Не треба нам ваша потврда да смо део света! СРАМ ТЕ БИЛО АМЕРИКО!

Не треба нам ваша потврда да смо део света! СРАМ ТЕ БИЛО АМЕРИКО!

16 децембра 2020

Пре неколико дана, Амбасада Сједињених Америчких Држава у Београду је објавила промотивни политички видео крајње претенциозног имена ,,Ви сте свет,“ у коме нам кроз руку Борислава Пекића поручује: „Треба гледати право. Јер да се хтело гледати иза себе, добили бисмо очи на потиљку. Јер част неће зависити од тога одакле долазимо него куда идемо.“



Наравно, реч је о још једној врсти јефтине и подле колонијалне пропаганде, оне која има за стварни циљ легитимизацију неоколонијалног поретка, односно морално оправдање империјалистичког присуства на Балкану. Кроз наводно уважавање културног стваралаштва потлаченог у шеми неоколонијализма не настоје се само задобити лаке симпатије локалног становништва, које треба да замаскирају империјалистичке ланце на рукама наше Отаџбине, већ се износе прикривене политичке поруке које су фундаментално противне моралном бићу српског народа, његовом најбољем политичком интересу и његовој вековној слободарској традицији.

Почнимо од типично арогантног наслова видеа ,,Ви сте свет“, који незаобилазно подсећа и на оно друго паролаштво које једнако често чујемо, оно да смо ,,и ми Европа.“ Шта је погрешно са овим? То што се Амбасада Сједињених Америчких Држава противно доброј дипломатској пракси понаша као да има право да одређује ко је свет, а ко не, као да има власт да дискреционо додељује сертификат цивилизованости по својој вољи. То надмено туторисање је заморно. Нама тај сертификат заиста није потребан.

Српски народ је велики цивилизацијски народ са импресивном историјом коренски помешаном са овим просторима, који су увек носили у себи клицу титанских историјских дешавања. У освит времена људске цивилизације, овде је могуће пронаћи културе у Винчи и Лепенском Виру, значајнијим археолошким налазиштима у овом делу света. Са територије данашње Србије поникло је 17 римских царева, а сведочанство њиховој сили и слави остало је у Феликс Ромулијани код Зајечара. Са раним средњим веком добијамо и своју прву познату и историјски признату династију, Властимировиће. Кроз векове смењивања феудалних господара и њихових међусобних борби, сазрева државотворна мисао, која крешендо добија под немањићком управом. Српско владарско достојанство од великог жупана бива уздигнуто у краљевско 1217. године, а у царско под Душаном Силним 1346, када цар српског архиепископа подиже у патријарха јер је патријаршија једино што приличи царству у настанку.

Српски народ не одлази у турско ропство мирно, него се ватрено бори против освајача и успева да му нанесе неколико пораза. У вековима отоманског ропства не губи свест о својој посебности, него успева да очува и идентитет и сан о слободи. Српски устанак представља бакљу која означава почетак борбе балканских народа за слободу. Срби су један од првих европских народа који успева да се избори за своју обновљену државност. Прогрес који у том периоду доживљава српска држава је изузетан: за мање од века, ми од забачене отоманске провинције постајемо модерна европска краљевина, која служи као Пијемонт читавог српског народа и балканских Словена. Кроз ватру, крв, страдање и кости, наши стари купују слободу и уједињење. Круна српског монарха изливена је од бронзе са Карађорђевог топа заплењеног од Турака.

Шта ћете ви овде?

Када крволочне нацистичке хорде лудог Хитлера крену да освајају свет, српски народ му се супротставља на врхунцу његове моћи, доказујући своју антифашистчку природу 27. марта 1941, а не 9.маја 1945. године. Срби под петокраком из рата излазе као победници, постајући део социјалистичке Југославије, која омогућава даљу еманципацију свог становништва и доноси значајан индустријски, инфраструктурални и цивилизацијски искорак напред. Наша држава поново постаје симбол слободе и антиимперијализма, али овај пут је тај симбол планетаран: око ње се окупљају народи целог света, уздајући се у свето право сваког народа да решава о својој судбини без ланаца и мача под грлом. У тој визији слободног човечанства ми водимо напред јер у нама виде пријатеље, а не експлоататоре. Створен је Покрет несврстаних, који у време Хладног рата окупља слободне народе на принципима суверенитета, једнакости и међународног права.

За време рађања, губљења и васкрса државности, наш народ не губи ни оно што га цивилизацијски одређује, а то је његово културно стваралаштво, уметност, наука и право. Бели анђео из Милешеве је једна од најславнијих фресака српског културног бића, али и бисер европске и светске уметничке баштине, што сведочи и слање у свемир тог мајсторског дела. Срби су дали свету и Високе Дечане, један од највеличанственијих манастира подигнут у славу Бога и људског неимарског савршенства, као и небројане друге цркве и манастире, који сведоче њиховој духовности, али и њиховом историјском развићу. Свети Сава је извео фактичку рецепцију римског права кроз Законоправило 1220, а Душан Силни 1349. доноси Душанов законик, који показује правни прогрес и ниво развоја младог Српског царства.

Циклуси српских епских песама представљају етички храм једног народа ништа мањи од Илијаде. У њему је колективни геније једног народа колико и у артуријанским легендама или предањима о римским краљевима. О уникатности, значају и лепоти народне епске поезије најбоље говоре речи проте Голијана: „Када бих морао да бирам да ли да нестане српске епске поезије или свих манастира који су направљени нашом руком, много би ми жао било прелепих манастира.“ Гете се фасцинира Хасанагиницом. Средњовековна државност и култура служи као инспирација за ослобођење, но оно поново доноси наше природно и органско функционисање у европском историјском бићу: добијамо Вука Караџића, народног реформатора и просветитеља. Наш је и Доситеј Обрадовић, једна од луча европског просветитељства. Добијамо и Ћеле-кулу направљену главама српских патриота, о којој пишу европски путописци, као опомену шта је цена слободе. Добијамо и војводу Синђелића, сокола са Чегра, који ће пре разнети сам себе него да клекне. Српски народ даје Европи и свету бесмртног Његоша, националног песника-филозофа гетеовске Европе, који промишља о истим темама које су надахнуле једног Милтона.

Ђура Јакшић се фасцинира Рембрантом и користи његове идеје, а Паја Јовановић постаје национални сликар српске историје. Млади Коста Абрашевић пише врхунску црвену поезију. Наш је велики Андрић, наш је и Селимовић. Осман Ђикић ствара ,,Српску вилу” и пева о помирењу православних и муслиманских Срба, а Алекса Шантић пише ,,Остајте овде!” Наше је друштво истински и мултиверско и мултикултурално пре него што су се те две еманципаторске идеје изопачиле и постале карикатуралне на данашњем Западу. Правимо импозантну Кулу на Газиместану да означимо место наше трагичне славе и на Зејтинлику оплакујемо сенке ослободилаца. Наши научници дају немерљив допринос напретку човечанства са поносом истичући своје српско порекло и помажући несебично Отаџбину у речи и делу. Уметнички правци пролазе Србијом колико и историјски процеси, а ми задржавамо њихову есенцију, иако им дајемо и свој посебан национални печат. Пред јачима од себе нисмо понизни, пред слабијима нисмо охоли. Наши радници граде по Африци, где су радо виђени и поштовани јер долазе као пријатељи и сарадници, а не као израбљивачи и убице. За наше филмове плакате слика један Пикасо, а Франко Неро глуми Бановић Страхињу.

Поента? Ми јесмо Европа и ми јесмо свет. Само нам нису потребни ни Гете, ни Американци да нам то кажу, премда је Гете то урадио са искреним одушевљењем и без задње намере окупације дела наше територије. Ми знамо вредност онога што смо наследили. Није нам потребна ничија злонамерна потврда наше изузетности јер нам сујета не замрачује здрав разум. Сједињене Америчке Државе немају никакво морално право да једну у фундаменту европску цивилизацију понижавају подсмешљивим: ,,Ви сте свет.” Не треба нам рука колонизатора да нам то покаже, хвала лепо. Тога смо и сами свесни. И баш због тога што смо Европа и свет, што имамо историјско трајање, што смо један правно просвећени народ, не можемо да не изговоримо, гледајући овакву подсмешљиву пропаганду: ,,Шта ћете ви на нашој територији са вашим војним базама?”

Пројекат обезличавања

Зашто је баш овај Пекићев цитат одабран? Из истог разлога из кога се недавно у токсчином наративу суморне колоније актуелизовао онај о томе како треба ,,љубити земљу деце своје, а не отаца својих.“ Никада ниједна победничка земља није слушала такве дефетистичке мантре, које за циљ имају да је политички развласте и национално понизе. То је покушај анестезије приликом ампутације виталног дела српске државности. Косово и кување жабе је поново на сцени, обрађивање јавног мњења да пристане на оно што је дубински против саме сржи његовог националног идентитета.

Косово за Србе није територијално, него етичко и идентитетско питање. Наша видовданска етика увек је величала родољубље и патриотску жртву, а презирала и проклињала издајнике. Увек је била на страни оних који су хтели и смели, а не оних који су се колебали у квазирационалном псеудопрагматизму и завршавали на страни непријатеља свог народа. Наш је идентитет много више и од поноситих Високих Дечана и од горде Куле на Газиместану, он је наше искуство повезаности са прецима – то је светије од сваке цркве и манастира што су икад направљени. Сваки велики народ и сваки велики човек не раскидају везу са својом прошлошћу и са претходним генерацијама. У нас је тај култ био нарочито дубок и чврст јер смо у ери отоманског ропства само преко њега могли одржати свест о томе ко смо и где идемо. У нас је он био у равни не само државног, него егзистенцијалног искуства једног народа. Зато је тако дубоко усађен, несаломив и вечан. И зато толико смета окупатору и његовим домаћим псима. Он нас уједно учи и шта је исправно, а шта погрешно, шта је етички зид преко кога издаја Косова не може проћи у српском колективном несвесном, шта је мисона и поетска луча која ће кад-тад поново остварити сан слободе српског народа.

Да би се борили против њега и потиснули га у циљу реализовања својих геополитичких циљева, империјалисти су кроз домаће пропагандне тврђаве своје власти кренули да лансирају приче о томе како ,,не треба гледати у прошлост, већ се окренути ка будућности.“ Овај Пекићев цитат је само други начин да се каже то исто. Треба раскинути везу са прецима и, посредно, са прошлошћу, обезличити нас и претворити у оне који не знају одакле, нити куда иду.

А опет, онај ко не гледа у прошлост мало чему се има надати у будућности. Од Цицерона до Орвела говорило се о значају прошлости. Цицерон је историју назвао ,,сведоком прошлих времена, светлошћу истине, живим сећањем и учитељицом живота, гласницом древности.“ Орвел је дистопијски створио слоган да ,,ко контролише прошлост контролише будућност, а ко контролише садашњост, контролише прошлост.“ Они који контролишу садашњост нашег колонијалног поретка управо нам и шију прошлост по мери, да бисмо у будућности наставили да будемо тлачени у великој шеми светског неоколонијализма и крони капитализма.

За бројчано мале народе на међи интереса светских сила, искуство предака није само идентитетски значајно. Оно је непроцењиво и политички, јер је основ њихове чежње за слободом, а тиме и државношћу, која крунише историјску и културну посебност. Без прошлости, нема свести о независности, нема инспирације за ослобођење и, коначно, нема слободе.

Acta, non verba

Но, збиља, било би добро сетити се оне латинске Acta, non verba, па погледати да ли Американци гледају иза себе или заборављају, као што саветују нама. Док нас уче да будемо прогресивни тако што ћемо заборавити Карађорђа, они обележавају место на коме је Џорџ Вашингтон сјахао са коња. Кад нам кажу да заборавимо Косово, они са поносом говоре о ветеранима Рата у Вијетнаму, на другој страни света, где је америчка чизма поубијала милионе у свом крволочном идеолошком походу, сејући напалм и смрт на вијентамске фармере. Док нас пријатељски саветују да заборавимо хероје са Кошара, они уздижу њихове хероје пљачкашког крсташког рата на ирачку нафту као браниоце отаџбине. Док уздижу Декларацију независности, хтели би да ми заборавимо Душанов законик и Сретењски устав. Док смо ми саветовани да осуђујемо своје генерале који су бранили земљу по командној одговорности, Американци не дозвољавају да страни судови суде њиховим војницима који су директно учествовали у покољима цивила.

Аршини су двоструки и не треба бити превише паметан да би се простим посматрањем схватило шта је исправно у даљем деловању, а шта је шарена наративна лажа за окупиране. Култ памћења је увек супериоран у односу на култ заборављања. Култом памћења је након пет векова ропства српска пушка успела да ослободи Призрен. То је његова незаустављива моћ, она коју не смемо никада заборавити, ни потценити. Да би се нешто остварило, прво се мора знати да је то потребно. Морални завети једног народа су трајнији од политичких хегемонија империја, а генерацијска наслеђа често надживе окове на рукама. А ако смо могли и смели сањати под Турцима, смемо и морамо и данас.

На крају, питање да ли смо за Косово у саставу Републике Србије или смо свет је лажна дилема. Ми смо и за једно и друго, ми смо и једно и друго – то не само да није котрадикторно, него је једино логички могуће. Србин не може бити светски док не буде свој, као што ни Република Србија не може бити светска ако се одрекне основних принципа унетих у међународни поредак и свог унутрашњег поретка конституисаног Уставом, ако се одрекне своје историје, културе и традиције, историјског искуства својих предака. Интернационализма нема без свести о националној посебности – тек када се она створи, онда је могуће спознати националне посебности других и поштовати их, али и стећи поштовање других народа за наше особености.

Напред се може ићи само ако се зна шта је иза нас. То не значи да би требало да постанемо слепи затвореници прошлости и авети које бесциљно лутају по сенкама света кога више нема и давно минулих раздобља, него да будемо достојни моралног завештања наших предака и да их не брукамо у речи и делу. То ће бити сасвим довољно да не пропаднемо. А тиме, сасвим сигурно, створићемо један бољи свет и за своју децу, па ћемо моћи да љубимо и земљу наших отаца и наше деце.

И нећемо изгубити част, као што је нису изгубили ни наши преци чувајући сећање својих отаца. Америчка амбасада може да буде сигурна у то.

(Бојан Драгићевић / bdragicevic.com)

KOMENTARI



16 коментара

  1. Gagi says:

    Dobar tekst osim jednog dela gde napisa i ostade ziv:" Srbi pod petokrakom iz rata izlaze kao pobednici". Srbi su UVEK iz ratova izlazili sa svojim ocilima na krstu, ova petokraka je necije tudje obelezje. Vidimo da merika na svojoj zastavi ima te petokrake, da nisu tadasnji novoverci pozajmili jednu od merike na neko vreme dok ne sruse ovaj nas krst. Inace, svi ti lazni oslobodioci su se odrekli svoje petokrake jer im vise nije potrebna, sada su demokrate, liberali, socijalisti i ostala izmisljena gologuzija.

  2. petrovgrad says:

    Ameri i zapadni saveznici pobili su milone Korejanaca, Vijetnamaca,Iračana,.... Od njih osim smrti ništa ne može niko očekivati. To su masovne ubice. Jedini kome ni ime nesmeju da pomenu, to je žuti bata Kim iz Severne Koreje. Samo da ga dirnu, roknu će im raketice sa bojevim glavama očas posla. Sa njime nesmeju da čiste patos.

  3. Suverena says:

    Bas dobro napisano. Iz duse srBske, pravo i dostojanstveno. Blagodarujem Intermagazinu.

  4. Don Kihot says:

    Užas, koliko nas unižava ovaj Zapad... Pitam se: da li ćemo i kada dočekati da ispratimo u istoriju i ovu, samo još jednu u nizu Imperija kojoj smo se suprostavili...

  5. Косовац says:

    Бојан Драгичевић. Алал вера. Добро си рекао овој Америчкој сорошоидној гамади, Овај спот је режирао неки слаткоречиви српски сорошоид, ја у овим спотовима препознајем сорошоидни рукопис. Све лепо, српске природне лепоте, нарочито она дечица. Али мангуп је велику грешку направио што је Борислава Пекића узео у уста. Пази будале амбасадора, саветује људе да пошто немају очи на потиљку, да нема потребе да окрећу главу и погледају да ли се неко шуња иза њих. Чудо да нам амбасадор није саветовао да ставимо онај застор што се ставља коњима да не гледају и лево-десно. Само право, напред јунаци моји. Тај застор се зове „оглав“. У речнику пише овако: „Оглав (са визиром) је део коњске опреме и ставља се коњу на главу. Његовим стављањем коњ је спречен да гледа са стране. Ипак, оглав није само то већ је и синоним за људе који гледају САМО ПРАВО не размишљајући о животу (аха!, Пекићу, седи, кец као врата). Људи са оглавом немају маште, креативности нити су у стању да сагледају неку ситуацију из више углова. Њима је сасвим довољно то што знају, е да би били срећни. На жалост, мас медији свима нама стављају на главе оглаве залуђујући нас глупостима“. ……………….. Стара дилема гласи „Да ли је боље послушати паметну изреку глупог човека, или глупу изреку паметног човека. Борислава Пекића сврставам у „паметног човека“ да бих по овој пословици оправдао ову његову глупу изреку о очима иза главе. Наравно већ је виђено да се дешава и паметним људима да одвале глупост, видели смо то хиљаду пута. ………………..Иначе, не треба толико уздизати Борислава Пекића. Код сваког човека поред памети, обавезно погледати и какав има карактер. Да би се неко прославио и постао велики човек, мора да испуни оба услова. Јесте да је Борислав Пекић пропатио од комунистичке власти, то је грехота, али није то разлог да га Демократе и Обновитељи српства толико уздижу. Нарочито му се не може заборавити да је Пекић као коцкар који је једно вече све изгубио, на своју бруку и срамоту, победнику једном СУПовцу морао да откопчава и закопчава шлиц док је овај пишао. И сада треба да следимо савете таквих људи? А амерички амбасадор је излетео као ждребе испред руде, са глупим сорошоидним радионицама не може се Србима тако лако променити свест.

    • Косовац says:

      У оно срећно комунистичко доба, 1948. године Војислав Воки Костић је био осуђен на 6, а Борислав Пекић на 14 година затвора (строгог затвора). Када су излазили из суднице, прошли су кроз шпалир који их је пљувао, међу пљувачима је био и Драгослав Мићуновић.

      • Косовац says:

        Драгољуб Мићуновић.

    • jovan says:

      Nesto me, jos od spomenika, a i pre, nisu fasciniranle hvalospeve pok. B. Pekecu. I dobro ti kazes da je ta izjeva o "ocima na potiljku", 100% debilasta, a nikako pametna. Ali je citiraju USA i domaci sledbenici iste. To u prevodu treba da znaci- mi smo vas ubijali, razorili zemlju, okupirali, ALI vi treba da cutite i zaboravite, do sledeceg bombardovanja i CEPANJA SRBA NA JOS DELOVA. Glupost. Ako covek, drzava, narod, nema pogled na istoriju i proslost, onda je tikva bez korena, glava bez pameti- onda je nista. Pametan covek ima oci NAPRED, ali i na POTILJKU!!! To vazi i za NAROD! Mi jesmo SVET, a USA, NATO-ovci su "POLUSVET"!!!

      • Косовац says:

        @ jovan, …..Поштовани Јоване, Борислав Пекић није тражио да се укључи у политику после пропасти комунизма. Њега су „на силу“ у политику убацили пројектанти антикомунизма у Србији (ЦИА). Заиста, нема смисла што сам то лоше о њему написао, није он то заслужио. Нема ниједне његове антисрпске изјаве забележене у новинама, чак ни и у Нашој Борби. Његово име су погурали Амерички Демократски Мићуновићевско – Ђинђићевски плаћеници. А онда сам се ја сетио неких његових грехова који нису уопште битни за разумевање теме. Можда су и битни, али не може неки пишљиви Скот, амбасадор УСА да мене учи да ли да се осврћем на Историју, или да се не осврћем. него само да гледам право, као неки улавац.

  6. RASPUCHIN says:

    Да , свако има свој поглед на овај текст а мени ово личи на ј"U"го-комунистичко-носталгичарски памфлет у ком је "Белом Анђелу" залијепљена црвена петокрака на чело. Лијепо упаковано али непотпуно и отужно испразно.

    • Milutin says:

      Ovo je sve samo nije jugo-nostalgičarski, a posebno nije pamflet. U SFRJ nije postojala borba srbskog naroda već partizana svih boja. I sve je počelo sa Titom. Pre toga kao da ništa nije postojalo. A i sve se završilo sa Titom. Ako mi i danas kažemo da su to bili partizani a ne vidimo vekovnu borbu Srba, pod bilo kojim režimom ili tuđinskom vlašću, nikud nećemo stići. I ne trebaju nama oči na potiljku da bi videli iza sebe. Treba samo pamtiti, sećati se prošlosti. Da bi videli budućnost ali svojim očima i svojom pameću. A ne da nas neko usmerava da gledamo pravo. Tek sa sećanjem na prošlost znaćemo gde je levo a gde desno i znati da izaberemo pravi put. Naše pravo. NA TO možda nemamo slobodno pravo izbora. Ali moramo da se izborimo za to pravo.

      • RASPUCHIN says:

        Да ли сте Ви пажљиво прочитали текст? Ево Вам један цитат из текста истог аутора под насловом "Васкрс усташке државе" а гласи : " ... i zapalila sveće pripadnicima poslednje nacističke vojske Evrope, koja je mahom satrana ognjem i mačem pobedonosnih Titovih partizana ...". Довољно? Предлажем да пажљиво прочитате горњи текст као и текст из којег сам Вам понудио овај цитат.

  7. I Love persida says:

    "We are the World"? Pa to je bila pesma Boba Geldofa na Wembly-ju 1984 za gladne u Etiopiji, ceo svet zna. Valjda nam sad spremaju Etiopiju iz 84-te? Pevaćemo mi makar gladni.

  8. Риста says:

    Па ти изгледа никада ниси био мало са сељацима? А јест. Сад сам се сетио. Ти имаш канцеларију па ти се опрашта. Па то све, укључујући и "онај застор што се ставља коњима да не гледају и лево-десно" зову се Ам и Оглавина. Оглавина може без ама, али ам не вреди брез оглавине. Онда се коњ само насмеје и настави да пасе. Нема волана, нема кочнице и нема мењача брзина, брате мили. А јесте, овај горе чланак НИЈЕ папазјанија??? Који Срби су изашли са звездом из рата??? Зато нисам ни коментарисао, јер мали стручно подметнуо провалију као узбрдицу а ми се у ту провалију сурвали после послератне звезде. Није баш на понос Србима. Кажем, има пар ствари због којих ми се овај текст горе смучио. То је оно што се зове "мој те мота око свињских помиња". А са чудом сам приметио да су смешу из лепо запакованог патриотског сорош пакета(патриотског, али не и родољубивог) сви већином успешно сажвакали. Знаш оно, пуно истина и једна лаж! Каква је то чаролија? Па лажљива, наравно. Сад може и следећи час. Мислим да су једино Гаги и Распуцхин реаговали исправно и нису пали у несвест еуфорије. Укључујући и мене после пар дана. Нисам ома тео "срећу да вам кварим"!

    • Косовац says:

      А бре Ристо, ја сам градско дете, рођен сам у једном виртуелном граду званом Приштина, само једна улица даље од цркве Свети Никола (сутрашњи светац). Приштина је била град као код Зоне Замфирове, сви становници су имали имања у близини, значи полутани. Уместо Зоне, имали смо причу Цвета Калуша, знаш оно „Што гу нема Цвета, По двор да ми Шета, ….. , Ој Цвето, Цвето, Цвето Калушо, срце и душо…..“. Додуше, Призренци су је својатали, али је ми нисмо никако давали. Па да знаш са коњима нисам био у контакту уопште, нисам о њима ништа знао сем оне изреке када се гост нудио да замези нешто „Мезни мало, немој тако да седиш као коњ на празна јасла“. И још нешто, када сам имао 10 година, ујео ме један коњ за груди, познавао се угриз. Била уска улица, коњ упрегнут (пар коња), са оглавином, а ја прошао тик поред њега. Ето видиш, амбасада и Борислав Пекић нам забрањују да се осврћемо, само напред да гледамо, а ако нас неко узнемири, одмах да уједамо, као овај коњ мене. ……………А бре Ристо, не ваља ти то, много се нервира ш и вређаш што комуњара прави на пачавру америчког Скота. Уместо да га одликујеш, ти дрвље и камење на њега, а строго пазиш да неко каменче не падне на оно утврђење у Београду (амбасада). Да ли се сећаш када је ономад она лепа девојчица одскакутала до бине на којој је чивутин Бернар Анри Леви жвалавио, па му грунула целу торту у лице, а овај се усро од страха заједно са оним бедним аутошовинистом редитељем Гораном Марковићем. И рекла гласно да сви чују „Убицо напусти Београд“. Е, та малецка хероина, она је била извршилац акције коју је организовао нови СКОЈ (Савез комунистичке омладине Југославије). И ти би Риле зато што је она СКОЈ, њу критиковао, а Анри Левија и оно говно Горана Марковића не би смео ни попреко да погледаш. То што је ту акцију извео СКОЈ, а нису СПОвце или Демократска омладина, није зато што се СКОЈ први сетио. Писао сам ти раније, да чак и неки Комунисти имају родољубиву компоненту, а демократе и граџани, они ни да опепеле.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u