Не треба нам ваша потврда да смо део света! СРАМ ТЕ БИЛО АМЕРИКО!

Ne treba nam vaša potvrda da smo deo sveta! SRAM TE BILO AMERIKO!

16 decembra 2020

Pre nekoliko dana, Ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu je objavila promotivni politički video krajnje pretencioznog imena ,,Vi ste svet,“ u kome nam kroz ruku Borislava Pekića poručuje: „Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.“



Naravno, reč je o još jednoj vrsti jeftine i podle kolonijalne propagande, one koja ima za stvarni cilj legitimizaciju neokolonijalnog poretka, odnosno moralno opravdanje imperijalističkog prisustva na Balkanu. Kroz navodno uvažavanje kulturnog stvaralaštva potlačenog u šemi neokolonijalizma ne nastoje se samo zadobiti lake simpatije lokalnog stanovništva, koje treba da zamaskiraju imperijalističke lance na rukama naše Otadžbine, već se iznose prikrivene političke poruke koje su fundamentalno protivne moralnom biću srpskog naroda, njegovom najboljem političkom interesu i njegovoj vekovnoj slobodarskoj tradiciji.

Počnimo od tipično arogantnog naslova videa ,,Vi ste svet“, koji nezaobilazno podseća i na ono drugo parolaštvo koje jednako često čujemo, ono da smo ,,i mi Evropa.“ Šta je pogrešno sa ovim? To što se Ambasada Sjedinjenih Američkih Država protivno dobroj diplomatskoj praksi ponaša kao da ima pravo da određuje ko je svet, a ko ne, kao da ima vlast da diskreciono dodeljuje sertifikat civilizovanosti po svojoj volji. To nadmeno tutorisanje je zamorno. Nama taj sertifikat zaista nije potreban.

Srpski narod je veliki civilizacijski narod sa impresivnom istorijom korenski pomešanom sa ovim prostorima, koji su uvek nosili u sebi klicu titanskih istorijskih dešavanja. U osvit vremena ljudske civilizacije, ovde je moguće pronaći kulture u Vinči i Lepenskom Viru, značajnijim arheološkim nalazištima u ovom delu sveta. Sa teritorije današnje Srbije poniklo je 17 rimskih careva, a svedočanstvo njihovoj sili i slavi ostalo je u Feliks Romulijani kod Zaječara. Sa ranim srednjim vekom dobijamo i svoju prvu poznatu i istorijski priznatu dinastiju, Vlastimiroviće. Kroz vekove smenjivanja feudalnih gospodara i njihovih međusobnih borbi, sazreva državotvorna misao, koja krešendo dobija pod nemanjićkom upravom. Srpsko vladarsko dostojanstvo od velikog župana biva uzdignuto u kraljevsko 1217. godine, a u carsko pod Dušanom Silnim 1346, kada car srpskog arhiepiskopa podiže u patrijarha jer je patrijaršija jedino što priliči carstvu u nastanku.

Srpski narod ne odlazi u tursko ropstvo mirno, nego se vatreno bori protiv osvajača i uspeva da mu nanese nekoliko poraza. U vekovima otomanskog ropstva ne gubi svest o svojoj posebnosti, nego uspeva da očuva i identitet i san o slobodi. Srpski ustanak predstavlja baklju koja označava početak borbe balkanskih naroda za slobodu. Srbi su jedan od prvih evropskih naroda koji uspeva da se izbori za svoju obnovljenu državnost. Progres koji u tom periodu doživljava srpska država je izuzetan: za manje od veka, mi od zabačene otomanske provincije postajemo moderna evropska kraljevina, koja služi kao Pijemont čitavog srpskog naroda i balkanskih Slovena. Kroz vatru, krv, stradanje i kosti, naši stari kupuju slobodu i ujedinjenje. Kruna srpskog monarha izlivena je od bronze sa Karađorđevog topa zaplenjenog od Turaka.

Šta ćete vi ovde?

Kada krvoločne nacističke horde ludog Hitlera krenu da osvajaju svet, srpski narod mu se suprotstavlja na vrhuncu njegove moći, dokazujući svoju antifašistčku prirodu 27. marta 1941, a ne 9.maja 1945. godine. Srbi pod petokrakom iz rata izlaze kao pobednici, postajući deo socijalističke Jugoslavije, koja omogućava dalju emancipaciju svog stanovništva i donosi značajan industrijski, infrastrukturalni i civilizacijski iskorak napred. Naša država ponovo postaje simbol slobode i antiimperijalizma, ali ovaj put je taj simbol planetaran: oko nje se okupljaju narodi celog sveta, uzdajući se u sveto pravo svakog naroda da rešava o svojoj sudbini bez lanaca i mača pod grlom. U toj viziji slobodnog čovečanstva mi vodimo napred jer u nama vide prijatelje, a ne eksploatatore. Stvoren je Pokret nesvrstanih, koji u vreme Hladnog rata okuplja slobodne narode na principima suvereniteta, jednakosti i međunarodnog prava.

Za vreme rađanja, gubljenja i vaskrsa državnosti, naš narod ne gubi ni ono što ga civilizacijski određuje, a to je njegovo kulturno stvaralaštvo, umetnost, nauka i pravo. Beli anđeo iz Mileševe je jedna od najslavnijih fresaka srpskog kulturnog bića, ali i biser evropske i svetske umetničke baštine, što svedoči i slanje u svemir tog majstorskog dela. Srbi su dali svetu i Visoke Dečane, jedan od najveličanstvenijih manastira podignut u slavu Boga i ljudskog neimarskog savršenstva, kao i nebrojane druge crkve i manastire, koji svedoče njihovoj duhovnosti, ali i njihovom istorijskom razviću. Sveti Sava je izveo faktičku recepciju rimskog prava kroz Zakonopravilo 1220, a Dušan Silni 1349. donosi Dušanov zakonik, koji pokazuje pravni progres i nivo razvoja mladog Srpskog carstva.

Ciklusi srpskih epskih pesama predstavljaju etički hram jednog naroda ništa manji od Ilijade. U njemu je kolektivni genije jednog naroda koliko i u arturijanskim legendama ili predanjima o rimskim kraljevima. O unikatnosti, značaju i lepoti narodne epske poezije najbolje govore reči prote Golijana: „Kada bih morao da biram da li da nestane srpske epske poezije ili svih manastira koji su napravljeni našom rukom, mnogo bi mi žao bilo prelepih manastira.“ Gete se fascinira Hasanaginicom. Srednjovekovna državnost i kultura služi kao inspiracija za oslobođenje, no ono ponovo donosi naše prirodno i organsko funkcionisanje u evropskom istorijskom biću: dobijamo Vuka Karadžića, narodnog reformatora i prosvetitelja. Naš je i Dositej Obradović, jedna od luča evropskog prosvetiteljstva. Dobijamo i Ćele-kulu napravljenu glavama srpskih patriota, o kojoj pišu evropski putopisci, kao opomenu šta je cena slobode. Dobijamo i vojvodu Sinđelića, sokola sa Čegra, koji će pre razneti sam sebe nego da klekne. Srpski narod daje Evropi i svetu besmrtnog Njegoša, nacionalnog pesnika-filozofa geteovske Evrope, koji promišlja o istim temama koje su nadahnule jednog Miltona.

Đura Jakšić se fascinira Rembrantom i koristi njegove ideje, a Paja Jovanović postaje nacionalni slikar srpske istorije. Mladi Kosta Abrašević piše vrhunsku crvenu poeziju. Naš je veliki Andrić, naš je i Selimović. Osman Đikić stvara ,,Srpsku vilu” i peva o pomirenju pravoslavnih i muslimanskih Srba, a Aleksa Šantić piše ,,Ostajte ovde!” Naše je društvo istinski i multiversko i multikulturalno pre nego što su se te dve emancipatorske ideje izopačile i postale karikaturalne na današnjem Zapadu. Pravimo impozantnu Kulu na Gazimestanu da označimo mesto naše tragične slave i na Zejtinliku oplakujemo senke oslobodilaca. Naši naučnici daju nemerljiv doprinos napretku čovečanstva sa ponosom ističući svoje srpsko poreklo i pomažući nesebično Otadžbinu u reči i delu. Umetnički pravci prolaze Srbijom koliko i istorijski procesi, a mi zadržavamo njihovu esenciju, iako im dajemo i svoj poseban nacionalni pečat. Pred jačima od sebe nismo ponizni, pred slabijima nismo oholi. Naši radnici grade po Africi, gde su rado viđeni i poštovani jer dolaze kao prijatelji i saradnici, a ne kao izrabljivači i ubice. Za naše filmove plakate slika jedan Pikaso, a Franko Nero glumi Banović Strahinju.

Poenta? Mi jesmo Evropa i mi jesmo svet. Samo nam nisu potrebni ni Gete, ni Amerikanci da nam to kažu, premda je Gete to uradio sa iskrenim oduševljenjem i bez zadnje namere okupacije dela naše teritorije. Mi znamo vrednost onoga što smo nasledili. Nije nam potrebna ničija zlonamerna potvrda naše izuzetnosti jer nam sujeta ne zamračuje zdrav razum. Sjedinjene Američke Države nemaju nikakvo moralno pravo da jednu u fundamentu evropsku civilizaciju ponižavaju podsmešljivim: ,,Vi ste svet.” Ne treba nam ruka kolonizatora da nam to pokaže, hvala lepo. Toga smo i sami svesni. I baš zbog toga što smo Evropa i svet, što imamo istorijsko trajanje, što smo jedan pravno prosvećeni narod, ne možemo da ne izgovorimo, gledajući ovakvu podsmešljivu propagandu: ,,Šta ćete vi na našoj teritoriji sa vašim vojnim bazama?”

Projekat obezličavanja

Zašto je baš ovaj Pekićev citat odabran? Iz istog razloga iz koga se nedavno u toksčinom narativu sumorne kolonije aktuelizovao onaj o tome kako treba ,,ljubiti zemlju dece svoje, a ne otaca svojih.“ Nikada nijedna pobednička zemlja nije slušala takve defetističke mantre, koje za cilj imaju da je politički razvlaste i nacionalno ponize. To je pokušaj anestezije prilikom amputacije vitalnog dela srpske državnosti. Kosovo i kuvanje žabe je ponovo na sceni, obrađivanje javnog mnjenja da pristane na ono što je dubinski protiv same srži njegovog nacionalnog identiteta.

Kosovo za Srbe nije teritorijalno, nego etičko i identitetsko pitanje. Naša vidovdanska etika uvek je veličala rodoljublje i patriotsku žrtvu, a prezirala i proklinjala izdajnike. Uvek je bila na strani onih koji su hteli i smeli, a ne onih koji su se kolebali u kvaziracionalnom pseudopragmatizmu i završavali na strani neprijatelja svog naroda. Naš je identitet mnogo više i od ponositih Visokih Dečana i od gorde Kule na Gazimestanu, on je naše iskustvo povezanosti sa precima – to je svetije od svake crkve i manastira što su ikad napravljeni. Svaki veliki narod i svaki veliki čovek ne raskidaju vezu sa svojom prošlošću i sa prethodnim generacijama. U nas je taj kult bio naročito dubok i čvrst jer smo u eri otomanskog ropstva samo preko njega mogli održati svest o tome ko smo i gde idemo. U nas je on bio u ravni ne samo državnog, nego egzistencijalnog iskustva jednog naroda. Zato je tako duboko usađen, nesalomiv i večan. I zato toliko smeta okupatoru i njegovim domaćim psima. On nas ujedno uči i šta je ispravno, a šta pogrešno, šta je etički zid preko koga izdaja Kosova ne može proći u srpskom kolektivnom nesvesnom, šta je misona i poetska luča koja će kad-tad ponovo ostvariti san slobode srpskog naroda.

Da bi se borili protiv njega i potisnuli ga u cilju realizovanja svojih geopolitičkih ciljeva, imperijalisti su kroz domaće propagandne tvrđave svoje vlasti krenuli da lansiraju priče o tome kako ,,ne treba gledati u prošlost, već se okrenuti ka budućnosti.“ Ovaj Pekićev citat je samo drugi način da se kaže to isto. Treba raskinuti vezu sa precima i, posredno, sa prošlošću, obezličiti nas i pretvoriti u one koji ne znaju odakle, niti kuda idu.

A opet, onaj ko ne gleda u prošlost malo čemu se ima nadati u budućnosti. Od Cicerona do Orvela govorilo se o značaju prošlosti. Ciceron je istoriju nazvao ,,svedokom prošlih vremena, svetlošću istine, živim sećanjem i učiteljicom života, glasnicom drevnosti.“ Orvel je distopijski stvorio slogan da ,,ko kontroliše prošlost kontroliše budućnost, a ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost.“ Oni koji kontrolišu sadašnjost našeg kolonijalnog poretka upravo nam i šiju prošlost po meri, da bismo u budućnosti nastavili da budemo tlačeni u velikoj šemi svetskog neokolonijalizma i kroni kapitalizma.

Za brojčano male narode na međi interesa svetskih sila, iskustvo predaka nije samo identitetski značajno. Ono je neprocenjivo i politički, jer je osnov njihove čežnje za slobodom, a time i državnošću, koja kruniše istorijsku i kulturnu posebnost. Bez prošlosti, nema svesti o nezavisnosti, nema inspiracije za oslobođenje i, konačno, nema slobode.

Acta, non verba

No, zbilja, bilo bi dobro setiti se one latinske Acta, non verba, pa pogledati da li Amerikanci gledaju iza sebe ili zaboravljaju, kao što savetuju nama. Dok nas uče da budemo progresivni tako što ćemo zaboraviti Karađorđa, oni obeležavaju mesto na kome je Džordž Vašington sjahao sa konja. Kad nam kažu da zaboravimo Kosovo, oni sa ponosom govore o veteranima Rata u Vijetnamu, na drugoj strani sveta, gde je američka čizma poubijala milione u svom krvoločnom ideološkom pohodu, sejući napalm i smrt na vijentamske farmere. Dok nas prijateljski savetuju da zaboravimo heroje sa Košara, oni uzdižu njihove heroje pljačkaškog krstaškog rata na iračku naftu kao branioce otadžbine. Dok uzdižu Deklaraciju nezavisnosti, hteli bi da mi zaboravimo Dušanov zakonik i Sretenjski ustav. Dok smo mi savetovani da osuđujemo svoje generale koji su branili zemlju po komandnoj odgovornosti, Amerikanci ne dozvoljavaju da strani sudovi sude njihovim vojnicima koji su direktno učestvovali u pokoljima civila.

Aršini su dvostruki i ne treba biti previše pametan da bi se prostim posmatranjem shvatilo šta je ispravno u daljem delovanju, a šta je šarena narativna laža za okupirane. Kult pamćenja je uvek superioran u odnosu na kult zaboravljanja. Kultom pamćenja je nakon pet vekova ropstva srpska puška uspela da oslobodi Prizren. To je njegova nezaustavljiva moć, ona koju ne smemo nikada zaboraviti, ni potceniti. Da bi se nešto ostvarilo, prvo se mora znati da je to potrebno. Moralni zaveti jednog naroda su trajniji od političkih hegemonija imperija, a generacijska nasleđa često nadžive okove na rukama. A ako smo mogli i smeli sanjati pod Turcima, smemo i moramo i danas.

Na kraju, pitanje da li smo za Kosovo u sastavu Republike Srbije ili smo svet je lažna dilema. Mi smo i za jedno i drugo, mi smo i jedno i drugo – to ne samo da nije kotradiktorno, nego je jedino logički moguće. Srbin ne može biti svetski dok ne bude svoj, kao što ni Republika Srbija ne može biti svetska ako se odrekne osnovnih principa unetih u međunarodni poredak i svog unutrašnjeg poretka konstituisanog Ustavom, ako se odrekne svoje istorije, kulture i tradicije, istorijskog iskustva svojih predaka. Internacionalizma nema bez svesti o nacionalnoj posebnosti – tek kada se ona stvori, onda je moguće spoznati nacionalne posebnosti drugih i poštovati ih, ali i steći poštovanje drugih naroda za naše osobenosti.

Napred se može ići samo ako se zna šta je iza nas. To ne znači da bi trebalo da postanemo slepi zatvorenici prošlosti i aveti koje besciljno lutaju po senkama sveta koga više nema i davno minulih razdoblja, nego da budemo dostojni moralnog zaveštanja naših predaka i da ih ne brukamo u reči i delu. To će biti sasvim dovoljno da ne propadnemo. A time, sasvim sigurno, stvorićemo jedan bolji svet i za svoju decu, pa ćemo moći da ljubimo i zemlju naših otaca i naše dece.

I nećemo izgubiti čast, kao što je nisu izgubili ni naši preci čuvajući sećanje svojih otaca. Američka ambasada može da bude sigurna u to.

(Bojan Dragićević / bdragicevic.com)

KOMENTARI



16 komentara

  1. Gagi says:

    Dobar tekst osim jednog dela gde napisa i ostade ziv:" Srbi pod petokrakom iz rata izlaze kao pobednici". Srbi su UVEK iz ratova izlazili sa svojim ocilima na krstu, ova petokraka je necije tudje obelezje. Vidimo da merika na svojoj zastavi ima te petokrake, da nisu tadasnji novoverci pozajmili jednu od merike na neko vreme dok ne sruse ovaj nas krst. Inace, svi ti lazni oslobodioci su se odrekli svoje petokrake jer im vise nije potrebna, sada su demokrate, liberali, socijalisti i ostala izmisljena gologuzija.

  2. petrovgrad says:

    Ameri i zapadni saveznici pobili su milone Korejanaca, Vijetnamaca,Iračana,.... Od njih osim smrti ništa ne može niko očekivati. To su masovne ubice. Jedini kome ni ime nesmeju da pomenu, to je žuti bata Kim iz Severne Koreje. Samo da ga dirnu, roknu će im raketice sa bojevim glavama očas posla. Sa njime nesmeju da čiste patos.

  3. Suverena says:

    Bas dobro napisano. Iz duse srBske, pravo i dostojanstveno. Blagodarujem Intermagazinu.

  4. Don Kihot says:

    Užas, koliko nas unižava ovaj Zapad... Pitam se: da li ćemo i kada dočekati da ispratimo u istoriju i ovu, samo još jednu u nizu Imperija kojoj smo se suprostavili...

  5. Kosovac says:

    Bojan Dragičević. Alal vera. Dobro si rekao ovoj Američkoj sorošoidnoj gamadi, Ovaj spot je režirao neki slatkorečivi srpski sorošoid, ja u ovim spotovima prepoznajem sorošoidni rukopis. Sve lepo, srpske prirodne lepote, naročito ona dečica. Ali mangup je veliku grešku napravio što je Borislava Pekića uzeo u usta. Pazi budale ambasadora, savetuje ljude da pošto nemaju oči na potiljku, da nema potrebe da okreću glavu i pogledaju da li se neko šunja iza njih. Čudo da nam ambasador nije savetovao da stavimo onaj zastor što se stavlja konjima da ne gledaju i levo-desno. Samo pravo, napred junaci moji. Taj zastor se zove „oglav“. U rečniku piše ovako: „Oglav (sa vizirom) je deo konjske opreme i stavlja se konju na glavu. Njegovim stavljanjem konj je sprečen da gleda sa strane. Ipak, oglav nije samo to već je i sinonim za ljude koji gledaju SAMO PRAVO ne razmišljajući o životu (aha!, Pekiću, sedi, kec kao vrata). Ljudi sa oglavom nemaju mašte, kreativnosti niti su u stanju da sagledaju neku situaciju iz više uglova. Njima je sasvim dovoljno to što znaju, e da bi bili srećni. Na žalost, mas mediji svima nama stavljaju na glave oglave zaluđujući nas glupostima“. ……………….. Stara dilema glasi „Da li je bolje poslušati pametnu izreku glupog čoveka, ili glupu izreku pametnog čoveka. Borislava Pekića svrstavam u „pametnog čoveka“ da bih po ovoj poslovici opravdao ovu njegovu glupu izreku o očima iza glave. Naravno već je viđeno da se dešava i pametnim ljudima da odvale glupost, videli smo to hiljadu puta. ………………..Inače, ne treba toliko uzdizati Borislava Pekića. Kod svakog čoveka pored pameti, obavezno pogledati i kakav ima karakter. Da bi se neko proslavio i postao veliki čovek, mora da ispuni oba uslova. Jeste da je Borislav Pekić propatio od komunističke vlasti, to je grehota, ali nije to razlog da ga Demokrate i Obnovitelji srpstva toliko uzdižu. Naročito mu se ne može zaboraviti da je Pekić kao kockar koji je jedno veče sve izgubio, na svoju bruku i sramotu, pobedniku jednom SUPovcu morao da otkopčava i zakopčava šlic dok je ovaj pišao. I sada treba da sledimo savete takvih ljudi? A američki ambasador je izleteo kao ždrebe ispred rude, sa glupim sorošoidnim radionicama ne može se Srbima tako lako promeniti svest.

