Nemačka se prema Srbiji ponaša kao Austrougarska pre Prvog svetskog rata

Nemačka se prema Srbiji ponaša kao Austrougarska pre Prvog svetskog rata

16 jula 2014

408833_fotom_fPiše: Oliver Vulović

Zakon o radu kao i najava namere vlasti da promeni Ustav, polako ali sigurno najavljuju prekid samouvedene suspenzije prava prevarene većine izašlih na izbore, kao i većine onih koji na izbore nisu izlazili, da mnogo oštrije kritikuju i javno iskazuju neslaganje sa potezima vlade Srbije.

Da li je dosadašnja suspenzija bila strateška odluka naroda ne bi li tako izbegao veće sukobe sa režimom, a što je zbog izuzetno rovite i napete situacije izazvane siromaštvom i neprijateljskim okruženjem, moglo da iz socijalnog i političkog sukoba lakše nego ikada eskalira i u građanski rat – tema je osim za jezu, i za širu i produbljeniju raspravu.

Uporedo sa tim procesom otpora, a njime prepadnuti, autošovinisti izbacuju kanonade uvreda na račun naroda.

Štancuju se i šire mišljenja da je naš narod uvek bio u stanju političke nepunoletnosti i da je vazda bio u nemoći da samostalno upravlja svojim nacionalnim i državnim razumom te je shodno tome uvek težio da ima vođu koji bi to umesto njega radio te nam u tom smislu slatko poručuju: eto vam-na Vučića ,,vašeg novog vožda koji će biti ono što vi mnogo volite – vožd, ali koji će raditi ono što mu naš dragi Zapad kaže.

Vlada i autošovinisti jesu imali početnu prednost, ali džaba im sva pakost jer, kako pre tako i sada, narod pažljivo prati i posmatra ponašanje režima, a nadam se da režim – opčinjen fikcijom svoje trenutne moći – makar u nekoj od pauza između „velikih pobeda” shvata kako treba.

Vladi su i dalje puna usta novih radnih mesta, investicija i odbrane nacionalnih interesa te nikad bolje slike Srbije u svetu no, kako Šekspir reče – I sam Đavo može da citira Sveto pismo za svoje potrebe – pa tako i narod odlično prepoznaje bacanje kvazi patriotske prašine u oči od sadašnje vlasti i ako se većma nešto nije družio sa Šekspirom nego što su to školske lektire nalagale, ali opet mnogo više nego neki iz redova režima, sa sve naučnim temama za koje tvrde da su ih autentično obradili.

Dakle, narod zna i vidi šta Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić rade i samo je na narodu da odredi dokle i koliko će  se u moranju saglašavati sa ovim što rade, trpeti to što rade ili kada će odrediti trenutak da ih zaustavi u tome što njih dvojica rade i na koji način će to učiniti.

Da li Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić rade nešto novo i nepoznato narodu?

Ne rade ništa novo jer su i njih dvojica rezultat kontinuiteta inostranog instruisanja u određivanju vlasti u Srbiji.

Politike koje od 2000e godine sprovode koalicije stranog špekulantskog kapitala i domaćih interesnih gangova nad ovom nedefinisanom grupom teritorija koje jedva zajedno egzistiraju u okviru nekakvog prosrpskog državolikog postpetooktobarskog eksperimenta – bile su prethodno najavljivane sloganima: Pošteno, Najbolje za Srbiju, Politika četiri stuba, I Istok i Zapad, I Kosovo i EU, te trenutno – I Rusija i EU.

Sve su one verbalno potvrđivane od najvažnijih sprovodilaca, počev od Zorana Đinđića preko Vojislava Koštunice, Borisa Tadića, Ivice Dačića, a sada od Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića.

Te politike su sprovođene i sada se sprovode uz pomoć, podršku i pritiske Mlađana Dinkića, Čedomira  Jovanovića, Nenada Čanka, bračnog para Drašković, porodice Pastor, NVO perjanica poput Nataše Kandić, Sonje Biserko, Borke Pavićević, Jelene Milić i u ovom trenutku,  posle dužeg NVO statusa, po nalogu Angele Merkel politički aktivirane Ružice Đinđić u svojstvu generalnog inspektora nad  „u Zoranovom duhu” evropskog puta Aleksandra Vučića.

Glavna odlika postpetooktobarskih politika, pa i ove Vučić-Nikolić politike, jesu u svakodnevni život inastalirani  procesi razlikovanja političke i ekonomske elite od naroda i razilaženje tih elita sa narodom tako da se one po položaju i moći, a po sili od nje oktroisanih zakona, imaju od naroda tretirati kao svojevrsni politički, ekonomski i moralni pontifikusi maksimusi a sam narod sebe ima gledati i doživljavati kao još uvek politički, moralno i kulturno nedoosvešćenu masu koja poput nekadašnjeg plebsa zbog sopstvene nesposobnosti opravdano sa strane prima postavljenja vođa kao što su nekada okupiranim ili kolonizovanim narodima postavljani ljudi iz inostranih plemićkih porodica za monarhe.

Zbog takvog izvora i načina postavljenja, bolje reći imenovanja (EU je Nikoliću čestitala pobedu još dok je izborni proces bio u toku), vođe srpske politike su činile i čine mnoge sebične, lažne i pogrešne korake iz kojih se, iz svakog pojedinačno i iz svih zajedno, razvilo bezbroj nepotističkih, koruptivnih, lihvarskih i mnogih drugih po narodne interese štetočinskih podsistema koji su u zbiru za rezultat dali opšte zaostajanje državne organizacije, kmetovsko-feudalni odnos kao matricu domaće ekonomije, marginalizovanje konkurentne i istinske elite oličene u istaknutim naučnim radnicima, ekonomistima-patriotama, prekaljenim vojskovođama, osobama sa ogromnim ličnim integritetom u narodu, profesorima univerziteta. A sve ovo garnirano sateravanjem u ćošak većine akademika SANU.

Tako sprovođene politike, osim kao maske za umetanje u niz naših pravnih i ekonosmkih sistema pod kojima živimo ( jer jedinstvenog sistema nemamo), anacionalnih, sirovih i surovih političkih i ekonomskih- korporativnih akata i metoda su istom, osim po neprekidnoj protivpravnosti, i po suštini bile i ostale politike destrukcije i dekonstrukcije, a što se ogledalo i ogleda kroz i preko nastavka procesa izumiranja porodice i nacije, izumiranja srednje klase, uvećanja deficita slabo plaćenih i nezaštićenih radnika u odnosu na penzionere koji i sami žive u konstantnoj neizvesnosti te svake sezone nemilosrdnog ucenjivanja stočara i poljoprivrednika.

Destrukciju i dekonstrukciju, kao osnovu pomenutih politika, vidimo i preko krajnje osiromašenog materijalnog i moralnog statusa nauke, kulture i sport, a da takav status imaju i vojska i policija na videlo je izbacila poplava.

Destrukciju i dekonstrukciju države vidimo i po  „integrisanim prelazima” prema Kosovu i Metohiji , po uterivanju Srba u pravni sistem prištinske paradržave, to jest načinu tamošnjeg organizovanja sudske vlasti i policijske službe.

Sve te politike su dolazile nakon medijski bombastično najvaljivanih obrta u smislu obračuna sa krupnim kriminalom, naglim i ekspresnim sprovođenjem neoliberalnog finansijsog uređenja, na međunarodnoj sceni sricanih praznih i neučinkovitih diplomatskih finesa i figura, nepravilnih, neprirodnih i nelegitimnih podela snaga na vlasti i u opoziciji nastalih nakon izbora a suprotno istinskim stanjima u biračkom telu i njegovim voljama, željama i htenjima.

Sve postpetoktobarske politike nisu imale i sada imaju malo zajedničkog sa narodnom životnom zbiljom i faktičkim stanjem na terenu.

One su bile i ostale poseban ekonomsko-politički sklop-entitet koji je neprestano uvređen i zgađen narodnim 14-godišnjim upornim nerazumevanjem njegovih misija, vizija, takozvanih samopožrtvovanosti iz kojih glavni eksponenti nikada ne izađoše ako ne siromašniji ono makar istog ili približnog materijalnog stanja zarad narodnog dobra, a ne sasvim suprotno, gledajući ih kroz odnos vreme-rad-uloženo-ostvareno, nenormalno i nemoralno materijalno bogatiji.

Postpetoktobarske politike, sa kojima Nikolić i Vučić nisu napravili diskontiunitet, nisu odmakle ni milimetar dalje od sposobnosti da vladaju od Zapada zadatim modelom i tehnologijom vladanja i uvek i svakog trenutka su se prvenstveno i najviše oslanjale na spolja indukovanu moć dok im je materijalno i duhovno stanje sopstvenog stanovništva više služilo kao instrument i alibi preko kojih su stranim nalogodavcima dokazivali sopstvenu uspešnost u zadatom angažmanu.

Posledica svega je, spolja gledano, da i pored čvrste većine u parlamentu i devastirane opozicije, a koji su svi zajedno u Skupštinu ušli na osnovu većinske odluke manjine biračkog korpusa, u stvari smo svi mi u Srbiji politički već umrli.

Rezultat poslednjih izbora i ponašanja vlasti je naša sadašnja republika političkog purgatorijuma u kojem i vladajuće i narodne duše još uvek bauljaju i nikako da nađu mesta i smirenja a što je, priznaćete, veoma čudno i sasvim suprotno proklamovanoj „nikada većoj izbornoj pobedi u istoriji Srbije”.

Kosovski mit, koji je spasonosno svetleo jedinstvenom veličinom i izbavljujućom nadom i verom u budućnost, su ljudi koji su sa bina slali birane reči divljenja prema istoriji i tradiciji, istovremeno iza istih bina Kosovski mit brutalno i nasilno premeštali u primitivizam, plemenske bolećivosti i svesti koje treba promeniti.

Pred svaki polazak i svaki povratak nekoga iz režima na relaciji Beograd-Brisel-Berlin dolazilo je do prećutne dozvole vlade satrapskim medijima da insistiranje na tradiciji i Kosovskom mitu ismevački izjednače sa igrom s uma sišlih žena koje noću gole i u transu ispuštaju divlje krike dok igraju oko nadgrobnih spomenika a naporedo su iste režimlije pre i posle svake posete Moskvi punili i svoja i usta plaćenih urednika medija svakojakim veličanjem svih svetaca i sila bestelesnih.

Neprirodnim dualizmom politika više nismo ostali samo u statusu vojno i ekonomsko okupiranih i tehnološki unazađenih, nego smo iznebuha od istih onih koji su pre izbora o Zapadnom odnosu prema Srbiji govorili kao nečemu čemu će oni uspešno stati na put, odjedared strpani u trajno stanje netrpljivog poniženja a što je već počelo da rezultuje sporadičnim incidentima krnjenja svetle izborne pobede poput onog nedavnog na Gazimestanu tokom Nikolićevog govora.

Događa se – kupovine vremena radi – da po neki od naših političkih upravnika kroz polunaznake, doskočice i metafore daju naznake narodu da kao bajagi i oni smatraju zapadnjački odnos prema nama nečim što je loše pa neki dopuste sebi gaf i da taj odnos ocene veoma lošim i bez perspektive kao što je to uradio  Vulin dok je bio šef Kancelarije za Kosovo a u vezi mogućnosti da Srbija ikada uđe u NATO, što ga je u drugom izvlačenju karata oteralo sa pozicije glavnog vladinog čoveka za Kosovo i smestilo  u ministarstvo koje će uskoro biti okruženo nezadovoljnim radnicima.

No, kada im se i dogodi neki državnički i nacionalistički izlet, pripadnici režima se odmah na to nastavljaju tvrdnjama da oni moraju voditi takvu politiku koja u sebi mora imati mnogo lošeg a stranog, sa malo našeg a dobrog, dakle da se moramo manje klanjati svojim interesima a više NATO paktu i E- birkoratiji, pri čemu klanjanje našim interesima treba što više zamaskirati, a klanjanje Briselu, Berlinu i NATO paktu – što vidnije pokazivati.

Vele, jedino tako možemo preživeti, klanjajući se i Bogu i Đavolu, a ignorišući činjenicu da je i sama takva politika sušto đavolsko delo.

U delu Đavo i Gospod Bog iz 1951. godine, Žan Pol Sartr je napisao : „Što me više vole – sve sam usamljeniji. Njihov sam zaklon, a sam nemam zaklona. Njihovo sam nebo, a nemam svoje nebo.”

Veoma primenljivo na naše stanje.

Što više dobijamo pohvala od EU i NATO pakta, što izvedemo više vojnih manevara sa gardom iz Ohaja i šiptarskim bezbednosnim snagama, što više platimo mito zapadnim kompanijama ne bi li došle ovde da robovlasničkim odnosom prema radnicima za sebe i u svoje matične države povuku ogromne profite a zauzvrat državi u kojoj rade daju bedne mrvice, što više sami utvrđujemo šiptarsku paradržavnu tvorevinu, što se više ulagujemo  režimu Mila Đukanovića, ustaškoj kamarili u Hrvatskoj i bosanskim vehabijskim prvacima – to mi i dalje nikako ne dostižemo dostojanstveni nivo života a Evropljani i Anglosaksonci nam i dalje ne postaju prijatelji, a kamo li saveznici – kako nesrećnik skoro reče pre svoje posete Nemačkoj i Šokenhofove Srbiji.

Naprotiv, Nemačka tvrdo insistira na svom ultimatumu od sedam tačaka i na stolici za Kosovo u OUN i ponaša se prema Srbiji kao austrijska carska vlada posle vidovdanskog atentata u Sarajevu.

I pored dubokog naklona srpskih vlasti i gaženja Ustava sklapanjem Briselskog sporazuma – Amrikanci još više utvrđuju i učvršćuju Bondstil, destabilizuju Ibarski Kolašin, huškaju Bakira Izetbegovića na Republiku Srpsku, demonizuju Milorada Dodika i svim snagama štite autokratski kumovsko-klanovski režim Mila Đukanovića i rade sve moguće na miniranju projekta Južni tok.

I pored dvostrukog diplomatskog prisustva u Srbiji i našeg redovnog ispunjavanja Devenportovih zahteva, Britanci i dalje ne izbijaju iz Novog Pazara i ne prestaju da pružaju logističku podršku vojvođanskim autonomašima.

I Turci na čije smo „dobre usluge” pristali u vezi sukoba između Islamske verske zajednice Srbije sa Zukorlićevom parasinagogom ne prestaju da pružaju neootomansku potporu Izetbegovićevom avanturizmu i izadšno ekonomski pomažu infrastrukturna povezivanja Prištine i Tirane u cilju što bržeg „državnog” spajanja Kosova i Albanije.

Kako se sve to zaustavlja ?

Kako se najbrže vaspostavlja sopstveni suverenitet, narodni dignitet i sadašnje države prinudne upravnice nad Srbijom konačno mogu naterati da promene kurs i počnu da uvažavaju naše interese.

Da li su to neke revolucionarne metode ?

Da li nam fali građanski rat sa početka ovog teksta kao još jedini američki planirani a neostvareni cilj u vezi sudbine našeg naroda?

Ne, potrebno je da budemo svoji.

Potrebno je da srušimo Zakon o radu, granicu proisteklu iz Briselskog sporazuma i sam sporazum u celini, da ukinemo oficira za vezu sa banditima u Prištini, raspišemo lokalne izbore na Kosmetu kao i izbore za Skupštinu Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija.

Potrebno je da izađemo iz Partnerstva za mir.

Potrebno je da zatražimo prijem u ODKB, evroazijske integracije i prisustvo u ŠOSu.

Potrebno je da smireno, jasno i snažno zatražimo da se država osloni na ruske investicije, investicije iz Evroazijskog ekonomskog saveza i zemalja BRIKSa koje ne traže javni državni mito (čitaj tzv subvencionisanje otvaranja novih radnih mesta) da bi radile kod nas pa smo već samim tim odradili najveći deo samooslobođenja bez ispaljenog metka i kapi krvi.

Potrebno je da Makedoniji, dok ne povuče priznanje šiptarske paradržavnosti na Kosovu i Metohiji, povučemo priznanje imena Republika Makedonija i priznamo je pod OUN imenom BJR Makedonija.

Potrebno je da neskriveno pružimo svu moguću pomoć neprestano od strane podgoričke klike maltretiranom srpskom narodu, njegovom jeziku i crkvi u Crnoj Gori i da spustimo diplomatski nivo odnosa na najniži nivo dok don Milo Đukanović ne povuče priznanje šiptarske paradžave na Kosovu i Metohiji.

Potrebno je blokirati dolazak u Srbiju bilo kakvog hrvatskog kapitala dok Hrvatska ne dozvoli ekonomski reciprocitet, dok ne prestane sa proganjanjem srpskih povratnika, ne vrati Srbima stečena stanarska prava i pruži im svu potrebnu pravnu zaštitu u vezi povratka imovine i njene obnove.

Potrebno je da obnovu zemlje pod fer uslovima ugovorimo sa kineskim i ruskim kompanijama i tako brzo dobijemo mostove, nove pruge, autoputeve, obnovimo zastarele vodovode i putem rusko-kineskih poslova i investicija barsku luku u stoprocentnom statusu vežemo za privredu Srbije.

Potrebno je da zatražimo kompletnu reviziju rada stranih banaka u Srbiji da pogledamo zašto profit ne ulažu ovde gde su ga stvorili već ga šalju u svoje centrale van Srbije.

Potrebno je da NBS zaista postane narodna banka koja će deo deviznih rezervi iskoristiti za kreditiranje domaće proizvodnje, posebno one izvozno orijentisane.

Potrebno je 49 odsto EPSa ,Telekoma, i Dunav osiguranja prodati kompanijama iz država koje nisu ubijale i sakatile Srbe po vascelom Balkanu a dobijeni novac ubaciti u agresivni razvoj poljoprivrede koja svu svoju proizvodnju može plasirati u Evroazijski savez.

Potrebno je pustiti Aeroflot u Srbiju, Železaru kao onomad Amerikancima na isti način sada dati ruskoj državnoj kompaniji na upravljanje.

Potrebno je urgentno napraviti aranžman sa Rusijom u vezi hitne obnove svih kapaciteta Vojske Srbije.

Potrebno je ispred Prirodne Albanije, sto miliona Turaka spremnih da ginu za unitarnu Bosnu, gomile sorošovih finansijskih bandita, terorista i njegovih nvo-podružnica, Vojvođanera, sandžačkih Vehabija, svih grana i grančica nastalih iz G 17 stabla, zagovoritelja NATO pakta i EU-utopije, obojenih žena, isturiti Srbiju punu obnovljene nemanjićke snage, neprepadnutu i smirenu zbog svih napasti koje će uslediti zbog opredeljenja da konačno krene da vodi politiku u sopstvenom interesu.

Ne sme više biti klanjanja i Bogu i Đavolu, jer se mi molimo Bogu pravde a ne Mamonu.

Jer, narod smo koji je svim kajzerima, carevima, kraljevima  i sultanima video leđa onda kad smo mi za tako nešto sami doneli odluku.

(Fakti.org)

KOMENTARI



3 komentara

  1. Hajduk Veljko says:

    samo treba da se narod SRPSKI jednom slozi,da nadje vodju iz naroda,neizlobiranog, i neopterecenog materijalnim, sa normalnom SRPSKI porodicom i da razjuri ove belosvetske placenike. Svaka cast za genezu stanja u SRBIJI, kao i analizu potrebnih koraka,za bolje naroda,ali morase nesto preduzeti da se narodu pomogne da shvati trenutnu agoniju u kojoj se nasao,ali i svojim saucestvovanjem u svemu ovome zbog svoje lakovernosti,mnogi u srbiji su dovedeni do neobavestenosti,nemaju za internet,rezimska stampa i televizija podgrevaju lakovernost naroda, i sve smo blizi situaciji da "pancir od prosku nepomaga" blizise kuka i motika, takomise cini dobro biti nece.

  2. Serbon says:

    @Hajduk Veljko U Srbiji je dovoljno pohvatati,pohapsiti i proterati sve NVO bandite koje vršljaju po Srbiji!Tek nakon toga će se sami pojaviti pravi ljudi na pravom mestu a do tada,organizacija Konrad Adenauer žene u crnom,pederske organizacije i zapadnjački ambasadori će nam krojiti sudbinu i to u našoj zemlji! Narod može da bira koga god hoće za vlast u zemlji ali jedan njihov će uvek biti na čelu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *