Nema tu nikakvih pregovora, ovo je puzeća kapitulacija

5 фебруара 2013

Piše: Dušan Proroković

Koliko treba verovati Ramušu Haradinaju, kada kaže „da dijalog sa Srbijom nepovratno vodi ka prestanku uticaja Beograda na severu Kosova“, te da ovaj proces „ide prema raščišćavanju odnosa Srbije sa Kosovom“? Odgovor je jednostavan: treba mu verovati u potpunosti. Ne zato što on zna nešto što drugi ne znaju. Već zato što je sve očigledno. U jednoj stvari Ramušu Haradinaju treba odati priznanje.

To je čovek, koji je posle ulaska u politiku odvojio puno vremena i puno investirao u sopstveno obrazovanje. Potpuno atipično za političara, izgleda je jako dobro bio svestan sopstvenog neznanja, pa je pokušavao nešto da ispravi, a nešto da nadoknadi. Za deceniju i po, prošao je neverovatan put od izbacivača u švajcarskoj diskoteci, preko surovog teroriste, do jednog od vodećih albanskih političara na Balkanu (u punom smislu te reči).

Ovo valja naglasiti, jer treba podvući, da u svojim javnim nastupima, Haradinaj i te kako bira reči i oprezan je sa formulacijama! Kada govori o „procesu“ koji se odvija u Briselu, a u kojem su do sada učestvovali Ivica Dačić i Hašim Tači, on koristi izraze „dijalog“ i „razgovori“, za razliku od svojih kolega kojima se često omakne da su to „pregovori“ (ko prati štampu na albanskom, primetiće u Haradinajevim nastupima reči: dialog i bisedë, ali ne i negociatat). I, bez obzira koliko srpskoj strani bilo teško da prihvati ovu činjenicu, u tome je i cela stvar: ovaj proces se može nazvati na puno načina, ali se ne može nazvati pregovorima.

Prema Džofu Beridžu, jednom od najcitiranijih autora koji se bavi teorijskim proučavanjem pregovaranja, to je proces koji se vodi između dve strane u cilju „postizanja formalnog sporazuma radi pronalaženja rešenja za pitanje od zajedničkog interesa ili je predmet spora među njima“, a sprovodi se preko utvrđivanja saglasnosti o potrebi pregovaranja, dnevnom redu, mestu, proceduri… Vilijam Zartman i Morin Berman govore o tri faze pregovaračkog procesa: pripremi pregovora, forumulisanju opšteg okvira sporazuma i usaglašavanju detalja sporazuma. U svim ovim fazama pregovaračke strane imaju niz aktivnosti, koje uključuju i javnost, veći broj državnih institucija, stručne organizacije i td. Dalibor Vlček naglašava kako se pregovori često završavaju na dobrobit obe strane ili tako što obe strane kroz ustupke nešto gube.

Još je stotinu raznih stvari, koje različiti autori navode, a vezane su za pregovore. Ali, dovoljno je zaustaviti se i na ovim osnovnim. I postaviti pitanje: gde se ovde, u pomenutim odlikama pregovora, može prepoznati proces koji se odvija između Beograda i Prištine?

Da li je Srbiji u interesu da postiže i potpisuje sa tzv. Republikom Kosovo formalni sporazum i tako u potpunosti legitimizuje jednostranu odluku kosovskih Albanaca? Kakav zajednički politički interes spaja Beograd i Prištinu, pogotovo u svetlu svih aktivnosti albanske strane na procesu geopolitičkog zaokruživanja „velikoalbanskog“ etnoprostora?

Kako se tekućim procesom može rešiti spor između dve strane, osim ukoliko srpska strana ne pristane na promenu sopstvenog Ustava? Šta je srpska strana učinila u pripremnoj fazi pregovora, da li je uopšte predložila da se neke tačke nađu na dnevnom redu, da se utvrdi povoljnije mesto pregovaranja, da se proširi dnevni red ili uključe u pregovore još neki medijatori? Kakav je uticaj na definisanje opšteg okvira sporazuma i njegovih detalja? Na kraju, šta predstavlja korist, dobrobit od pregovora za srpsku stranu, ili, ukoliko eventualno obe strane moraju da se pomire sa određenim ustupcima i gubicima, šta je to što gubi albanska strana, a što utiče na poboljšavanje ukupne srpske pozicije?

Sve ovo što se odvija u Briselu nisu nikakvi pregovori. Da su pregovori, Srbija bi na to imala nekakav uticaj, ili bi barem pokazivala da se bori, što bi se dalo primetiti na puno načina. Moglo bi se vratiti unazad, pa pogledati šta je sve prethodilo pregovorima između srpske i albanske strane iz 2007. Godine, kako se sve odvijalo, koliko je energije uloženo u pripremu procesa, motivisanje javnosti, analizu protivniku, pripremu provokacija. Postoje o svemu beleške, o nečemu čak i transkripti, dovoljno je potražiti po arhivama i pročitati….

Bez obzira na krajnji loš ishod po srpsku stranu, i proces iz 2011/12. godine koji je vodio u ime Srbije Borko Stefanović, jeste podsećao na pregovore. Postojalo je niz inicijativa, zahteva da se proširi dnevni red, pokušaja izmene rešenja… Da li se radilo o pukom simuliranju ili je u svemu bilo i iskrene namere, kolika je u svemu odgovornost srpskih pregovarača, a koliko je odgovornost na nekim drugim adresama, sasvim je druga stvar. Ovo što se trenutno odvija nema ništa od tog „sadržaja“ da bi se moglo objasniti kako smo svedoci pregovora. Nema čak ni simuliranja pregovora. Jer, stvari funkcionišu vrlo jednostavno. Visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost predloži nešto srpskoj strani, što, treba posebno naglasiti, javnost u Srbiji uglavnom saznaje preko prištinskog dnevnika „Koha Ditore“, a zatim se to u neizmenjenom obliku usvoji i primenjuje. Nekada odmah, nekada odloženo za nekoliko nedelja, ali se primenjuje.

Proces koji se trenutno odvija zato je najpravilnije opisati kao „puzajuću kapitulaciju“. Jer, enciklopedijska definicija kapitulacije, jeste da se radi o postupku ispunjavanja diktata druge, pobedničke strane, što rezultira (delimičnom ili potpunom) predajom teritorije, ljudstva, resursa i sredstava. Srbija u ovom procesu upravo to radi! Ono što predloži Ketrin Eštin, zapravo Brisel i Priština, koji imaju zajednički cilj da „nateraju Srbiju“ da prizna tzv. Državu Kosovo, ali istovremeno imaju i niz nerešenih i otvorenih pitanja i tački sukobljavanja, međusobno dogovaraju, što predsednik srpske vlade bespogovorno prihvata i još ubeđuje javnost kako je to, tuđe briselsko – prištinsko rešenje odlično za zemlju! Stoga je i jasno kuda nastavak ovog procesa vodi.

(Nikad Granica)