, смо и вицеве правили ( а можете лако проверити начин на који прави Шиптари узвикују УЧК, на бројним линковима на јутјубу где њихов изговор слова Ч више личи на глас између Ћи Ч, не чисто Ч).

Колона пролази ову групу и последња кола у низу се заустаљављају, неко из кола отвара прозор и пита вероватно за правац, јер му група “нападача” помирљиво на чистом српском одговара:

“Право, само право”!

Затим, не више од пар метара од групе која је скандирала УЧК… УЧК… и нападала аутомобиле, видимо два мушкараца у униформама шиптарске полиције, који су очигледно ту били сво време, а нису ни прстом мрднули да би спречили оно што се дешавало испред камере. Можда што је њима, тим полицајцима, додељена таква улога у филму: „Шутирање Вучићевог аутомобила“.

Камера се гаси а ми из коментара особе која глуми српског премијера имамо утисак да му је мало фалило да напусти возило и обрачуна се са бандом насилника којима ће ипак, јер је он лепо васпитан, купити књиге да и они стекну какво такво васпитање.

Такође треба напоменути и да Шиптари, познати по својим кукавичким каменовањем аутобуса и кола са српским регистрацијама и људи у њима, који су ишли да пале свеће неком ближњем, осталом у неком од многих српских гробова широм Косова, нису бацили ни каменчић, на ни један аутомобил у колони српског премијера?! Да ли је толико мртвих Срба на Космету, да су присталице УЧК данас остале без каменица за гађање Срба? Или није било снимање неког акционог филма, како смо мислили, већ је по „протоколу“ Вучићеве посете Космету, колоу Српског премијера требало „само“ шутирати…?

(Корени.рс)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u