    • Kosovac says:

      U ono srećno komunističko doba, 1948. godine Vojislav Voki Kostić je bio osuđen na 6, a Borislav Pekić na 14 godina zatvora (strogog zatvora). Kada su izlazili iz sudnice, prošli su kroz špalir koji ih je pljuvao, među pljuvačima je bio i Dragoslav Mićunović.

      • Kosovac says:

        Dragoljub Mićunović.

    • jovan says:

      Nesto me, jos od spomenika, a i pre, nisu fasciniranle hvalospeve pok. B. Pekecu. I dobro ti kazes da je ta izjeva o "ocima na potiljku", 100% debilasta, a nikako pametna. Ali je citiraju USA i domaci sledbenici iste. To u prevodu treba da znaci- mi smo vas ubijali, razorili zemlju, okupirali, ALI vi treba da cutite i zaboravite, do sledeceg bombardovanja i CEPANJA SRBA NA JOS DELOVA. Glupost. Ako covek, drzava, narod, nema pogled na istoriju i proslost, onda je tikva bez korena, glava bez pameti- onda je nista. Pametan covek ima oci NAPRED, ali i na POTILJKU!!! To vazi i za NAROD! Mi jesmo SVET, a USA, NATO-ovci su "POLUSVET"!!!

      • Kosovac says:

        @ jovan, …..Poštovani Jovane, Borislav Pekić nije tražio da se uključi u politiku posle propasti komunizma. Njega su „na silu“ u politiku ubacili projektanti antikomunizma u Srbiji (CIA). Zaista, nema smisla što sam to loše o njemu napisao, nije on to zaslužio. Nema nijedne njegove antisrpske izjave zabeležene u novinama, čak ni i u Našoj Borbi. Njegovo ime su pogurali Američki Demokratski Mićunovićevsko – Đinđićevski plaćenici. A onda sam se ja setio nekih njegovih grehova koji nisu uopšte bitni za razumevanje teme. Možda su i bitni, ali ne može neki pišljivi Skot, ambasador USA da mene uči da li da se osvrćem na Istoriju, ili da se ne osvrćem. nego samo da gledam pravo, kao neki ulavac.

  6. E.Lirsch says:

    ibby

  7. RASPUCHIN says:

    Da , svako ima svoj pogled na ovaj tekst a meni ovo liči na j"U"go-komunističko-nostalgičarski pamflet u kom je "Belom Anđelu" zalijepljena crvena petokraka na čelo. Lijepo upakovano ali nepotpuno i otužno isprazno.

    • Milutin says:

      Ovo je sve samo nije jugo-nostalgičarski, a posebno nije pamflet. U SFRJ nije postojala borba srbskog naroda već partizana svih boja. I sve je počelo sa Titom. Pre toga kao da ništa nije postojalo. A i sve se završilo sa Titom. Ako mi i danas kažemo da su to bili partizani a ne vidimo vekovnu borbu Srba, pod bilo kojim režimom ili tuđinskom vlašću, nikud nećemo stići. I ne trebaju nama oči na potiljku da bi videli iza sebe. Treba samo pamtiti, sećati se prošlosti. Da bi videli budućnost ali svojim očima i svojom pameću. A ne da nas neko usmerava da gledamo pravo. Tek sa sećanjem na prošlost znaćemo gde je levo a gde desno i znati da izaberemo pravi put. Naše pravo. NA TO možda nemamo slobodno pravo izbora. Ali moramo da se izborimo za to pravo.

      • RASPUCHIN says:

        Da li ste Vi pažljivo pročitali tekst? Evo Vam jedan citat iz teksta istog autora pod naslovom "Vaskrs ustaške države" a glasi : " ... i zapalila sveće pripadnicima poslednje nacističke vojske Evrope, koja je mahom satrana ognjem i mačem pobedonosnih Titovih partizana ...". Dovoljno? Predlažem da pažljivo pročitate gornji tekst kao i tekst iz kojeg sam Vam ponudio ovaj citat.

  8. I Love persida says:

    "We are the World"? Pa to je bila pesma Boba Geldofa na Wembly-ju 1984 za gladne u Etiopiji, ceo svet zna. Valjda nam sad spremaju Etiopiju iz 84-te? Pevaćemo mi makar gladni.

  9. Rista says:

    Pa ti izgleda nikada nisi bio malo sa seljacima? A jest. Sad sam se setio. Ti imaš kancelariju pa ti se oprašta. Pa to sve, uključujući i "onaj zastor što se stavlja konjima da ne gledaju i levo-desno" zovu se Am i Oglavina. Oglavina može bez ama, ali am ne vredi brez oglavine. Onda se konj samo nasmeje i nastavi da pase. Nema volana, nema kočnice i nema menjača brzina, brate mili. A jeste, ovaj gore članak NIJE papazjanija??? Koji Srbi su izašli sa zvezdom iz rata??? Zato nisam ni komentarisao, jer mali stručno podmetnuo provaliju kao uzbrdicu a mi se u tu provaliju survali posle posleratne zvezde. Nije baš na ponos Srbima. Kažem, ima par stvari zbog kojih mi se ovaj tekst gore smučio. To je ono što se zove "moj te mota oko svinjskih pominja". A sa čudom sam primetio da su smešu iz lepo zapakovanog patriotskog soroš paketa(patriotskog, ali ne i rodoljubivog) svi većinom uspešno sažvakali. Znaš ono, puno istina i jedna laž! Kakva je to čarolija? Pa lažljiva, naravno. Sad može i sledeći čas. Mislim da su jedino Gagi i Raspuchin reagovali ispravno i nisu pali u nesvest euforije. Uključujući i mene posle par dana. Nisam oma teo "sreću da vam kvarim"!

    • Kosovac says:

      A bre Risto, ja sam gradsko dete, rođen sam u jednom virtuelnom gradu zvanom Priština, samo jedna ulica dalje od crkve Sveti Nikola (sutrašnji svetac). Priština je bila grad kao kod Zone Zamfirove, svi stanovnici su imali imanja u blizini, znači polutani. Umesto Zone, imali smo priču Cveta Kaluša, znaš ono „Što gu nema Cveta, Po dvor da mi Šeta, ….. , Oj Cveto, Cveto, Cveto Kalušo, srce i dušo…..“. Doduše, Prizrenci su je svojatali, ali je mi nismo nikako davali. Pa da znaš sa konjima nisam bio u kontaktu uopšte, nisam o njima ništa znao sem one izreke kada se gost nudio da zamezi nešto „Mezni malo, nemoj tako da sediš kao konj na prazna jasla“. I još nešto, kada sam imao 10 godina, ujeo me jedan konj za grudi, poznavao se ugriz. Bila uska ulica, konj upregnut (par konja), sa oglavinom, a ja prošao tik pored njega. Eto vidiš, ambasada i Borislav Pekić nam zabranjuju da se osvrćemo, samo napred da gledamo, a ako nas neko uznemiri, odmah da ujedamo, kao ovaj konj mene. ……………A bre Risto, ne valja ti to, mnogo se nervira š i vređaš što komunjara pravi na pačavru američkog Skota. Umesto da ga odlikuješ, ti drvlje i kamenje na njega, a strogo paziš da neko kamenče ne padne na ono utvrđenje u Beogradu (ambasada). Da li se sećaš kada je onomad ona lepa devojčica odskakutala do bine na kojoj je čivutin Bernar Anri Levi žvalavio, pa mu grunula celu tortu u lice, a ovaj se usro od straha zajedno sa onim bednim autošovinistom rediteljem Goranom Markovićem. I rekla glasno da svi čuju „Ubico napusti Beograd“. E, ta malecka heroina, ona je bila izvršilac akcije koju je organizovao novi SKOJ (Savez komunističke omladine Jugoslavije). I ti bi Rile zato što je ona SKOJ, nju kritikovao, a Anri Levija i ono govno Gorana Markovića ne bi smeo ni popreko da pogledaš. To što je tu akciju izveo SKOJ, a nisu SPOvce ili Demokratska omladina, nije zato što se SKOJ prvi setio. Pisao sam ti ranije, da čak i neki Komunisti imaju rodoljubivu komponentu, a demokrate i gradžani, oni ni da opepele.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *