Неки фини гости

Neki fini gosti

31 marta 2015

Milorad Vucelic 237z7Piše: Milorad Vučelić

Srbi su kao što je poznato i istorijski dokazano gostoljubiv narod. Ali nisu pritom, bar do današnjih dana, pokazivali snishodljivost.

Uvek su očekivali da im se na gostoljubivost uzvrati poštovanjem i uvažavanjem. A kada je država u pitanju uvek se očekuje da gosti koji dolaze poštuju njenu suverenost i nezavisnost. Dakle, ta gostoljubivost nikako nije bila bezobalna, niti smo praktikovali običaj da beznačajnim ili minornim političkim likovima ukazujemo prekomerno i provincijalno inferiorno kako su važniji i bitniji nego što stvarno jesu i nego što zaslužuju. „Prema svecu i tropar“, rekao bi naš pametni narod, čije poslovice sve češće izbegavamo dajući prednost staropersijskim, tajlandskim ili novozelandskim.

Danas stvari, po svemu sudeći, stoje drukčije. Bilo ko da nam iz sveta bane ne propustimo da ga obaspemo najvećom mogućom, i sasvim neodmerenom, brigom i pažnjom. Tako je, primera radi, naslovna stranica našeg najstarijeg dnevnog lista („Politika“) pre četiri dana osvanula sa ni manje ni više nego dva intervjua s poslanicima u Evropskom parlamentu. Ne možemo se čudom načuditi kako su i čime ova dva slovenačka poslanika to zaslužila. Pogotovo kada se setimo sa koliko malo glasova i na kojoj minimalnoj izlaznosti građana na izborima su ovi poslanici izabrani. Reč je o izvesnoj Tanji Fajon i izvesnom Igoru Šoltesu, inače unuku Edvarda Kardelja ili druga Bevca (beskrajno nas je zadužio svojim ustavima, amandmanima i reformama) koji su zaposeli i nekoliko unutrašnjih stranica toga lista. Fajonova nam poručuje: „EU očekuje da postepeno uvodite sankcije Rusiji“, a Šoltes nam saopštava da „Papa uvodi Srbiju u Evropsku uniju“.

Šoltes je, dva dana ranije, zajedno sa slikom svoga dede Kardelja već bio zaposeo najveći deo naslovne stranice „Danasa“ sa jasnom i ultimativnom porukom da se planirane srpske „vojne vežbe sa Rusijom mogu razumeti kao provokacija“. Dan kasnije, sa najvećeg dela naslovne strane istog lista našim čitaocima se obratio još jedan poslanik Evropskog parlamenta, izvesni Knut Flekenštajn, sa ultimativnom i pretećom porukom da „EU neće odobravati vojne vežbe Srbije i Rusije“!

Imajući u vidu naš otvoreno puzeći i od javnosti (izuzimajući jedino i jedino „Pečat“) vešto sakrivani ali sistematski srpski ulazak u NATO ovi nam poslanici dođu kao neka vrsta parlamentarnih pretećih likova i zvanični prethodnici sada tihe a uskoro i otvorene okupacije. Fini neki gosti!

Da bi još malo pojasnili o čemu govorimo postavimo pitanje: da li je moguće da neko od tih poslanika zasluži celu naslovnu stranu u bilo kom respektabilnom stranom listu pa čak i u nekom od dnevnika u svojoj matičnoj zemlji? Ili, da li bi bilo moguće da neki poslanici našeg parlamenta zaposednu naslovnu stranicu „Zidojče cajtunga“ na primer?

Ali tu nije kraj priče o naslovnim stranama i inferiornoj snishodljivosti naših medija jer nam sa iste naslovne strane prvopomenutog dnevnog lista „bivši ambasador Ukrajine u Irskoj“, ej, ni manje ni više nego „bivši ambasador Ukrajine u Irskoj“(!) Boris Bazljevski upućuje onu poznatu paničnu poruku Amerima „Opasnost – Rusi dolaze“ samo u novom obliku: „SAD će uskoro videti ruske podmornice“. „Bivši ukrajinski ambasador u Irskoj“ Bazljevski obilato je iskoristio priliku da izgovori gotovo stotinu najgorih rusofobskih stereotipa koji se seju širom gotovo svih medija na Zapadu i iznese najtvrđi mogući antisrpski stav i to usred Beograda i to uoči šesnaeste godišnjice NATO agresije na SR Jugoslaviju. Tako „bivši ambasador Ukrajine u Irskoj“ kaže sledeće: „Putin može biti zaustavljen jedino ukoliko shvati da je cena koju će Rusija platiti zbog njegovog ponašanja u međunarodnim odnosima previsoka. U tom smislu naše oružje trebalo bi da bude jedinstvo naših prijatelja u borbi protiv te agresije. Ukrajina bi trebalo da pruži svu podršku svojim međunarodnim prijateljima da izvrše neophodan pritisak da ta cena bude što viša. Jer ako se setimo tridesetih godina prošlog veka, Hitlera i nacizma, oni su se dogodili jer nije postojalo jedinstvo u Evropi. I izbio je Drugi svetski rat. Ne smemo dozvoliti da se dogodi novi Perl Harbur da bismo shvatili kakva se opasnost nadvila nad Evropom.“

Pomenuti , ej, „bivši ambasador Ukrajine u Irskoj“ svim silama i otvoreno brani i zastupa ukrajinskog nacistu Stepana Banderu. Po hiljaditi put ponavlja da „kriza koju imamo u Ukrajini nije samo konflikt između Rusije i Ukrajine nego je reč o sukobu civilizacija. Demokratija protiv autokratije ili diktature. Putin se veoma plaši demokratskih procesa koji se mogu desiti u Rusiji“.

A onda sledi i neophodna doza antisrpstva da bi se rasistički krug zaokružio! Na pitanje da li se u vezu može dovesti otcepljenje Kosova od Srbije sa procesima u Ukrajini „bivši ambasador Ukrajine u Irskoj“ odgovara: „Ne postoji ništa zajedničko s Ukrajinom, Kosovom ili Bosnom i Hercegovinom. Ne postoje nikakve nacionalne ili religijske paralele.“

U svom prostačkom i besprizornom bezobrazluku, sve ove poslanike je međutim nadišao Slovak Edvard Kukan koji je takođe poslanik u Evropskom parlamentu, i koji je preporučio našem predsedniku Tomislavu Nikoliću da nikako ne putuje na Vojnu paradu u Moskvu 9. maja povodom sedamdesete godišnjice pobede nad fašizmom.

Kukan je od Nikolića dobio srpski odgovor kakav i priliči. A na kraju ovog razmatranja, u vidu mogućeg našeg i ruskog zajedničkog odgovora na sva gore pomenuta ili naznačena pitanja, nudimo vam na čitanje i tekst ruskog autora Evgenija Supera (u prevodu Želidraga Nikčevića) iz nama bliskog nedeljnika „Odnako“:

O PREDSTOJEĆOJ PARADI POBEDE U BERLINU

Opet pokušavaju da nam ukradu naš Dan Pobede. Sada – predlozima da se Parada premesti iz Moskve u Kijev ili u Berlin. Pritom, ako su ranije za krađu koristili kalauze tipa „Staljin je gori od Hitlera“ i „Hitlera je pobedila zapadna koalicija“, sada se upotrebljava ćuskija: „Današnja Rusija nije dostojna Pobede, zato što bombarduje Ukrajinu“.

Evo šta je tu pitanje: a zašto im je odjednom toliko neophodna naša Pobeda? Hajde da razmislimo.

Nedavno je američki list „Los Anđeles tajms“ izneo predlog da se Parada Pobede ne održi u Moskvi, nego u Kijevu. Po mišljenju autora, Rusija se ponaša „nepravilno“ i „Ukrajina je, procentualno, u II svetskom ratu izgubila više ljudi nego Rusija“.

Tim tragom nastupa i naš bivši vicepremijer (kakva sramota: vicepremijer naše zemlje)… Alfred Koh, koji je otišao korak dalje. Citiram:

„U Moskvi? Zašto? Zašto ne u Londonu? Zašto ne u Vašingtonu? Da, SSSR je u ratu izgubio više od svih. Ali u kojoj je meri to ‚zasluga‘ Hitlera, a u kojoj – sopstvenih‚ efektivnih menadžera‘? Odgovora na to pitanje do sada nema. To znači da teorija o ‚odlučujućoj ulozi‘ nije opšteprihvaćena u svetskoj zajednici. Konflikt s Hitlerom bio je situativan, a ne strateški. Ovako ili onako, ali Moskva realno ne može pretendovati na ulogu ‚prestonice Pobede‘. Gde praznovati Pobedu? Moj odgovor je prost kao krastavac: Pobedu treba praznovati tamo gde se ona dogodila – u Berlinu. I Angela Merkel je dužna da organizuje to slavlje. U konačnom ishodu, nemački narod je takođe bio oslobođen od Hitlera…“

Oba ova saopštenja već su podrobno analizirana s tačke gledišta faktologije. Mi predlažemo da se pođe korak dalje.

Pa dobro, po ko zna koji put pokušavaju da marginalizuju našu Pobedu. Zašto – takođe je razjašnjeno. Za nas je Pobeda – sveti simbol, objedinjavajući. Možemo se mi Rusi među sobom do iznemoglosti prepirati o političkim pristrasnostima i ukusima, ali ako se slažemo u oceni Pobede, onda mi nismo neprijatelji. A ako se iznenada sa nekim u tome ne slažemo, tada sva ostala neslaganja padaju u drugi plan. Izmaknuvši nam taj simbol – oslonac, verovatno nas lišavaju jedinog neospornog orijentira, bez kojeg se društvo rasipa na milione parčića. I probaj onda da ga ponovo sastaviš!

Pa ipak, zbunjuje me jedna pomisao. Velike pobede – one i bez toga imaju svojstvo da otplove u prošlost i da se pretvore u znamenite „stranice istorije“. Jednom će i ova naša Pobeda otići u istoriju, prestaće da traje uživo. Međutim, kako se meni čini, svi ti pokušaji da nam se Pobeda što pre otme – neizbežno približavaju našu novu Pobedu.

Stvar je u tome što su naši zapadni oponenti, dok još nisu uspeli da nam je otmu, Pobedu u mislima odavno prisvojili i na zid obesili. Događa se to, recimo, kada u galeriji visi original neke slike, a bogati glupak na dači ima kopiju, koju smatra originalom. Posmatra je nekoliko godina i ispunjava se ponosom: „To smo mi pobedili Hitlera! To mi nismo Staljinu dali Evropu! Mi smo najhrabriji, najjači i borbeno najsposobniji! Bred Pit nam ne da lagati!“

Nalazeći se potpuno u zarobljeništvu mitova o nemoćnoj Rusiji, koju bi Hitler razneo u prah i pepeo da nije bilo pomoći zapadne koalicije, o tome da će se današnja Rusija srušiti kao kula od karata, samo je treba ozbiljno pritisnuti, oni upadaju u tradicionalnu zabludu da „istočni problem“ mogu rešiti dvonedeljnim blickrigom, kada to budu zahtevale prilike.

…Samim tim, u suštini, i približavajući našu novu Pobedu. I naše nove parade u Berlinu.

(Pečat)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Toma says:

    Ovu Vladu nikada nisi ni najmanje kritikovao.Ti i tvoj novinar ili saradnik tzv.politicki analiticar D.Andjelkovic ste vladine perjanice.

  2. Za Srbiju says:

    Mi smo bedne kukavice!!!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *