Неке битне поруке Трамповог говора пред Генералном скупштином УН

Neke bitne poruke Trampovog govora pred Generalnom skupštinom UN

22 septembra 2017

Piše: Aleksandar Pavić

„Analiziraćemo ozbiljno, danima i nedeljama ćemo raditi na Trampovom govoru, kao i na govorima nekih drugih, da bismo mogli da pronađemo prave zaključke za vođenje srpske politike u narednom periodu“, rekao je Aleksandar Vučić posle slušanja govora američkog predsednika pred Generalnom skupštinom UN.

To je dobro, naravno, i potrebno. Ali hajde da vidimo šta se može primetiti već sad, „na prvu loptu“.

Tramp nije ni jednom rečju pomenuo Rusiju u negativnom kontekstu. Bar ne direktno. I za to je već popio mnoštvo kritika od strane „liberalnih“ intervencionista preko Tvitera. To je dobro.

Nije ni Kinu direktno pomenuo u negativnom kontekstu. I to je dobro.

Pomenuo je obe velike sile indirektno u negativnom kontekstu samo u jednoj rečenici, rekavši da „moramo da odbacimo pretnje suverenitetu od Ukrajine do Južnog kineskog mora“. Umeli su američki predsednici i mnogo oštrije od toga.

S druge strane, pomenuo je obe zemlje u pozitivnom kontekstu kad im se zahvalio – zajedno sa drugim zemljama članicama Saveta bezbednosti UN – što su glasale za najnoviji paket sankcija protiv Severne Koreje. Uz napomenu da „moramo učiniti mnogo više“. Dakle, uslovna zahvalnost.

Moglo bi se, stoga, reći da Tramp nije išao na zaoštravanje sa druge dve vodeće svetske sile, već ih je, bar retorički, pozvao na saradnju. Sve u svemu, za standarde na koje su nas navikli Trampovi prethodnici, nije loše.

Zadržao je oštru retoriku prema Severnoj Koreji, Iranu, Venecueli i Kubi. To nije ništa novo. Što, naravno, ne znači da je dobro. Da li je ostavio tračak nade da se tu nešto može promeniti na bolje?

Što se tiče Severne Koreje i njegovog omiljenog negativca, (najnovijeg) „hitlera“ američkog spoljnopolitičkog establišmenta, Kim Džong Una, poruka je sledeća: „Vreme je da Severna Koreja shvati da je denuklearizacija njena jedina prihvatljiva budućnost.“ Dakle, uz pretnje uništenjem u slučaju severnokorejskog napada na SAD ili njihove saveznike (što je skoro nemoguće zamisliti, osim u slučaju vrlo teške provokacije), ponuđena je bar nekakva vizija. Ono što je loše, nije pokazana spremnost da se prave ustupci sa američke strane – npr. u obliku spremnosti da se započnu direktni pregovori o (konačnom) potpisivanju mirovnog sporazuma – niti da se prihvati rusko-kineska inicijativa za „duplo zamrzavanje“ – odnosno, severnokorejski moratorijum na raketni i nuklearne probe u zamenu za obustavu redovnih ogromnih i provokativnih američko-južnokorejskih vojnih vežbi. Ako toga ne bude, onda se samo mogu očekivati novi američki pritisci, prvenstveno na Kinu, ali i na Rusiju, da same „obuzdaju“ Kima, što je neproduktivan put. Verovatno i svesno izabran kao instrument za iznuđivanje ustupaka od njih, što bi stvar činilo još opasnijom, ili bar dodatno destabilizirajućom.

Venecuela je prošla gore od Kimove Koreje. Tu se Tramp najviše približio pozivu na promenu režima, iako je to nešto čemu se deklarativno protivi. Naime, pozvao je na „punu restauraciju demokratije i političkih sloboda u Venecueli“, i žestoko prozvao njenu vlast za „autoritarizam“ i praktikovanje „istinskog“ socijalizma i komunizma, što je već retorika koja podseća na Trampovog idola, Ronalda Regana. Međutim, Reganova retorika je bila primerena dobu Hladnog rata i mogla se bar delimično braniti sa ideološkog stanovišta. S obzirom na svetsko iskustvo sa neobuzdanim globalističkim kapitalizmom od pada Berlinskog zida, podela na „dobre“ kapitalističke i „zle“ komunističke zemlje nije više ni približno ubedljiva. Stoga je Trampova retorika u ovom slučaju korak nazad u pravcu klasičnog severnoameričkog intervencionizma u Centralnoj i Južnoj Americi.

Slične su poruke bile i kada je reč o Kubi, koja je po Trampu pod vlašću „kormupiranog i destabilizirajućeg režima“, koji je, kao i onaj u Venecueli, „istinski“ komunistički/socijalistički. Obećao je da neće dići sankcije protiv te zemlje sve dok ne sprovede „temeljne reforme“. A zna se šta to znači u žargonu američkog spoljnopolitičkog establišmenta. Pogotovo što je Tramp dodao da je, uz sve uvažavanje principa nemešanja, „poštovanje suvereniteta takođe i poziv na akciju. Svi ljudi zaslužuju vladu koja se brine o njihovoj bezbednosti, njihovim interesima i njihovoj dobrobiti, uključujući i njihovom prosperitetu“. Ovo Trampovo „ali“ nosi u sebi zlokobnu klicu „humanitarnog intervencionizma“ njegovih prethodnika, po modelu R2P, odnosno „odgovornosti za zaštitu“ – jer ko je taj čiji će sud o valjanosti vlasti neke zemlje biti merodavan? Na sreću, to je bio Trampov najkonkretniji izlet u te već odavno zagađene vode, ali ga ipak treba zapamtiti, jer, kao što je već postalo jasno, daleko smo od toga da je Tramp taj koji vodi glavnu reč u američkoj spoljnoj politici.

Ipak je Trampova najžešća retorika bila rezervisana za Iran. Rekao je da se radi o „ubilačkom režimu“ čije naftno bogatstvo ne samo da „finansira Hezbolah i druge teroriste koji ubijaju nedužne muslimane i napadaju svoje miroljubive (!) arapske i izraelske susede“, već i „podupire diktaturu Bašara el Asada, potpiruje građanski rat u Jemenu i potkopava mir na celom Bliskom istoku“ (kao da je Iran, a ne SAD, izazvao rat u Siriji). Još zlokobnije, ponovo je doveden u pitanje nuklearni sporazum sa tom zemljom, za koji je Tramp rekao da je „jedan od najgorih i najjednostranijih“ koje su SAD ikad sklopile, i da to „nije poslednja reč“ koju je o tome izgovorio. Očekivano, posebnu pohvalu za svoj govor Tramp je dobio od izraelskog premijera Netanjahua.

Sve jasno. Izrael je više puta ponovio da mu je neprihvatljiv porast iranskog uticaja u susednoj Siriji i regionu uopšte, a opšte je poznato da je izraelski lobi najmoćniji lobi prema američkoj „dubokoj državi“, tako da ovde ne treba trošiti puno reči o dvostrukim standardima i odsustvu bilo kakve kritike na račun najagresivnijih svetskih izvoznika terorizma, zalivskih država predvođenih Saudijskom Arabijom, koja je čak i indirektno pohvaljena što je proletos bila domaćin samita – kome je prisustvovao sam Tramp (uz nezaboravnu sliku njega i saudijskog i egipatskog lidera okupljenih oko „čarobne“ svetleće kugle) – na kojem je izražena plebiscitarna podrška borbi protiv terorizma.

U kontekstu Bliskog istoka, oštre reči su upućene i na račun sirijskog predsednika Bašara el Asada i njegovog „zločinačkog režima“, i ponovo izgovorene još uvek nedokazane optužbe za upotrebu hemijskog naoružanja, čime je Tramp ponovo pokušao da opravda bombardovanje sirijske avio baze koje je naredio početkom aprila. No, retorika na stranu, ono što je dobro je da Tramp nije izgovorio reči da „Asad mora da ode“, već je govorio o „nastojanju ka deeskalaciji sirijskog sukoba i političkom rešenju koje poštuje volju sirijskog naroda“, što ionako u globalu odslikava realni razvoj situacije na terenu.Trampova neokon ambasadorka u UN, Niki Hejli, zasigurno nije bila zadovoljna, što je takođe dobro, ali ne znači da te reči nećemo ponovo čuti iz njenih usta, niti da neće biti pokušaja novih američkih provokacija, s obzirom da je Tramp jedan od poslednjih preostalih „trampista“ u Beloj kući, a i on se sam poprilično „leluja“.

U kontekstu sirijske krize, Tramp je istakao i važnost brige za izbeglice i njihov što skoriji povratak kući, kao i pomoći zemljama u okruženju da se o njima u međuvremenu brinu, iskoristivši priliku da se ponovo negativno izjasni o nepoželjnosti „nekontrolisanih migracija“, što je bio jedan od glavnih stubova njegove predizborne kampanje.

Ipak, Tramp je najveći akcenat u svom govoru stavio na primarnost suvereniteta: „Uvek ću stavljati Ameriku na prvo mesto, kao što i svi vi treba da stavite svoje zemlje na prvo mesto… Mi ne želimo da namećemo svoj stil života na bilo koga, već da ga pustimo da služi kao svetao primer za sve.“ Dakle, uz otvoreno davanje prvenstva američkim interesima, Tramp je još jednom, kao i u svojoj predizbornoj kampanji, ponudio viziju „principijelnog realizma“ vođenog „rezultatima a ne ideologijom“, i saradnje suverenih država oko ciljeva oko kojih mogu da se dogovore. To je, ako ništa drugo, pošteniji pristup od „globalnog humanizma“ Obame i Klintonovih. (Na primer, fraza „ljudska prava“ je iskorišćena samo jednom, u kontekstu „zgražavanja“ što u UN Savetu za ljudska prava sede ozbiljni kršioci istih – ne pominjući, pritom, nezgodnu činjenicu da su same SAD podržale članstvo Saudijske Arabije, što je ironija koju ne treba posebno komentarisati. No, to je opet bolje od cinične zloupotrebe ovog pojma od strane prethodnih administracija.)

Naravno, to ne znači da SAD i dalje neće ispoljavati svoju poslovičnu agresivnost, ali bar znači da će ona biti mnogo ogoljenija, i pravdana nacionalnim državnim rezonom, što mnogo šire otvara vrata i drugim državama da slično postupaju i racionalizuju svoje postupke. To je ionako bliže Trampovom omiljenom terenu trgovine jedan-na-jedan i minimalne vezanosti za multilateralne ugovore i/ili obaveze. Posle dve i po decenije lažnog vašingtonskog moralizma, ma koliko i ovakav put bio popločan rizicima, on ipak nudi mogućnosti čistijih računa. Uz to, uz sve Trampove ustupke vašingtonskoj „močvari“ i njegovo očigledno oslanjanje na vojsku kao svoju glavnu potporu, čini se da su njegovi instinkti mnogo bliži traženju uspešnih „dilova“ bilo kroz pregovore ili teatralnu retoriku, čak i po cenu dizanja globalnih napetosti, nego započinjanju novih ratova. Ali to je on – a on, kao što je već napisano, ni približno ne kontroliše američki državni aparat i njegovu vojnu mašineriju.

Dakle, od i u ime Trampa se i u budućnosti može „očekivati neočekivano“. Trampov osnovni instinkt je „u se i u svoje kljuse“, što je najbliže nečemu što bi se moglo nazvati ideologijom, projektovanom i na lično i na kolektivno delovanje. Tu dakle, ima i kaubojštine, ali i poštovanja, makar i nevoljnog, prema dostojnim protivnicima ili konkurentima. S druge strane, Tramp je takođe podložan spoljnim uticajima, što zbog navika i težnji iz njegovih poslovnih dana, gde je naučio da bira ljude po sposobnostima a ne ideologijama, što zbog činjenice da, kao čovek izvan politike, nije imao skoro nikakvu sopstvenu političku bazu u stranci ili birokratiji, tako da je oslonjen na pripadnike upravo one „močvare“ koju bi, kad bi mogao, hteo da „isuši“. To se i vidi u njegovom dosadašnjem spoljnopolitičkom angažmanu – kada ostvari lični kontakt sa liderima poput Sija ili Putina, lopta se spušta i „daje se šansa miru“ i dijalogu, ali je takođe spreman da usvoji postulate i rezonovanja globalista iz duboke države ako ga ubede da je to u „nacionalnom interesu“ Amerike, ili ako proceni da treba da im da ustupke na jednom, spoljnopolitičkom planu kako bi sebi obezbedio veći manevarski prostor na unutrašnjem. Sve ove kontradikcije su donekle bile oslikane i u njegovom govoru pred Generalnom skupštinom UN.

Da li je njegov govor u globalu pozitivan ili negativan za Srbiju? Hajde da kažemo da nudi više mogućnosti nego što bi nam ponudio ijedan govor Hilari Klinton ili Baraka Obame. Naravno, ako bi bili u stanju da ih iskoristimo. Nude nam se mogućnosti da jasnije saopštimo i argumentujemo svoje nacionalne interese, i da otvoreno insistiramo na tome da Trampova Amerika više ne podržava zlo „radikalnog islamskog terorizma“ – koje je, posle pauze od nekoliko meseci, Tramp, na radost svojih najtvrđih pristalica, ponovo jasno imenovao – i njegovih nosilaca na našim prostorima, prvenstveno na Kosovu i Metohiji (gde se on podržava i na račun našeg suvereniteta) i u Bosni i Hercegovini.

Koliko je sadašnja Srbija, kojom se još uvek vlada po postulatima klintonističko-soroševskog globalizma, uopšte spremna i sposobna da pravilno proceni i iskoristi potencijalne prilike, ali i zamke koje joj se nude – procenjivaće se u nekim drugim tekstovima.

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *