Немачка “доминација” у Србији?

Nemačka “dominacija” u Srbiji?

22 aprila 2017

Piše: Tomislav Kresović

Stojadinovićev pronemački kurs “Grosrauma”

Nemačka nije želela da Jugoslavija jača u sklopu „Male antante“ (Jugoslavija, Rumunija, Čehoslovačka), pa je to bio povod za perfidno ekonomsko okupiranje Jugoslavije i jačanje separatizma koji je doveo do okupacije i njenog raspada. Milan Stojadinović predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije u svom ekspozeu u Narodnoj skupštini 4. marta 1937. kaže: “Između Jugoslavije i Nemačkog rajha ne postoje nikakve suprotnosti i nesuglasice. Mi s Nemačkom imamo dodirnih tačaka naročito na ekonomskom planu.“ Na ove reči premijera Stojadinovića bila je burna reakcija opozicije. Jugoslavija je za Treći Rajh predstavljala ozbiljnog trgovinskog partnera, uvoznika industrijske robe i izvoznika poljoprivrednih proizvoda. Sem toga, Nemce su privlačile značajne rudne rezerve – bakar (drugo mesto u Evropi), cink, molibden, hrom, olovo i naročito boksit. Od posebne je važnosti bio strateški položaj Jugoslavije. Već od 1936. godine Nemačka je postala najveći Jugoslovenski spoljnotrgovinski partner, da bi se 1940. godine njen udeo u celokupnoj jugoslovenskoj razmeni sa svetom povećao na čitavih 60 procenata. U oktobru iste godine, potpisan je novi trgovinski ugovor između dve zemlje, koji je Jugoslaviju faktički pretvorio u poljoprivredno – sirovinsku bazu Trećeg Rajha. Štaviše, njen finansijski sistem je bio uključen u evropski kliring pod pokroviteljstvom Nemačke. Herman Gering je dao instrukcije za eksploataciju i pljačku Srbije. Vojnop
rivredni štab za Jugoistok formiran je 28. aprila 1941., a već narednih dana je bio gotov spisak pogona koje treba uključiti u ratni proizvodni aparat Rajha. Nemačka je Srbiju tretirala kao svoju geopolitičku tranzitnu zonu uticaja u Podunavlju i moravsko-vardarskom koridoru.

Brozovo „opraštanje“ ratnih reparacija Nemačkoj

Brozova politika „poravnala“ je ratne reparacije sa Nemačkom 1970. odnosno 1973. sporazumom o kreditima od 700 miliona DM kao i otvaranjem vrata za više od milion građana Brozove Jugoslavije koji su radeći u Nemačkoj donosili decenijama milijarde DM kao strane doznake. Tako je Broz sa Vili Brantom „ispeglao“ ratni zločin Nemačke u Drugom svetskom ratu gde je najviše stradala Srbija i srpski narod. Interesi su pragmatični a ne istorijsko-politički. Na tim doznakama i Nemačkim kreditima funkcionisala je Brozova ekonomija do njegove smrti i do raspada Jugoslavije 1991-1992 godine.

Nemački kurs “Grosrauma“ nakon 2000. godine u Srbiji Đinđić-Vučić

Nakon raspada Jugoslavije Nemačka je Srbiju držala pod sankcijama i izolaciji od 1992. do 2000. godine, a onda je vlada dr Zorana Đinđića otvorila vrata Nemačkoj sa kancelarom Gerhardom Šredorom 2001. godine. Značajniji ekonomski ali i politički interes Nemačka je krenula u realizaciju u Srbiji 2012. godine uz postepeni napredak od 2002. godine. Nakon osam decenija od Stojadinovićevog pronemačkog spoljnopoltičkog i ekonomskog ekspozea u Beogradu je i poseta Nemačke kancelarke Angela Merkel Srbiji. Na konfrenciji za štampu u Beogradu 14. marta 2017. godine kancelarka Angela Merkel kaže: „Želimo da se saradnja i dalje razvija i zato je važno što je premijer Aleksandar Vučić sproveo značajne reforme u prethodnih nekoliko godina. Imamo i veliki napor u tome kako bi stvorio bolju atmosferu za međunarodne investicije i tako je ispunio sve uslove za pregovore.“

Premijer Aleksandar Vučić odgovora: „Nastavićemo svoj put. Želimo da pokažemo solidno i humano lice i uvek ćemo podržavati politiku kancelarke Merkel, kao što smo to i do sada činili, čini mi se, bez izuzetka.“ „Vidimo da je Srbija na pravom putu“, rekla je nemačka kancelarka. Više od 350 nemačkih firmi je u poslednjih 16 godina uložilo oko 1,8 milijardi evra i otvorilo više od 35.000 radnih mesta u Srbiji. Na kraju 2016 godine u izvozu su glavni spoljnotrgovinski partneri Srbije bili Italija (dve milijarde dolara), Nemačka (1,8 milijardi), Bosna i Hercegovina (1,1 milijarda), Rumunija (771 milion) i Ruska Federacija (oko 730 miliona dolara). Najvažniji spoljnotrgovinski partneri u uvozu su bili Nemačka (oko 2,3 milijarde dolara), Italija (1,8 milijardi), Kina (oko 1,5 milijardi), Ruska Federacija (oko 1,4 milijarde) i Mađarska (798 miliona dolara). Sve govori da je Srbija okrenuta EU i Nemačkoj i da to bitno utiče i na karakter spoljne poliitke i međunarodne ekonomije Srbije.

Geopolitika Balkana od „Lebensrauma“ do „Grosrauma“

Strateški ciljevi Nemačke od 1914. do danas su isti samo drugim sredstvima u Srbiji. Nemačka je u dva svetska rata težila i za „životnim prostorom“ kao i „velikim privrednim prostorom“ a od ujedinjenja i pada Berlinskog zida kroz EU i regionalizaciju Evrope i širenjem uticaja na evro-azijski prostor prema Rusiji, Ukrajini ili Balkanu, favorizuje „Grosraum“ odnosno veliki privredni prostor. Balkan je za Nemačku bio od velikog značaja kao i Baltik i preko srednje Evrope put ka uticaju prema Poljskoj, Ukrajini i Rusiji. Nemačka planira šire investicije i moć na Balkanu i preko Podunavlja, koridora 10 i E-8 koji spaja Jadransko i Crno more i vidnu eksplataciju mineralnih sirovina na Kosovu ali i u Srbiji i Albaniji. Srbija je za Nemačku tranzitna zona geostrateških koridora koja se tretira i kao budući rezervoar za odlaganje nuklearnog, hemijskog i medicinskog i poljoprivrednog otpada zajedno sa Albanijom, Kosovom i Makedonijom. Iznad svega Srbija će biti značajan za Nemačku kao jeftina berza radne snage računajući i odliv mozgova. Nemačka je u Prvom svetskom ratu kontrolisala strateške rudnike u Srbiji, a okupiranu teritoriju Srbije prepustila je Austougarskoj monarhiji i Bugarskoj. Tokom Drugog svetskog rata Srbija je bila okupaciona uprava odnosno nemački protektorat sa „mekom“ kvislinškom vladom generala Milana Nedića. Sada u 21. veku nemački privredni i politički interesi treba da se realizuju sa prodorom nemačkih kompanija po Srbiji i Balkanu koji će na taj način održavati „Grosraum“ preko pronemačkih i „mekih“ političkih vlada. Ono što je Nemačka na Balkanu izgubila u oba svetska rata, to je povratila kao najmoćnija država Evrope i EU drugoj deceniji 21. veka i širi svoj uticaj prema Turskoj i Rusiji. Slobodan Janković dobar poznavalac nemačkih gepolitičkih i geoekonomskih interesa još 2010. godine piše u NSPM „da je Podunavlje kao „zadnje dvorište“ Nemačkog rajha bilo zacrtano još u ratnim planovima kancelara Teobalda fon Betman Holvega iz septembra 1914. godine, sročeno u duhu ideologije o životnom prostoru (Lebensraum). Tada je Nemcima trebalo što više sirovina i tržišta za njihovu robu, a danas je u igri još i jevtina radna snaga.“ Janković analizira nemački podunavski koridor i kaže: „Sve je to sada zaogrnuto u „Dunavsku strategiju“ koju forsiraju Nemci preko Industrijske i trgovinske komore u Ulmu, uz zdušnu pomoć ekonomski vodećih pokrajina Bavarske i Baden-Virtemberga (u kojima je, uzgred, nastanjena većina folksdojčera pridošlih nakon egzodusa s kraja Drugog svetskog rata). Argumenti nemačke strane su sledeći: za 115 miliona stanovnika Podunavlja omogućiti programom „Evropa 2020. godine“ razvoj privredne moći uz brigu o zaštiti životne sredine. Ističe se da je „najinternacionalnija reka na svetu“ plovna od Nemačke do Ukrajine ukupno 2.800 km, povezuje deset zemalja i dva mora, „Ako se uz dunavski koridor uveže koridor E-10 i E-8 koji povezue Albansku luku Drač preko Kosova do sabraćajnice Priština-Niš sve do Crnog Mora Nemačka ekspanzija biće veća nego što se moglo realizovati 1914. ili 1941. godine.“

(Vidovdan)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *