Nebo i čike u belom

Nebo i čike u belom

6 jula 2013

Vladimir KecmanovicPiše: Vladimir Kecmanović

Kolumnu za “Glas Srpske” obično pišem ponedeljkom, a utorkom je doterujem i šaljem urednici. U nedelju, obično, odlučujem o čemu ću da pišem. Tema ne nedostaje, tokom sedmice se nakupi svega i svačega – pa nije lako doneti odluku.

Ni prethodne nedelje nije bilo drugačije.

Čak je – ako ćemo pravo – događaja i “događaja” bilo više nego obično.

Srbija je dobila nešto za šta nije najjasnije da li jeste ili nije datum.

Pa ni srpski “evrofanatici” ni srpski “evroskeptici” ne znaju da li da se raduju ili da budu tužni…

Hrvatska je postala član EU. Pa Srbi, zbunjeni argumentima “evrofanatika” i “evroskeptika”, ne znaju da li da Hrvatima zavide ili da ih žale…

Ni junaci našeg doba nisu mirovali.

Vlasnik elektronske ludnice Petar Luković, na primer, sa posebnom je strašću izlivao mržnju prema Republici Srpskoj…

Dobro, zapadnobalkanski elektronski ludak kao tema otpada jer smo se njim već preterano bavili. Učinili smo mu plezir, pokazali humanost, od nas dosta. Sada bi njegovim poremećajem trebalo da se bave nadležne ustanove, koje, izgleda, nemaju nameru da “preuzmu odgovornost”.

Ali, to je već problem neodgovornih ustanova i nesrećnog bolesnika ostavljenog na milost i nemilost sopstvenim demonima.

Sporo teče “tranzicija” devastiranog “zapadnobalkanskog” zdravstva, pa će Pink Pera da se načeka trenutka u kom će na vrata da mu zakuca ljubazan gospodin u belom mantilu, sa neobično dizajniranom košuljom u ruci.

I čekajući da se vrata otvore, priupita kolegu:

“Napoleon? Hitler? Staljin? Ah, da, glavni i odgovorni urednik.”

Pa pošto se vrata otvore:

“Gospodine glavni i odgovorni uredniče, šta mislite da malo prošetamo?”

Ali, nije nesuđeni stipendista klinike “Laza Lazarević” jedini junak našeg doba koji je minule sedmice bio aktivan.

Bilo je tu još novih kandidata, koji su prosto preklinjali da im se posveti tekst…

Pogled kroz prozor

I tako sam u nedelju, to jest juče, razmišljajući za koju od zanimljivih tema da se opredelim – nesmotreno bacio pogled kroz prozor.

I ugledao krošnje drveća koje raste nedaleko od obala Save.

Te krošnje su tako velike da se, posmatrane sa mog prozora – spajaju. I ne zna se koje drvo raste na kojoj obali reke.

A nad krošnjama sam ugledao letnje nebo.

Prethodnih dana je padala kiša, bilo je oblačno i tmurno.

A juče se razvedrilo.

Nebo nije bilo intenzivno plavo, kao na razglednicama. Pre plavičasto. Jedva plavičasto. Gotovo – belo.

I možda bi izgledalo potpuno belo, da retki pramenovi sivobelih oblaka koji se povlače nisu naglašavali plavu nijansu praznine koja, otkako postoji čovek, zaokuplja njegovu maštu.

Priroda i društvo

Ne spadam u profesionalne zaljubljenike u ono što se obično podrazumeva pod “prirodom”. U prozi, a bogami, i u vanproznim iskazima, pejzažom se retko bavim.

Što ne znači da ono što se, pomalo sladunjavo, naziva “prirodnim lepotama” – ne primećujem.

Naprotiv – pejzaž mi bitno utiče na raspoloženje.

Ali, nalazim da se u tomovima koje je istorija književnosti posvetila “prirodnim lepotama” – nalazi nedopustivo mnogo suvišnih reči.

Pa bi bilo pametno da se ne trudim da dodam još koju.

Istina, sličan je slučaj i sa mnogim drugim temama, od kojih neke, uprkos tome, obrađujem.

Ali, obrađujem one teme o kojima, kako mi se čini, imam da kažem nešto na način drugačiji od onih koji su govorili pre mene.

Možda me osećaj vara, ali u pisanju nema druge nego da se taj osećaj sledi.

Kao što imam osećaj da o “prirodnim lepotama”, barem za sada, nemam da kažem ništa novo. Iliti, budući da je već sve rečeno, a da se umetnost jezika, kao, uostalom, i svaka druga umetnost, sastoji u saopštavanju starih istina na nov način – ništa drugačije.

U vreme kada sam išao u školu, postojao je predmet koji se zvao “poznavanje prirode i društva”.

Tada sam, kao i sada, uglavnom bio okupiran onim delom prirode koji se ubraja u društvo.

Čovekom i njegovim pričama.

Sećam se, kada bih na časovima srpskog jezika – koji se tada zvao “srpskohrvatski” – dobio zadatak da opišem neki “prirodni fenomen” – dugo bih se mučio dok bih se setio o čemu da pišem.

Jednom sam opisao kovitlac koji sam video na moru, i koji me se, budući da sam ga video prvi put u životu, stvarno dojmio.

Doživljaj je bio autentičan, ali ono što sam napisao nije. Nažvrljao sam niz opštih mesta koja su oduševila moju nastavnicu, sklonu kiču kao što već nastavnice jezika kiču sklone znaju da budu.

I zato ovo nebo, koje me se juče dojmilo, kao ni svoj doživljaj, neću detaljnije opisivati.

Dovoljno je da kažem da je utisak bio snažan.

I lep.

Sve dok se nisam prisetio da je to što zovemo nebom, a što je pesnik Branko Miljković definisao kao “eksploziju našeg čuđenja pred prazninom”, jedan beskrajan, uglavnom prazan prostor, u kom je, uglavnom, užasno hladno, a tu i tamo nepodnošljivo vrelo.

I u kom, barem za čoveka, i barem uglavnom, nema života.

Da opet ne preterujem sa opisima – taj doživljaj je bio užasan.

Večnost i tren

Prisetio sam se misli junaka romana koji upravo pišem. Koja je iskazana na neobičan, njemu svojstven način. A koja bi, prevedena na svakidašnji jezik, glasila otprilike ovako: i ako verujemo i ako ne verujemo u Boga, ne možemo da se ne složimo kako je svet u kom živimo sitan i bedan, ograničen na površinski sloj jedne male planete.

I – bilo da verujemo, bilo da ne verujemo u pakao ispod Zemljine kore, i bilo da verujemo ili da ne verujemo u raj na nebesima – ni gore ni dole nemamo šta da tražimo dok zauvek ne sklopimo oči.

Oni koji u Boga veruju, najsrećnija su bića u Kosmosu, pošto mogu da se raduju nebeskoj plaveti, a oni koji ne veruju, najnesrećnija, pošto život provode tresući se pred “beskonačnom” prazninom.

I – konačno – pošto su vreme i prostor samo obmana čovekovih nepouzdanih čula i privid čovekove ograničene pameti, koja bez njih ne može da funkcioniše, a pošto je Istina jedan jedini, beskonačan tren, oni koji u Boga na trenutak poveruju, u tom trenu doživljavaju rajsku večnost.

Verovali ili ne verovali – složićete se da pred tim nebom, tom rajskom otadžbinom ili ogromnom prazninom – svi datumi i sve unije, svi parafi i svi formulari, postaju beznačajni da beznačajniji ne mogu biti.

(Glas Srpske – Banja Luka)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *