Неки фини гости

Неки фини гости

31 марта 2015

Milorad Vucelic 237z7Пише: Милорад Вучелић

Срби су као што је познато и историјски доказано гостољубив народ. Али нису притом, бар до данашњих дана, показивали снисходљивост.

Увек су очекивали да им се на гостољубивост узврати поштовањем и уважавањем. А када је држава у питању увек се очекује да гости који долазе поштују њену сувереност и независност. Дакле, та гостољубивост никако није била безобална, нити смо практиковали обичај да безначајним или минорним политичким ликовима указујемо прекомерно и провинцијално инфериорно како су важнији и битнији него што стварно јесу и него што заслужују. „Према свецу и тропар“, рекао би наш паметни народ, чије пословице све чешће избегавамо дајући предност староперсијским, тајландским или новозеландским.

Данас ствари, по свему судећи, стоје друкчије. Било ко да нам из света бане не пропустимо да га обаспемо највећом могућом, и сасвим неодмереном, бригом и пажњом. Тако је, примера ради, насловна страница нашег најстаријег дневног листа („Политика“) пре четири дана осванула са ни мање ни више него два интервјуа с посланицима у Европском парламенту. Не можемо се чудом начудити како су и чиме ова два словеначка посланика то заслужила. Поготово када се сетимо са колико мало гласова и на којој минималној излазности грађана на изборима су ови посланици изабрани. Реч је о извесној Тањи Фајон и извесном Игору Шолтесу, иначе унуку Едварда Кардеља или друга Бевца (бескрајно нас је задужио својим уставима, амандманима и реформама) који су запосели и неколико унутрашњих страница тога листа. Фајонова нам поручује: „ЕУ очекује да постепено уводите санкције Русији“, а Шолтес нам саопштава да „Папа уводи Србију у Европску унију“.

Шолтес је, два дана раније, заједно са сликом свога деде Кардеља већ био запосео највећи део насловне странице „Данаса“ са јасном и ултимативном поруком да се планиране српске „војне вежбе са Русијом могу разумети као провокација“. Дан касније, са највећег дела насловне стране истог листа нашим читаоцима се обратио још један посланик Европског парламента, извесни Кнут Флекенштајн, са ултимативном и претећом поруком да „ЕУ неће одобравати војне вежбе Србије и Русије“!

Имајући у виду наш отворено пузећи и од јавности (изузимајући једино и једино „Печат“) вешто сакривани али систематски српски улазак у НАТО ови нам посланици дођу као нека врста парламентарних претећих ликова и званични претходници сада тихе а ускоро и отворене окупације. Фини неки гости!

Да би још мало појаснили о чему говоримо поставимо питање: да ли је могуће да неко од тих посланика заслужи целу насловну страну у било ком респектабилном страном листу па чак и у неком од дневника у својој матичној земљи? Или, да ли би било могуће да неки посланици нашег парламента запоседну насловну страницу „Зидојче цајтунга“ на пример?

Али ту није крај приче о насловним странама и инфериорној снисходљивости наших медија јер нам са исте насловне стране првопоменутог дневног листа „бивши амбасадор Украјине у Ирској“, еј, ни мање ни више него „бивши амбасадор Украјине у Ирској“(!) Борис Базљевски упућује ону познату паничну поруку Америма „Опасност – Руси долазе“ само у новом облику: „САД ће ускоро видети руске подморнице“. „Бивши украјински амбасадор у Ирској“ Базљевски обилато је искористио прилику да изговори готово стотину најгорих русофобских стереотипа који се сеју широм готово свих медија на Западу и изнесе најтврђи могући антисрпски став и то усред Београда и то уочи шеснаесте годишњице НАТО агресије на СР Југославију. Тако „бивши амбасадор Украјине у Ирској“ каже следеће: „Путин може бити заустављен једино уколико схвати да је цена коју ће Русија платити због његовог понашања у међународним односима превисока. У том смислу наше оружје требало би да буде јединство наших пријатеља у борби против те агресије. Украјина би требало да пружи сву подршку својим међународним пријатељима да изврше неопходан притисак да та цена буде што виша. Јер ако се сетимо тридесетих година прошлог века, Хитлера и нацизма, они су се догодили јер није постојало јединство у Европи. И избио је Други светски рат. Не смемо дозволити да се догоди нови Перл Харбур да бисмо схватили каква се опасност надвила над Европом.“

Поменути , еј, „бивши амбасадор Украјине у Ирској“ свим силама и отворено брани и заступа украјинског нацисту Степана Бандеру. По хиљадити пут понавља да „криза коју имамо у Украјини није само конфликт између Русије и Украјине него је реч о сукобу цивилизација. Демократија против аутократије или диктатуре. Путин се веома плаши демократских процеса који се могу десити у Русији“.

А онда следи и неопходна доза антисрпства да би се расистички круг заокружио! На питање да ли се у везу може довести отцепљење Косова од Србије са процесима у Украјини „бивши амбасадор Украјине у Ирској“ одговара: „Не постоји ништа заједничко с Украјином, Косовом или Босном и Херцеговином. Не постоје никакве националне или религијске паралеле.“

У свом простачком и беспризорном безобразлуку, све ове посланике је међутим надишао Словак Едвард Кукан који је такође посланик у Европском парламенту, и који је препоручио нашем председнику Томиславу Николићу да никако не путује на Војну параду у Москву 9. маја поводом седамдесете годишњице победе над фашизмом.

Кукан је од Николића добио српски одговор какав и приличи. А на крају овог разматрања, у виду могућег нашег и руског заједничког одговора на сва горе поменута или назначена питања, нудимо вам на читање и текст руског аутора Евгенија Супера (у преводу Желидрага Никчевића) из нама блиског недељника „Однако“:

О ПРЕДСТОЈЕЋОЈ ПАРАДИ ПОБЕДЕ У БЕРЛИНУ

Опет покушавају да нам украду наш Дан Победе. Сада – предлозима да се Парада премести из Москве у Кијев или у Берлин. Притом, ако су раније за крађу користили калаузе типа „Стаљин је гори од Хитлера“ и „Хитлера је победила западна коалиција“, сада се употребљава ћускија: „Данашња Русија није достојна Победе, зато што бомбардује Украјину“.

Ево шта је ту питање: а зашто им је одједном толико неопходна наша Победа? Хајде да размислимо.

Недавно је амерички лист „Лос Анђелес тајмс“ изнео предлог да се Парада Победе не одржи у Москви, него у Кијеву. По мишљењу аутора, Русија се понаша „неправилно“ и „Украјина је, процентуално, у ИИ светском рату изгубила више људи него Русија“.

Тим трагом наступа и наш бивши вицепремијер (каква срамота: вицепремијер наше земље)… Алфред Кох, који је отишао корак даље. Цитирам:

„У Москви? Зашто? Зашто не у Лондону? Зашто не у Вашингтону? Да, СССР је у рату изгубио више од свих. Али у којој је мери то ‚заслуга‘ Хитлера, а у којој – сопствених‚ ефективних менаџера‘? Одговора на то питање до сада нема. То значи да теорија о ‚одлучујућој улози‘ није општеприхваћена у светској заједници. Конфликт с Хитлером био је ситуативан, а не стратешки. Овако или онако, али Москва реално не може претендовати на улогу ‚престонице Победе‘. Где празновати Победу? Мој одговор је прост као краставац: Победу треба празновати тамо где се она догодила – у Берлину. И Ангела Меркел је дужна да организује то славље. У коначном исходу, немачки народ је такође био ослобођен од Хитлера…“

Оба ова саопштења већ су подробно анализирана с тачке гледишта фактологије. Ми предлажемо да се пође корак даље.

Па добро, по ко зна који пут покушавају да маргинализују нашу Победу. Зашто – такође је разјашњено. За нас је Победа – свети симбол, обједињавајући. Можемо се ми Руси међу собом до изнемоглости препирати о политичким пристрасностима и укусима, али ако се слажемо у оцени Победе, онда ми нисмо непријатељи. А ако се изненада са неким у томе не слажемо, тада сва остала неслагања падају у други план. Измакнувши нам тај симбол – ослонац, вероватно нас лишавају јединог неоспорног оријентира, без којег се друштво расипа на милионе парчића. И пробај онда да га поново саставиш!

Па ипак, збуњује ме једна помисао. Велике победе – оне и без тога имају својство да отплове у прошлост и да се претворе у знамените „странице историје“. Једном ће и ова наша Победа отићи у историју, престаће да траје уживо. Међутим, како се мени чини, сви ти покушаји да нам се Победа што пре отме – неизбежно приближавају нашу нову Победу.

Ствар је у томе што су наши западни опоненти, док још нису успели да нам је отму, Победу у мислима одавно присвојили и на зид обесили. Догађа се то, рецимо, када у галерији виси оригинал неке слике, а богати глупак на дачи има копију, коју сматра оригиналом. Посматра је неколико година и испуњава се поносом: „То смо ми победили Хитлера! То ми нисмо Стаљину дали Европу! Ми смо најхрабрији, најјачи и борбено најспособнији! Бред Пит нам не да лагати!“

Налазећи се потпуно у заробљеништву митова о немоћној Русији, коју би Хитлер разнео у прах и пепео да није било помоћи западне коалиције, о томе да ће се данашња Русија срушити као кула од карата, само је треба озбиљно притиснути, они упадају у традиционалну заблуду да „источни проблем“ могу решити двонедељним блицкригом, када то буду захтевале прилике.

…Самим тим, у суштини, и приближавајући нашу нову Победу. И наше нове параде у Берлину.

(Печат)

KOMENTARI



2 коментара

  1. Toma says:

    Ovu Vladu nikada nisi ni najmanje kritikovao.Ti i tvoj novinar ili saradnik tzv.politicki analiticar D.Andjelkovic ste vladine perjanice.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u