Ne volim Radoša Ljušića, ali sad sam na njegovoj strani

Ne volim Radoša Ljušića, ali sad sam na njegovoj strani

21 jula 2013

zeljko-cvijanovic-vPiše: Željko Cvijanović

Nisam član fan-kluba Radoša Ljušića, prosto mi se ne dopada kad ljudi u biografiji imaju isti broj promenjenih partija na vlasti i direktorskih mesta u državnim preduzećima. Pa još kad je spreman da zarad jednog od tih direktorskih mesta promeni i svoj višegodišnji tvrdi stav o Kosovu, gde se inače rodio. Kod Ljušića mi se sve ne dopada, utoliko više što nije mediokritet i čovek bez dela, jer računam da samo takvima priliče bedne igre na srpskom politčkom trapezu. Problem, međutim, nastaje kad vidim da su se svi koji u Beogradu o sebi vole da razmišljaju kao o intelektualcima ovih dana stuštili na Ljušića. Kad vidim da ih je toliko zajahalo na jednog, po nekom starom uslovnom refleksu obavezno se pitam: u čemu li je taj u pravu?

Naravno, u centru mnogih intelektualnih zađevica kod nas obično stoji jedno od večinih metafizičkih pitanja. Pitanje novca. A to će reći da je Ljušić, smenjujući bivšeg direktora Službenog glasnika Slobodana Gavrilovića, udario u samu srž srpske metafizike. Dok je ta priča sa smenom Gavrilovića bila aktuelna, srpska intelektualna čaršija se podigla zahtevajući od vlade da na čelo Glasnika ne dovodi Ljušića jer je on stranački čovek (iz SNS u ovom turnusu). Pisale su se peticije, slali apeli, išla je i podrška Gavriloviću i od patrijarha Irineja, Dobrice Ćosića, a podržao bi ga valjda i Ivo Andrić samo da je koju godinu manje mrtav. Taman sam pomislio da to nije onaj Gavrilović iz Demokratske stranke, već neki nestranački čovek iz Kola srpskih sestara, kad ipak beše onaj.

Uskoro se dalo i saznati koji je to duboki razlog i koji eksplozivni povod koji su podigli hristoljubivu srpsku inteligenciju, koja se nije tako podigla ni kad je Boris zavodio diktaturu, ni kad je predavao Kosovo na čuvanje Briselu, ni kad su ga ovi posle njega dali Tačiju, ni kad je Srbija postajala zemlja kojoj samo još Bog može da pomogne. A onda je Ljušić počeo da raskida ugovore, čisti i otpušta, i tada je zapravo postalo jasno zašto se srpska inteligencija digla u odbranu dve najskuplje srpske reči – i Službenog i Glasnika.

Bilo je tu svega – ogromnih honorara nesrazmernih urađenim poslovima, skupo plaćenih savetnika iz zapadne Jugosfere, kako se valjda sad zove Hrvatska, para za nikad urađene poslove, plata za ljude koji nisu radili ništa, skupo prodatih bajatih prevoda za koje je prevodilac već uzeo honorar, korumpiranih novina, ja tebi ti meni intelektualnih poslova, klanovskih svinjarija za sitne i manje sitne pare. Bilo je tu svega. I, naravno, Ljušićeva čistka, možda čak motivisana ličnim i osvetničkim razlozima, kako ga optužuju, odgovorila je na jedno veoma važno pitanje: zašto je srpska inteligencija toliko ćutala u godinama kada se zemlja raspadala, kada je narod dolazio na ivicu egzistencije, a država na smrtonosni put sa koga se teže vratiti nego nastaviti njime. Jednostavno: srpska inteligencija bila je plaćena.

Ukupno gledano, sitnim parama, čak bednim, ali dve činjenice bile su neoborive: da je ćutala, i da je bila plaćena. I, kada je javnost počela da saznaje kako se u Službenom Glasniku lepo živelo i lepo ćutalo, na Ljušića su napali svi. I, naravno, srpska inteligencija pokazala je i tom prilikom svoj visoki format: niko od onih koji su tukli po Ljušiću nije to radio, a da nije bio u poslovima i parama sa Gavrilovićevim Glasnikom. Niko se nije postideo ni zbog toga što su možda njegovi napadi nešto što ne može biti načelno, jer je u sukobu interesa.

Zato, šta god mislio o Ljušiću, ostajem mu zahvalan za jedan važan odgovor. Kada ovaj ubogi narod bude pitao zašto se ne diže srpska inteligencija, odgovor će biti lak: dići će se kad bude para da se digne. Kao što je legla kad je bilo para da legne.

(Novine novosadske)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Nemanja says:

    Ne bi ni Ljušić to uradio da nije tog metafizičkog razloga!!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *