Немаш визу ни до Приштине

Nemaš vizu ni do Prištine

12 oktobra 2015

Muharem Bazdulj 345Piše: Muharem Bazdulj

Nedelju iza nas ponovo je obeležila priča o srpsko-albanskim odnosima, ovaj put u kontekstu fudbala. Bilo je neke poetske pravde u trijumfu Srbije posle celog niza albanskih provokacija, kao i u načinu na koji se do pobede došlo, odnosno u tajmingu golova. Pobeda je obradovala navijače Srbije, došavši i kao ohrabrenje pred kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u nikad lakšoj grupi, dok Albancima, i pored gorkog poraza, za utehu ostaje šansa da se ipak kvalifikuju na Evropsko prvenstvo.

Pol Oster je negde napisao kako je fudbal najvažnija igra svih vremena jer je ona Evropljanima zamenila rat. I makar rat najčešće jeste „nastavak politike drugim sredstvima”; odgovorna politika ne bi smela da bude „nastavak rata drugim sredstvima”. U fudbalu i ratu nije moguće da, kao u naslovu one drame Artura Milera, svi pobeđuju, dok najbolja politika uvek i jeste ona gde se svakoj od strana čini da je upravo ona pobedila.

Cela priča o Briselskom sporazumu i pregovorima na relaciji Beograd–Priština uklapa se u tu paradigmu. Beograd učvršćuje svoju međunarodnu poziciju i osigurava početak pregovora o punopravnom članstvu u Evropskoj uniji, te štiti interese Srba na Kosovu, a bez priznavanja kosovske nezavisnosti, dok Priština takođe utvrđuje svoju međunarodnu poziciju te formalno integriše severni deo teritorije. Takođe, ljudi sa obe strane administrativne linije koju neki zovu i granicom mogu slobodno da se kreću.

U tom kontekstu, jedini koji od Briselskog sporazuma nisu imali nikakve vajde jesu državljani Bosne i Hercegovine, među njima i više od milion Srba. Oni danas bez vize mogu da posete svaki kutak kontinentalne Evrope izuzev Kosova. Za put u Albaniju, paradoksalno, više im ne treba ni pasoš, dovoljna je lična karta, a da bi došli na Kosovo potrebna im je viza. Da apsurd bude veći, ta viza se ne može izvaditi u Sarajevu, nego je potrebno predati dokumentaciju u Zagrebu, Skoplju ili Tirani, zbog taksi, pošte i putnih troškova potrošiti priličan novac i onda čekati oko dve nedelje da se zahtev reši.

Neki Trebinjac, recimo, školski drug oca Save Janjića, može do mile volje da putuje od Pariza do Talina i od Osla do Atine, ali do Visokih Dečana, Prizrena ili Prištine – jok.

Kako je došlo do ovakve situacije? Za početak, među svim državama koje su nastale raspadom SFRJ, jedina koja, uz Srbiju, nije priznala nezavisnost Kosova jeste Bosna i Hercegovina. Problem, međutim, nije u tome. Ni Srbija ne priznaje nezavisnost Kosova, pa sloboda kretanja u oba pravca postoji. Problem je započeo time što je Bosna i Hercegovina, još u vreme potpunog nedostatka komunikacije između Beograda i Prištine, građanima sa kosovskim dokumentima uvela vizni režim. Neko vreme Kosovo nije uzvratilo recipročnim merama, da bi se naposletku to ipak dogodilo. Ipak, iz Prištine još najavljuju da bi oni ukinuli vizni režim istog trenutka kad to napravi i Sarajevo.

Ukidanje viznog režima ne znači da bi Bosna i Hercegovina trebalo da prizna nezavisnost Kosova. I nije to samo stvar veta iz Republike Srpske. Pametniji i dalekovidniji među bošnjačkim političarima takođe uviđaju koliko je u pravu Raif Dizdarević kada u vezi s pitanjem Kosova izjavljuje: „Problem Kosova je problem Srbije i Kosova, i mi iz BiH ne bi trebalo u to da se mešamo. To iskreno zastupam. Naravno, zbog odnosa unutar BiH ne možemo ni da razmišljamo o priznanju Kosova, a svako ko zastupa mišljenje da bi to trebalo uraditi što pre, mislim da greši, jer to za BiH nije prihvatljivo. BiH u tom slučaju treba da se ponaša u skladu sa onim kako to reše Srbija i Kosovo.” Drugim rečima, ako Beograd ne priznaje nezavisnost Kosova, ni Sarajevo ne treba da ga prizna. Ali isto tako, ako se s kosovskim dokumentima može ući u Srbiju bez vize, nema razloga da se s istim takvim dokumentima ne može ući i u Bosnu i Hercegovinu. Pa nakon što BiH ukine vizni režim, neka Priština održi obećanje i recipročno uzvrati.

Koliko god delovalo da Evropska unija proživljava krizu, zajednička vizija ulaska celog zapadnog Balkana u EU još je ključni kohezioni faktor spoljne politike svih zemalja između Grčke i Hrvatske. Ima, međutim, nečeg apsurdnog u ideji Evrope bez granica, ako se ovde, na našem zajedničkom, mnogo manjem prostoru, međusobno hermetički zatvaramo. Vizni režim s Kosovom nanosi veliku finansijsku štetu poslovnim kompanijama u celoj Bosni i Hercegovini, i u Federaciji i u Republici Srpskoj, dakle, ali koliko god bilo ekonomsko, ovo je i pitanje vrednosti kojima težimo i za koje se zalažemo.

Ako Srbija zaista pretenduje na status „lidera u regionu”, ovo je pitanje na kome može da se dokaže. Dovoljno je da pošalje poruku prema političkim liderima u Republici Srpskoj u smislu da nema potrebe da izigravaju „veće katolike od pape”. Niko ne govori o priznavanju nezavisnosti, o odustajanju od sleđenja politike Srbije, nego, naprotiv, o usvajanju onoga što je i Srbija usvojila.

Obostrano ukidanje viza između BiH i Kosova bilo bi situacija u kojoj svi pobeđuju: i kulturnjaci koji bi da posete filmske festivale u Sarajevu, odnosno Prizrenu, i turisti koji iz duhovnih razloga posećuju bilo Pećku patrijaršiju bilo Begovu džamiju, i privrednici, a i lokalni političari koji bi Briselu pokazali da neke stvari, eto, mogu da reše i bez da im stranci zavrću ruku. Mala stvar na prvi pogled, ali stvar koja potencijalno tangira pet miliona ljudi na geografskom području u čijem je centru upravo Srbija.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *