НЕМАЧКИ МЕДИЈИ: Зашто је породици Ђукановић све допуштено!

NEMAČKI MEDIJI: Zašto je porodici Đukanović sve dopušteno!

29 decembra 2019

Evropski mediji s dosta zbunjenosti prate događaje u Crnoj Gori. Neredi nastali za vreme i neposredno posle izglasavanja Zakona o „slobodi veroispovesti“ su, s novinarske strane, laki za izveštavanje, ali kako problem objasniti i šta misliti je već komplikovanije.

Šta se to događa u „primernoj mafijaškoj državi“, pita se nemački „Cajt“. Država i crkva se ponovo spajaju, odgovara švajcarski NZZ. Kad staro postane moderno.



„Prosrpska opozicija bori se protiv problematičnog zakona o crkvama“, počinje nemački „Špigl“ izveštaj o parlamentarnim i vanparlamentarnim protestima u Crnoj Gori povodom usvajanja Zakona o religiji.

Već iz gornje rečenice je jasno da je dijagnoza stanja nejasna. Da li staviti težište na delovanje „prosrpske opozicije“ ili na „problematični crnogorski zakon“? Da li gledati politički folklor, ili istorijske sedimente? Šta je važnije u ciljnom kontekstu politički mirnog, još bolje smirenog Balkana?

Prvi slučaj neuporedivo olakšava analizu za nemačke, uopšte dobar deo zapadnih medija, jer se bešavno nastavlja na preovlađujuću definiciju iz devedesetih godina, prema kojoj je nestanak Jugoslavije u stvari jedan jedinstveni proces emancipacije balkanskih naroda od nametnutog srpskog identiteta.

To bi bilo u skladu sa skoro tri decenije uvežbavanom „David i Golijat“ formulom o malim balkanskim narodima koji su godinama živeli pod čizmom u svakom pogledu velike i moćne srpske nacije.

Problem je samo što je aktuelnu tematiku nemoguće smestiti u takav jednoznačan kontekst, pa to ovde niko, ni „Špigl“ u spomenutom tekstu, i ne radi. Rado bi, već i iz razloga lakše razumljivosti, jer izveštaj tako i počinje, sa delovanjem „prosrpske opozicije“, ali tu se nit navike kida, navodi se u analizi Vesne Knežević na sajtu RTS-a.

Problem je, očito, spomenuti Zakon, ali da bi se o njemu kompetentno pisalo, opšte znanje o tuči, dimnim bombama i uličnim blokadama nije dovoljno. Neophodno je makar minimalno konkretnije znanje o istoriji crkve i vere na prostorima današnje Srbije s Kosovom, Crne Gore, Severne Makedonije, Grčke i Albanije, usput nešto crkvenog i državnog prava, rudimentarno poznavanje organizacije Srpske pravoslavne crkve i, kruna svega, upućenost u sistem odlučivanja pravoslavnih crkava o dodeljivanju autokefalnosti novim crkvama-sestricama.

Zašto mediji ignorišu Crnu Goru?

Istrenirane političke dijagnoze ne pokrivaju temu, specijalističke su komplikovane i od zapadnih novinara traže predani, intenzivni rad za tekst od dve-tri kartice. Dilema je da li biti svesno netačan ili nesvesno neznalica. Šta izabrati?

Ignorisati stvar dokle god se može.

Upravo tako se i ponaša dobar deo medija nemačkog govornog područja, ignoriše temu. Zaključno sa subotom, austrijski dnevnici „Prese“, „Kurir“ i „Standard“ ne spominju nijednom rečju nerede u Crnoj Gori i njihove odjeke u Srbiji.

To je posebno neobično za „Standard“, koji ima jaki balkanski fokus konsekventno sprovođen u interpretativnoj strukturi „David—Golijat“.

Pokušaj interpretacije Zakona se slama već na njegovom imenu. Da li se on bavi religijom, onako kako se spominje u ovom tekstu ili „uverenjem“? „Zakon o slobodi veroispovesti ili uverenja“ glasi prvi deo njegovog službenog imena, preuzet za sajta crnogorskog parlamenta.

„Uverenje“ je na primer to da neko veruje kako bog postoji, ali i to da se odlučio za jedan određeni životni stil — zdravi, sportski, vegetarijanski, veganski, asketski, ali recimo i to da neće primati transfuzije krvi, ili da decu neće vakcinisati, jer je to prevaziđeno.

Vera ili lajfstajl?

Taj zakon je već u verbalnom otvaranju šamar religioznim ljudima, jer njihovu religiju svodi na statistički izraz „veroispovesti“, koliko kojih verujućih živi u državi sekularnoj Crnoj Gori.

Drugi deo u imenu Zakona se bavi „pravnim položajem verskih zajednica“. Ponovo nigde religije, samo „vere“ koja se spominje posle statističkog termina „veroispovesti“ i lajfstajl odrednice „uverenja“.

To je sve bitno, zato što se u naučnom kontekstu o religiji, odnosno u specijalističkom agnostičkom diskursu, poslednji vek i nešto probila definicija francuskog sociologa Emila Dirkema — religija bi po tome bila sistem vere, prakse i rituala „ujedinjenih u jednoj singularnoj moralnoj zajednici pod imenom crkva“.

Prvi paradoks crnogorskog zakona o religiji i crkvi je da u njegovom imenu nema religije i crkve, ima samo nekih difuznih „zajednica uverenja“ koje očekuju od države da uredi njihove odnose da ne dolaze u međusobne konflikte na tako malom prostoru.

U mišljenju Venecijanske komisije, tela Saveta Evrope koje bdije nad pravnim kontekstom demokratije, religija i religiozne zajednice se spominju već u imenu Zakona, pa je tu odmah jasno da crnogorski zakonodavac misli upravo na crkve kao institucionalizovane religiozne hijerarhije, a ne na „uverenja“.

U ekspertizi na dvadesetak stranica, Venecijanska komisija priznaje da joj „nije sve jasno“, kako švajcarski NZZ komentariše stav te komisije prema usvajanju crnogorskog Zakona o slobodi religije.

Poglavlje o istorijskim činjenicama, usmerenim na tačku preloma, decembar 1918, Venecijanska komisija počinje sledećom rečenicom: „Donji izveštaj o istorijskom razvoju se bazira na informacijama dobijenim od crnogorskih državnih vlasti. Arhiepiskop Cetinja, mitropolit Crne Gore i primorja se fundamentalno ne slaže sa tom verzijom“.



Švajcarski dnevnik NZZ je najdalje otišao u doslednom objašnjenju činjeničnog stanja i interpretaciji crnogorskog Zakona o religiji.

U tekstu pod naslovom „Crna Gora preti da će konfiskovati imovinu Srpske pravoslavne crkve“, pod lupu se stavlja latentni smisao tog zakona, njegov politički cilj, a ne njegov upitni manifestni humanizam i retrogradni istorizam.

Da li Srbi prete?

Jer, i to je drugi veliki paradoks ovog zakona — on ponovo spaja crkvu i državu, nakon što su te dve institucije postepeno, ali u krajnjem efektu radikalno razdvojene od doba prosvetljenosti, od osamnaestog veka pa nadalje. U krajnjem efektu, taj zakon je moguće sažeti na sledeći način: o religioznim temama kamufliranim kao pitanja „životnog stila“ odlučuju nereligiozna politika.

NZZ: „U haotičnom zasedanju crnogorskog parlamenta usvojen je Zakon o religiji. Sad se Srpska pravoslavna crkva boji za sudbinu svojih manastira i crkvi. Da li je to u suštini zakon o konfiskaciji imovine? Lako moguće. Taj pravni akt okreće dokaznu logiku na glavu — umesto da država dokazuje svoje pravo na objekte i zemljište, ako ih želi, ona to traži od Srpske pravoslavne crkve, koja ih ima. Tamo gde SPC nema eksplicitni dokaz o vlasništvu od pre sto i kusur godina, tamo joj se imovina može oduzeti. To bi mogla biti sudbina brojnih srednjovekovnih sakralnih objekata“.

Švajcarski NZZ i dalje: „Da li Srbi prete? Šef prosrpske opozicije Andrija Mandić preti ’najgorim‘ ako se Zakon usvoji i poziva srpske veterane da ’budu spremni ako dođe do rata za pravoslavlje‘. Ali mitropolit Amfilohije je bio vrlo pomirljiv kad je apelovao da se debata o Zakonu prebaci posle 7. januara, kako bi se Božić proslavio bez svađe i podela. To, međutim, nije imalo nikakvog uticaja na vladu u Podgorici. Ona već tri decenije stoji pod uticajem Mila Đukanovića, koji sa porodicom i prijateljima upravlja zemljom od 650 hiljada duša. Kako bi takav sistem državne komande uopšte imao sluha za apele Amfilohija, kad je slabljenje SPC esencijalni deo ideološkog projekta države Crne Gore“.

Štefan Kube je glavni urednik švajcarskog časopisa za ekumenu „Religija i društvo na Istoku i Zapadu“. Za NZZ je krajem leta napisao tekst o „balkanskim imitatorima“ ukrajinskog slučaja.

Iako nešto stariji, tekst nije izgubio na aktuelnosti, jer vrlo pregnantno pokazuje strukturni i politički problem „štancovanja“, inflatorne produkcije pravoslavnih autokefalnih crkava vancrkvenim sredstvima, kao i duboku pretnju po društveni mir koju takvi procesi nose.

Kubeove teze: Kao prvo, pravoslavne crkve su tradicionalno bliske državi i tendiraju ka principu „jedna crkva, jedna država“. Tu ima nečega, ali čitava institucija hrišćanske crkve od Konstantina Velikog i Teodosija Velikog je postavljena u odnosu prema državnim vlastima, odnosno vekovima i nije bila odvojena od nje. Istorijski bi tačnije bilo reći da država nije bila odvojena od crkve, a ne obratno.

Kakva je uloga Vatikana

Vatikan nije „blizak državnim vlastima“ zato što je Vatikan i sam država i prvorazredni faktor političke moći. Možda se to ne vidi toliko pod sadašnjim papom, ali spregu crkva—država kao jedan od fenomena hrišćanske religije ne treba dokazivati ni na Zapadu ni na Istoku.

Ono na šta Kube misli, i što se često čuje od nemačkih i austrijskih teoretičara religije je — da li je pravoslavne crkve, više od ostalih hrišćanskih crkava, lakše upregnuti u nacionalističke političke ciljeve? Recimo, još lakše nego Anglikansku crkvu, čiji je poglavar kraljica, po svemu svetovna osoba?

Kube je protiv crnogorskog Zakona o religiji i protiv autokefalnosti crnogorskog i makedonskog pravoslavlja, on ne ostavlja nikakvu dilemu oko toga.

Njegova pretpostavka o „ekskluzivnom nacionalizmu“ pravoslavnih crkava više cilja na aktuelnu političku situaciju nego što se principijelno pita — zašto pravoslavne crkve u dugoj istoriji nisu nikad niti razradile sistem za dodeljivanje autokefalnosti, niti ga zabranile kao Katolička crkva, već ga ostavile kao stalni izvor državne nestabilnosti? Možda zato što im države i nisu tako važne kao što se misli? Ili zato što se vide kao avangarda nacionalnog širenja?

Kube: „U maloj zemlji na Jadranu konkurišu već dve i po decenije dve pravoslavne crkve: Srpska pravoslavna crkva, kojoj pripada najveći deo vernika i klerika, i mala Crnogorska pravoslavna crkva, koja bi htela da bude nezavisna.

Kroz javni akcionizam i zaposedanje crkvenih objekata, pripadnici samoproglašene Crnogorske crkve pokušavaju da skrenu pažnju na sebe. Svejedno, to što oni žele ostaje projekat Đukanovićevog kruga. Podršku nalaze samo kod onih uskih političkih i kulturnih elita, koje su se okupile oko proizvodnje separatnog crnogorskog nacionalnog identiteta, svejedno kako, samo da je u kontrastu sa srpskim“.

Jedna crkva, jedna država

Sa Ukrajinom je započet retrogradni proces spajanja države i crkve, primerima u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji se nastavlja, barem po cilju i nameri. U istu grupu političkog dizajna spada i tema o članstvu Kosova u Unesku, kao zasad neuspelom pokušaju transfera imovine SPC na Albansku pravoslavnu crkvu.

Sve izgleda kao da se Jugoslavija raspada drugi put, najpre po ratovima i šavovima država-nacija, sada po crkvama. Kube se boji da to ima veze sa prirodom pravoslavlja, dok to u stvari ima veze sa prirodom politike.

Nemački „Cajt“ objavljuje najpolitičkiju moguću analizu aktuelnog stanja u Crnoj Gori, bez ikakvog oslonca na organizacionu prirodu pravoslavlja: „Crna Gora, mafijaška država za primer. Korumpirane vlasti i nepostojanje pravne države: Crna Gora je puna deficita. Uprkos tome, veliki i moćni, od Amerike, preko Kine i Rusije, do EU otimaju se i dodvoravaju domaćinu za delić uticaja u toj zemljici na Jadranu. Samo, zašto?“.

To nije država, već kriminalna porodična manufaktura Đukanović, zaključuje nemački list i pita se — zašto mu se to dopušta? Zašto svi zatvaraju oči na slabosti i deficite te zemlje? Šta se na tom uskom lokalitetu zaista odlučuje i rešava da ima tako veliko značenje za Evropu i za svet?

Zašto, zašto… Misterija. Kao i imovina Mila Đukanovića, koga britanski „Indipendent“ računa u 20 najbogatijih političara na svetu, „izvor privatnog bogatstva: misteriozan“.

(Sputnjik)

KOMENTARI



6 komentara

  1. Kulak says:

    Gomila nemačkih izmišljotina. Jedina je istina da se brutalnom diktatoru Milu Đukanoviću na Zapadu gleda kroz prste jer je svoju vanjsku politiku uskladio sa NATO-paktom. Samo,politika dvostrukih standarda ima i svoje limite, pa se zlikovcu sprema pad u najdublju jamu.

  2. padre says:

    Nisu oni zbunjeni, nego se prave Toše!

    • Opstanak Srbije says:

      u uniju nemogu uci srbi kao nacija ni sa srpskom crkvom na celu, Nemacka i vatikan da voli srbiju nebi je tri puta bomadirali

  3. milorad2 says:

    u cg NEMA ništa bitnoga ali ona je kapija za kosovo, preko njenih luka misle da izvlače rudu sa kosova i obrnuto rusima i nama je to obiljan strateški koridor, zato je CG gora važna i zato je milo djukanović najveći izdajnik srbskog a roda još od legendarnog vuka brankovića.Samo mafijaš će uskoro da zagrize zemlju isteklo mu je vremea li sasvim, ovo što je uradio sa napadom na crkvu mu je KRAJ sigurno, ni "crnogorci" ni CRNOGORC I više ne mogu da ga smisle , ovo je otvorilo oči mnogima u tom PATRIJAHALNOM RATNIČKOM i RODOVSKOM društvu.Milo je mogao da krade , da švercuje pa i da ubija, to su mo još nekako progledali kroz prstee ali ovo neće sigurno, ovo je udar na svakog crnogorca direktno u srce. Jbaće mu mamu za ovo.A ove budale što su tvrdile da crnogorci nisu SRBI pa ni njima nije sad lako biće ih sve manje uz mila jer vide da su u ogromnoj manjini.Imaju izlaz jedino ago ga napuste inače za njih i njihove familije u CG više neće biti mesta o ono TO znaju vrlo dobro.videćemo da li će platica biti dovoljna da pokrije obraz i ŽIVOTE familije.

  4. Kica says:

    Oduzeti Milu sve i u drzavnu kasu

  5. Milos says:

    Zivim u Svedskoj, ovde nema nas niti jedne reci o ovim dogadjanjima u najcrnjoj milovoj gori. I da znate možete pobiti sve Srbe na najzverskiji način i to se nikada neće objaviti ovde u tkz demokratskoj Svedskoj. Ako Srbi naprave i jednu milimetarsku grešku objavi se na naslovnim stranama i svim vestima u udarnim terminima. A za sve ovo smo mi krivi. Trčimo kao male pudlice za evropom. Sunce izlazi na istoku, a jenjava i nestaje na zapadu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *