Nema više sumnje, ovo je borba dobra i zla

Nema više sumnje, ovo je borba dobra i zla

10 maja 2014

zeljko-cvijanovic-vPiše: Željko Cvijanović

1.

Na amaterskom snimku sa telefona vidi se mladić koji uzbuđeno skakuće na platou ispred zgrade sindikata u Odesi, najpre zabravljene a potom zapaljene. Povremeno podiže pištolj i, nišaneći, puca u nesrećnike koji spas od plamena nalaze skačući kroz prozore zgrade. (Na drugom snimku vidi se kako one koji su preživeli i plamen, i revolverske metke, i sudar sa betonom posle skoka sa prozora ukrajinski nacisti dočekuju na tlu i dovršavaju ih motkama.)

Mladić na sebi nosi onu vrstu debljine kakva se stiče u prvoj mladosti od previše čipsa i prevelike minutaže za kompjuterom ili televizorom, pa, uprkos kratkoj bradi i salu na bokovima i vratu, deluje još mlađi nego što jeste (33). Pištolj u rukama, vidi se, naročito ga uzbuđuje, ne drži ga mesto i, dok puca, povremeno skakuće kao adrenalinski frik ili bokser koji izbegava udarce. Na najvećem delu snimka zapaljena zgrada se i ne vidi, tako da njegovo pucanje najpre izgleda kao zabava dečaka u nekom luna-parku dok pištoljem skida drvene zečeve koji prolaze ispred njega na pokretnoj traci. Najbizarniji detalj na mladiću jeste teget pancir-prsluk, navučen preko svetloplave košulje. Očito, mladi borac za „slavu Ukrajine“ neiskusan je, ne zna čak ni toliko da se pancir ne nosi preko odeće, već ispod. Ili je taj pancir neki poseban modni detalj, zbog koga treba da bude i vidljiv i istaknut, draga uspomena, neki statusni simbol – tek, svakako predmet od posebne važnosti?

2.

Četiri dana ranije (29. aprila) mladić je opet na amaterskom snimku. Drugačije je dizajniran: na njemu je od nošenja izbledela maskirna uniforma iz sovjetskog fundusa, kojoj će pre biti poslednji nego prvi vlasnik. Oko ruke nosi traku u bojama ukrajinske zastave. Opet je, vidi se, uzbuđen, pravi se važan dok razgovara sa Andrejem Parubijem, šefom ukrajinskog Saveta za nacionalu bezbednost iz neonacističke stranke Svoboda. Parubija je na to mesto posle puča 22. februara dovela titula „komandanta Majdana“. Tih dana, dok je u Kijevu urlao i pucao Majdan, Parubijev štab bio je smešten u zgradi tamošnje Filharmonije, sa koje su, pričalo se, na njegovu komandu pucali po masi plaćeni hrvatski snajperisti koje je unajmio.

Kao zaslužnom borcu, Parubij, obilazeći formacije Pravog sektora u Odesi, mladiću daruje pancir-prsluk. Ovaj će s njim na sebi vatreno krštenje imati 2. maja pred zapaljenom zgradom Sindikata pucajući u „kacape“ i „moskalje“ koji su tražili spas od vatre.

Nikolaj Volkov – tako se mladić zove – kome se na snimku obraćaju kao „Kapetanu Mikoli“ (Sotnik Mikola) od Majdana do Odese opisao je krug svog iskupljenja i integracije u novo ukrajinsko društvo. Pre toga, godinu i po dana krio se od policije, koja ga je tražila zbog kriminala i prevare. Sa koliko je ruskih odeskih glava Kapital Mikola otkupio svoj novi ugled? Jednom? Tri? Sedam? Ili je bilo dovoljno samo da puca, i da se slika?

3.

Pancir, koji je Nikolaj Volkov nosio ponosno kao orden na grudima, zatvorio je puni luk našavši svoju priliku. Ali gde ga je započeo? Kod Parubija, koji mu ga je dao? Možda kod Džona Brenana, šefa CIA, koji ga je prilikom svoje tajne posete 12. aprila Kijevu dao Parubiju? Ili kod potpredsednika SAD Džozefa Bajdena, koji mu ga je dao 21. aprila, isto u Kijevu. Pošto su Brenan i Bajden napustili Kijev, akcije ukrajinske pučističke vlasti protiv federalista oba puta su eskalirale, odakle nije previše zaključiti da su Parubiju i Turčinovu za gašenje ukrajinskog požara pre ostavili ulje nego vodu. Otuda je početak luka koji je opisao pancir kapetana Mikole mesto na kome je, po svoj prilici, osmišljen maskar u Odesi.

Ko je posle desetina ustreljenih, ugušenih podavljenih, zapaljenih i umlaćenih palicama u Odesi dobio SMS na svoj vašingtonski blekberi? Ko je pročitao poruku i potom rekao „Wow“? Brenan ili Bajden?

4.

Iako ne tako često, postoje u istoriji momenti kad ona počinje da se kristališe. Tada dobro i zlo – koje i u društvu i u istoriji najčešće ne nalazimo u čistoj formi, već onečišćene jedno drugim – počnu da se razdvajaju i krenu prema polovima. To su oni retki momenti – narod bi ih nazvao padanjem maski – kad se zlo kondenzuje i otelovljuje u čistoj i jasnoj slici i, još više, u njenom prepoznavanju kao takve. Danas je to slika odeskog probisveta Kapetana Mikole i njegovog pancira; juče je bila slika islamskog borca u Siriji koji nožem vadi srce iz grudi svog pobeđenog protivnika i proždire ga; dan pre bila je to slika dripaca koji izvikuju Alahovo ime, dok mlataraju po vrelom libijskom vazduhu zlatnim trofejnim pištoljem Muamera el Gadafija nad njegovim mrtvim i poniženim telom. (Kao što je Mikolin pancir opisao široki luk od Vašingtona do Odese, tako ga je opisala i radost Gadafijevih ubica, samo u obrnutom pravcu, završavajaći svoj luk u jednom drugom wow!, ovog puta Hilari Klinton.)

5.

Taj početak razdvajanja dobra i zla trenutak je kada oni prestaju da budu izmešani i kada prestaju da budu kategorije merene etičkim kriterijumima. Tako razdvojene, ili u procesu kristalizacije, one počinju biti kategorije koje se mere ontološkim kriterijumima. Taj proces kristalizacije – iznad svih geopolitika, političkih i ekonomskih interesa, iznad dubokih civilizacijskih nesporazuma, izvan svih kalkulacija o odnosu snaga – postaje početak poraza zla. Definitivno razdvajanje, konačan završetak tog procesa iz koga izlazimo sa 24-karatnim dobrom i 24-karatnim zlom, po pravilu, događa se u tački konačnog poraza zla. Jer ono takvo ne biva redovno gubitnik zbog neke božanske sile koja voli dobro i ne voli zlo, već što zlo približavnjem čistoj formi većina počinje da prepoznaje kao takvo a u krajnjoj tački i ono samo sebe. Poslednji put takva istorijska kritalizacija dogodila se 9. maja, na današnji dan pre 69 godina.

6.

Iako ni danas nije bez izvesne nelagode moguće govoriti o tome, teško je racionalno poreći da su pre počinjenih zločina Nemci sa Hitlerom, budući teško poniženi Versajskim mirom, imali i nešto legitimnih zahteva. U svakom slučaju, ne manje od današnjeg zapadnog sveta. Ali, kad su ti zahtevi postali poduprti neprestanim progonima, kada je put do njih poveo preko besmislenog rasizma, kada se do njih krenulo preko koncentracionih logora, kada su iza sebe počeli da ostavljaju desetine miliona mrtvih, kada se zlo ukazalo u slikama nacističkih „kapetana mikola“ i njihovih „parubija“, tada se ono suočilo sa svojom najčistijom formom i samim tim sa svojim porazom. A, kada se to dogodilo, u pitanje je došlo sve, čak i sam legitimitet opstanka Nemačke i njenog naroda.

7.

Naravno, u vremenima kad se dobro i zlo još uvek pojavljuju onečišćeni jedno drugim, kad se mere etički, a ne ontološki, kad je Kapetan Mikola samo sitni prevarant iz Odese, zlu još i može i da pođe za rukom da se predstavi kao dobro i da, saglasno tome, dobro predstavi kao zlo. Elem, bilo je vremena i kada nije bilo teško predstaviti Ruse kao slovenske ludake vrele krvi koji u levoj ruci drže bocu votke a kažiprstom desne pritiskaju dugme rakete sa atomskom glavom; bilo je lako predstaviti Srbe kao svet koji pali požare po Balkanu.

Kako, međutim, danas Srbe predstaviti kao poslednje evropske zatočnike nacizma, pošto ste ih bombardovali i posejali im zemlju osiromašenim uranijumom, koji se u prirodi razlaže 200 hiljada godina? Kako Ruse, uprkos tehnološkoj i informativnoj superiornosti, uverljivo opisati kao porobljivače Krima, pošto ste okupirali Kosovo i omogućili da za 14 godina mira u njemu bude ubijen svaki stoti Srbin? Kako danas govoriti, ma koliko glasno, o tiraninu Asadu, kada na teritorijama koje on ne kontroliše ubijaju hrišćane i spaljuju im crkve, dok isti ti hrišćani spas traže na teritoriji pod Asadovom kontrolom? Kako reći bilo kome bilo šta posle milion mrtvih Iračana, posle potpuno razvaljene Libije, posle ojađenog Avganistana, pošto je ceo svet shvatio da sopstvenim radom i resursima plaća štampanje i trgovinu dolarom, čak i po cenu sopstvenog ekonomskog propadanja? Kako govoriti o sebi kao košnici demokratije pošto si raskrinkan da pratiš komunikacije bezmalo svih stanovnika globusa, pretvarajući se u zemlju u kojoj je svoje mesto našla najveća distopija u istoriji sveta.

Da li je nacistička Nemačka otišla dalje od toga, u trenutku kad je Čerčil počeo da traži pomoć Amerike da se obračuna sa Hitlerom? Da li je u trenutku upada u Češku 1938. već imala iza sebe milion i po mrtvih? Ništa od toga, imala je oko sebe samo manje onih koji se plaše da to kažu.

8.

Slobodan čovek se pred zlom ponaša viteški. Ali državnici, koji nastupaju iz pozicije apsolutne odgovornosti, nisu slobodni ljudi. Oni znaju da pred zlom često moraš da plešeš kao Aska pred vukom, znajući da Termopili i Masada jesu rešenja za priče od kojih nas podilaze žmarci i koje bude najbolje u nama, ali nisu rešenja za život. Ali, dok u godinama kada je Kapetan Mikola samo sitni lopov, plešeš pred zlom, ne ispuštaš ni jednog trenutka iz vida dobro, ma koliko nejako i nekorisno bilo. I tako možeš ponekad i veoma dugo. Istina, ne napreduješ, već manje ili više kontrolišeš štetu, ali znaš da nisi ni prvi ni poslednji sa tom misijom. Ali, ako za to vreme dobru okreneš leđa, makar i na jedan trenutak, ako ga samo na tren zaboraviš, makar na čas pomisliš da nikad neće porasti, tada i sam postaješ zlo. Tada postaješ Kapetan Mikola, onaj u panciru, koliko god da si se puta rodio sa imenom Nikolaj.

9.

Šta, međutim, radiš kad počne vreme kristalizacije istorije, baš ovakvo kakvo su svetu donele sirijska i ukrajinska kriza. Pre svega, glas Srbije u takvom momentu postaje veoma važan, čak važniji od glasa mnogih većih, snažnijih i bogatijih zemalja. Jer, dok Rusija danas sakuplja najbolje snage da se suprotstavi siledžiji u svom dvorištu, isti taj siledžija se, čini se, sprema i na neke ustupke Srbiji, naravno pod uslovom da ona, prva od žrtava tog manijakalnog silovatelja, kaže da je reč o veoma nežnom ljubavniku, da je sve vreme uživala i da je sama kriva jer ga je nešto mnogo iznervirala u martu 1999. godine. Naravno, takva Srbija, koja bi okrenula leđa Rusiji, nema moć da zaustavi istorijski proces, ali ima moć da uspori trenutak kristalizacije, koji je nastupio u Ukrajini. I, naravno, da je ubrza, okretajući se Rusiji ili joj bar ne okretajući leđa.

I to je danas najveća, možda jedina velika moć, kojom Srbija barata. Nje su svesni i Moskva i Vašington/Brisel, i toj moći se i obraćaju sve ove umilne note koje se u Beogradu poslednjih dana mogu čuti sa te dve adrese. I, naravno, deo te umilnosti sakriva to da Beogradu danas nijedna strana ne veruje. Političari, pogotovo srpski, ne vole da razmišljaju u kategorijama dobra i zla, verujući da je to za decu, pesnike i filozofe i, više od toga, znajući da im te kategorije smanjuju prostor za uobičajeni manevar.

10.

U godinama dok su dobro i zlo živeli zajedno i izmešani, verovalo se da je reč o sukobu demokratije i autoritarizma. Hantington nas je 90-tih uveravao da je reč o sukobu civilizacija, što nije bez smisla, ali danas je prevaziđeno činjenicom da zapadna civilizacija pokušava da spreči integraciju evroazijske, koja ne pokazuje nikakve agresivne namere prema njoj. Sukob civilizacija završio je daljom kristalizacijom u geopolitičkom sukobu sila mora i kopna. Pitanje je, međutim, koja geopolitička logika nalaže da je opravdanije i realnije prisustvo Amerike u Bagdadu nego Rusije u Harkovu, da ne pominjemo Kijev ili Beograd. Uostalom, videćemo: ako se ovo sa Ukrajinom završi ratom civilizacija ili geopolitičkih koncepata, biće da je kristalizacija istorije iluzija. Ako se jednog dana završi unutar zapadnih elita i naroda, biće da se ipak događa.

Ako jeste, vreme je da počnemo da razmišljamo, kao deca, u kategorijama dobra i zla, ako još ne čistog, a ono sve čistijeg. A onaj koga je više usud nego promišljanje u svim modernim kristalizacijama istorije vodio na stranu dobra, plaćajući najvišu cenu za to, ni danas neće moći da završi na drugoj strani. To je nešto više od politike, a Srbija ulazi baš u to više. Nismo se ovoliko mučili da bi postali Kapetan Mikola.

(Standard.rs)

KOMENTARI



5 komentara

  1. FORum LIvii says:

    Jedva cekam subotu da procitam komentar i analize Cvijanovica. Kao retko ko razjasni i sasclani ono sto se ne vidi jasno ali nazire, kaze ono o cemu se ne sme govoriti ili se sapuce. Popu pop , bobu , bob . Zato mu ruse portal.Pretpostavljam oni kojima smeta kritika .

  2. Pera Perić says:

    Potpisao sam se idiotskim pseudonimom samo zbog toga jer neću da me Cvijanović prepozna. Zašto mi je to važno? Pa, zato što sam "abonent" i poput mnogih, protiv svoje volje "navučeni zavisnik" na njegovom portalu "Novi Standard". Od kako sam se "zarazio", počeo sam da zapuštam mnoge aspekte urednog života i čak zapostavljam neke elementarne građanske obaveze (na primer, već dva puta mi se dešavalo da, zaokupljen praćenjem tekstova i učešćem u polemikama,propustim blagovremeno obnavljanje internet pretplate, zbog čega sam isključivan na po par dana, a nekoliko puta sam zaboravio da iz dvorišta iznesem smeće, u dane kada mojom ulicom prolazi komunalno vozilo). Da i ne spominjem preskočene obroke, gubitak osećaja za glad i žeđ, lišavanje spavanja duže nego ikad u vojsci, računajući sve one straže i požarstva po kazni. Najviše od svega me nervira to što se, za razliku od vojničke torture, ovde sve odvija na "šatro" dobrovoljnoj bazi, ali su posledice po mene mnogo gore, jer upravo svest (ili podsvest) o tome da na nešto niste primorani puškom u leđa uvlači vas u živi pesak, u kojem tonete i tonete i kad se, nekim čudom, iskopeljate i skoro jedva živi, nekako uspužete na čvrstu obalu, đavo vam ne da mira i vi opet, čim malo živnete i prikupite snage, ponovo, kao sumanuti zombi ili leptirica koja nasrće na vrelu sijalicu skačete u isti živi pesak iz koga ste se, uz nadčovečane napore tek i na jedvite jade iskobeljali. Sa gorčinom i bez ikakvog preterivanja mogu i moram da primetim da mi je slučajan dodir sa tim sajtom život pretvorio u pakao i apelujem na svakog ko još nije zaražen tim virusom, da "Novi Standard" zaobilazi u širokom luku,ukoliko ne želi da sebe dovede u sličnu opasnost, za koju ja do sada nisam našao odgovor. Za svo to vreme, koliko se sećam, nisam ni jedanput napisao neku pohvalu koja bi isticala, u celini ili u pojedinim fragmentima ili aspektima, bilo koji od Cvijanovićevih uvodnika. A bilo ih je i bilo ih je dosta - to na ovom "neutralnom" mestu mogu da spomenem i jedini razlog zbog kojeg sam se suzdržavao da se o njihovom kvalitetu izjasnim bila je, od malena zarađena, averzija za šlihtanje autoritetima, što Cvijanović na svom sajtu,dakako jeste, po samoj prirodi stvari, jer ne nastupa samo u svojstvu povremenog, sa svima drugima u pravima egal autora, nego istovremeno i u svakom trenutku, kao administrator. moderator ili, da izvinete na izrazu nosilac ravnateljsko-redarstvene funkcije. Ima tome par dana i noći kako je "Novi Standard", nakon tri i po meseca od prethodnog sličnog slučaja, ponovo, opet iznenada i neobjašnjivo upao u stanje kliničke smrti - niti iz sebe emituje ikakve znake života, niti je pak, bilo kome moguće da sa njime uspostavi vezu i shvati šta mu se dešava. I dok sam, po svoj jeretičkoj prirodi, već počeo da se kladim sa samim sobom, kako je Cvijanovićeva ekipa, iscrpljena od danonoćnih dežurstava, sigurno rešila da sebi priušti zaslužen kratkotrajan odmor na nekom od grčkih ostrva, dok još nisu zavladale nesnosne vrućine i gužva, dešava se te zatičem Gosodara "Novog Standarda" kako, proteran i zabranjen, lišen svih spoljnih oznaka i prerogativa imperatorskog dostojanstva (kao ruski generali i knezovi u evropskom izgnanstvu, koji u svojim livrejisanim mundirima stoje na vratima "Mulen Ruža" u svojstvu portira-recepcionera), stoji sam i neprimećeno nudi nezainteresovanim prolaznicima, koji ga na prepoznaju van njegove palate, svoje kapitalno, remek delo, jedan dubok i potresan transcendentan i univerzalan tekst, koji nadmašuje, nadleće, širokim zahvatom svojih moćnih krila obuhvata,ujedinjuje ali i baca u senku sve što je do sada ispričano o Ukrajini, kroz priču o jednom malom i nedostojnom čoveku, koji je sticajem okolnosti, slučajno zatečen u "trenutku kristalizacije" i preloma, ugledao svoju šansu da postane antiheroj i na "najbolji" način je iskoristio - da pucanjem na ljude dok gore i padaju sa prozora pakla, puca u celo čovečanstvo. kao marioneta u posedu i pod potpunom kontrolom satane.

  3. Pera Perić says:

    P.S. Ako se Cvijanović nije prevario,tj. ako je do obaranja "Novog Standarda" zaista došlo zbog ovog članka i ako iza svega stoji osoba za koju se to pretpostavlja, ili ako je ruku cenzora, makar to bio i činovnik, pokrenuo "duh sistema" čiji je utemeljivač ta osoba, onda bi Cvijanović trebao da bude zadovoljan i ponosan, jer zabrana koja bi došla sa takvog nivoa imala bi težinu i značenje "Pulicerove nagrade", na balkanski način, uz ogradu da ni "Pulicer" već dugo i prečesto nije ono što ljudi u njega učitavaju i od njega očekuju. Istina na koju je Cvijanović ukazao u ovom tekstu ima multiplikovanu vrednost irelevantnost u današnjem danu, kada se sa najvišeg mesta pred narod iznosi ucena Evrope(čitaj Amerike i njenih najbližih evropskih saveznika(Vel. Britanija, Nemačka, Vatikan)da Sbija mora, poput Crne Gore i drugih beznačajnih marioneta, podržari i priključiti se čeličnim sankcijama koje se tek spremaju za Rusiju, kao predigra nečeg jo goreg. Srbija je na velikoj prekretnici velikoj klackalici.kao 1941. ali su sile osovine brojnije i jače nego onda. Srbi moraju da se probude iz sna i obmana četvrtog rajha. Nama, u slučaju pada Rusije, nema opstanka na ovom svetu.

  4. sima says:

    Eh, prijatelju dzaba ti pseudonim, kada si za ovog 'navucenog'tako prepoznatljiv!Nedosta je mi razgovor sa tobom..ponajvise!!/tja..tebi ocigledno ne nedostajem:)))/Nego slusaj,da li postoji 'lek'odvikavanja? Hm, mene je Cvija banovao, posle toliko godina/ja ga kao sto znas nisam izbegavao!/i,i..jesam li se odvikao NS? Pa, delimicno..ali ga redovno posecujem../uostalom kao i ovaj,ali ovde ne komentarisem/..dakle ..ni ban, ne pomaze..ali skracuje/stedi/ vreme..pa ti sada razmisli, sta ti je delati!/Sto se teksta tice,ja sam ga doziveo kao razradu/primenu na nas poslednjeg Duginovog, gde ovaj nije birao reci kristalizacije, vec ih je iskazao takvom silinom, gde nijanse sive, nema ni u tragovima!/jedan od razloga sto sam banovan i jeste moj pokusaj 'dozivanja'ozbiljnosti BIJA/Slatostrasna..kompenzacija..mislim, meni je zato i ovaj Cvijin clanak. Toliko od mene MMLO,po sto TAMO nema razgovora.. Ziv bio,

  5. Sinan says:

    Hvala na mocnom I hrabrom tekstu! On je u isto vreme katarza i daje snagu za ono sto dolazi. Ne moze ziv covek vise od ovoga, a da nije potez kamikaze. To sto se krijemo pod "imenima" moze biti slaba zastita, ako kontrolori krenu da ciste kao Crveni Kmeri. Mozda je privremeno gasenje sajta neka vrsta zastite drzavnih moderatora od gorih posledica po one koji pisu, i koji komentarisu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *