Nemačka u srpskom šesnaestercu

Nemačka u srpskom šesnaestercu

30 јануара 2013

Branko ŽujovićPiše: Branko Žujović

Rezultati istraživanja, koji će biti predstavljeni sutra, kažu da je podrška građana Srbije ulasku u EU u decembru iznosila svega 41 odsto. Previše, ako se u obzir uzme briselski danak u zemlji, prirodnim, ekonomskim i duhovnim bogatstvima

Nemačka je resetovala istoriju XX veka na Balkanu. Na jugoistoku Evrope, njoj je dato da sprovodi neoimperijalnu politiku. Iz političke stvarnosti potpuno je uklonjen njen stvarni uticaj na noviju istoriju, a srpski zvaničnici sve se češće pozivaju na saradnju upravo sa njom.

U propagandno-simboličkoj ravni, baš kao što je pisala Smilja Avramov, Srebrenica je zamenila Aušvic. Zbog nametnutog, transistorijskog srpskog greha, nemačkim ambasadorima dozvoljeno je skoro sve ili baš sve.

Pre samo dvadesetak godina, bilo je nezamislivo da nemački ambasador u Kragujevcu saopšti kako zvanični Berlin želi da Srbija ne blokira prijem dela svoje teritorije u UN. U današnjoj Srbiji nepristojnost te vrste ne samo da je moguća, nego je postala uobičajena pojava.

Upravo to je ambasador Hajnc Vilhelm saopštio 24. januara, uz ogradu da je Kosovo u UN, navodno, prvi pomenuo Ivica Dačić. Pre toga, izjavio je da je članstvo Kosova u UN jedno od pitanja koje bi trebalo da se nađe na stolu u Briselu.

„Za nas je pitanje članstva u UN važno, ali u ovom momentu ne mogu da kažem da li će biti i presudno za dodeljivanje datuma. Prvo ćemo sačekati izveštaj Evropske komisije i Ketrin Ešton o napretku u dijalogu“, rekao je Hajnc Vilhelm.

Ma šta mislio o ideji priznavanja albanske države na teritoriji Srbije, Dačić nije autor te ideje. Svi se odlično sećamo pokojnog Andreasa Cobela, nemačkog ambasadora, koji je u aprilu 2007. godine izjavio da problem Kosova treba rešiti u smislu „nadzirane nezavisnosti“, jer bi, u suprotnom, mogli da budu otvoreni problemi u Vojvodini i u Raško-polimskoj oblasti koju on naziva Sandžakom (Politika, 12. april 2007).

Iako je Cobelova izjava bila prava senzacija, pažnju su mi tada privukli sporedni delovi te izjave: da Albanci i Srbi ne mogu da žive zajedno, te da bi zato Srbija i Kosovo trebalo da rade na tome da za 20 do 25 godina budu u EU. Dakle, 2027. ili 2032. godine. Cobel, na žalost, nije stigao da objasni srpskoj javnosti kako će to Srbi i Albanci s Kosova i Metohije živeti zajedno u EU, kada ne mogu da žive zajedno van nje.

Ali, navedeno nije jedina neiskrenost Hajnca Vilhelma. On je srpsku javnost slagao i 3. oktobra prošle godine, kada je izjavio da će stav Nemačke o daljem nastavku evrointegracija Srbije zavisiti isključivo od odluke srpskih vlasti o platformi državne strategije prema Kosovu, dodajući da nema novih uslova za članstvo Srbije u EU.

Evropski i nemački zvaničnici Srbiju već deceniju i po drže na klackalici. Već sam pisao o tome da se prvo pojavi radikalna izjava, koja granicu srpskog trpljenja dovede do pucanja, a onda se pojavi „vatrogasac“. Obično to bude Štefan File.

I ovoga puta, on je „demantovao“ Hajnca Vilhelma: „U zaključcima Evropskog saveta, nema pomena o stolici Kosova u UN, kada je reč o uslovima za pregovore Srbije o članstvu u EU i sadržini dijaloga“, saopštio je odmah File.

Naravno da se taj uslov ne pominje, ali to što se ne pominje ne znači da ne postoji i da neće iskrsnuti. Za sada, jedini otvorenih karata igra predsednik Srbije Tomislav Nikolić.

On je jasno saopštio da će, ukoliko Srbija i zvanično bude stavljena pred dilemu Kosovo i Metohija ili EU, birati Srbiju, odnosno Kosovo i Metohiju, premda njegov odnos kada je u pitanju uspostavljanje granice sa Kosmetom i rešavanje tog pitanja na Ustavnom sudu nije najjasnije.

Očekivalo bi se da, bez uticaja na Ustavni sud, predsednik ipak jasno kaže šta o tom pitanju misli. Rezultati istraživanja, koji će biti predstavljeni sutra, kažu da je podrška građana Srbije ulasku u EU, za koju se do granica fanatizma zalažu i SNS i DS, u decembru iznosila svega 41 odsto.

Previše, ako se u obzir uzme briselski danak u zemlji, prirodnim, ekonomskim i duhovnim bogatstvima i usamljenom Nemačkom u srcu srpskog šesnaesterca, bez prava Beograda na odbranu.

O vrlo utemeljenim sumnjama nemačkih istražnih organa i pisanju Špigla o tome da je prištinska klinika „Medikus“ snabdevala ljudskim organima klinike u Getingenu, Regensburgu i Berlinu, drugi put. To se ne uklapa u nove istorijske i evropske standarde, a i nemačkom ambasadoru se sigurno ne bi dopalo.

(Glas Rusije)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u