Немојте покушавати да Србима баш све одузмете – оставите им бар гусле

Nemojte pokušavati da Srbima baš sve oduzmete – ostavite im bar gusle

14 decembra 2018

Piše: Darko Tanasković

IZGLEDA da upisivanje kulturnih dobara na Uneskove liste materijalnog i naročito nematerijalnog nasleđa postaje arena nemilosrdnog nadgornjavanja zemalja koje dele iste regione, baštine tipološki slične ili veoma bliske elemente kulturne tradicije, a neretko imaju i druge međusobice, daleko od kulturnih ili duhovnih.

Kad je o Balkanu reč, u usmeni folklor su već ušle raspre o tome da li je kafa/kahva, koju svi Balkanci strasno srču, turska, grčka, bosanska, srpska ili, naprosto, naša, domaća, ukuvana…  Da li je baklava izvorno vizantijska ili osmanska?

Ova dilema dovodila je i do diplomatskih incidenata, a šta tek reći o našoj šljivovici koju su se prvi setili da, doduše ne u Unesku, „brendiraju“ Česi, da bi kao srpska kompenzativno i naknadno bila registrovana samo ona rakija koja se peče u selu Šljivovici…

Upravo usled takvog ratnog stanja pred kapijama Uneskovih lista kulturnog nasleđa i svojatanja elemenata baštine koje objektivno deli više nacionalnih tradicija, javnost je s nevericom primila vest da su u Istanbulu 2016. godine na zasedanju Komiteta za svetsku baštinu, kao zajednička nominacija Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore i Srbije,  na Listu materijalnog kulturnog nasleđa opštom saglasnošću upisani srednjovekovni nadgrobni spomenici – stećci.

Možda je to bio nagoveštaj ozbiljnijih poremećaja, jer je iste večeri došlo do pokušaja vojnog puča na Bosforu.

Da ove četiri bivše jugoslovenske republike mogu da urade nešto zajedno, u Unesku je shvaćeno kao ohrabrujući nagoveštaj i najbolja vest koja je sa balkanskih strana tokom poslednjih godina stigla u sedište specijalizovane agencije UN za obrazovanje, nauku i kulturu. Skeptici su i dalje vrteli glavama i to, kako izgleda, ne bez razloga.

Jedna lasta očigledno nije donela proleće, a jedva je i uzletela, koristeći se nekom neverovatnom, trenutnom povoljnom ružom vetrova. Već danas bi se stećci, koji su svašta pregrmeli i koje su poštovali pripadnici svih vera i naroda, razbili o hridi ideoloških zaslepljenosti i neodoljive potrebe da se oružani ratovi i  dugotrajni sporovi sa susedima nastave drugim sredstvima, uključujući i kulturna.

Najnovija epizoda, koliko apsurdna toliko i indikativna, odnosi se na „pevanje uz gusle“, koje je Srbija kandidovala i na zasedanju Komiteta za zaštitu nematerijalnog kulturnog nasleđa u Maurucijusu, krajem novembra ove godine, uspela da upiše na Uneskovu reprezentativnu Listu nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Posle krsne slave i igre kolo, ako je nešto srpsko, onda su to gusle, reći će neupućeni. Ali, ne lezi vraže!

Kao grom iz vedra (možda ne baš sasvim vedra…) neba u medijima se pojavila vest da su stalni predstavnici (ambasadori) Albanije, Hrvatske, Crne Gore i BiH pri Unesku zajednički podneli zahtev Organizaciji za postizanje konsenzusa o tome da li gusle pripadaju vizantijskoj ili arapskoj kulturnoj tradiciji! Povod je, naravno, bilo to što je Srbija ovaj narodni gudački instrument upisala kao svoje nematerijalno kulturno dobro.

Pošto nisu mogli poreći da su gusle srpske (što ne znači – samo srpske), a zakasnili su da ih prijave kao (samo) svoje, pribegli su prividno „znanstvenom“, a zapravo stupidnom zaobilaznom načinu osporavanja legitimiteta srpske nominacije.

Varnica je, izgleda, ukresana u Albaniji, gde se javno mnjenje uzburkalo saznanjem da je „Srbija otela gusle“,  poznati lautista (lahuta je albanski naziv za gusle) Jonuz Delaj u jednoj televizijskoj emisiji nije mogao da zadrži suze na vest o upisu srpskih gusala, rekavši navodno, pored ostalog „dali smo im lautu, a oni su nas opljačkali“, dok je kompozitor i etnomuzikolog Sokol Šupo prozvao nadležne iz Ministarstva kulture, kao nekompetentne činovnike bez vizije.

Inače, u odnosu na Srbe poneo se neočekivano sportski, zaključujući da pobeđuju oni koji lobiraju i koji su aktivni, a da su to u konkretnom slučaju bili Srbi. Gotovo da nam se otme: hajde da jednom to budemo i mi! Sporno je, međutim i pre svega, samo ovakvo rezonovanje o kulturnoj problematici u terminima pobede i poraza, dobitnika i gubitnika, kao da ne bi svi koji dele jednu tradiciju mogli biti na dobitku!

Ovako, na sigurnom gubitku je kultura, što nikako ne znači da nije dobro to što je Srbija upisala gusle na Listu nematerijalnog nasleđa, jer one su jedno od realno i simbolički najprepoznatljivijih obeležja naše narodne tradicije i identiteta. Isto, u ne manjoj meri, važi i za prethodno upisano kolo, iako se u ritmu moravca igra na mnogim, i to ne samo slovenskim meridijanima.

Možda se moglo razmišljati o tome da zajedno sa Srbijom gusle prijave države koje sada, navodno, traže da se postigne saglasnost o tome da li su vizantijskog ili arapskog porekla, ali, ako izuzmemo srećnu anomaliju sa stećcima, to naprosto nije u duhu balkanske dobrosusedske saradnje.

Bilo je, koliko znamo, nekih ideja da u ovome Srbija i Crna Gora idu zajedno, što bi u svakom pogledu bilo logično, ali u Crnoj Gori gusle tada još uvek nisu bile registrovane ni kao kulturno dobro od nacionalnog značaja. Možda zato što je postojala nedoumica o njihovom vizantijskom ili arapskom poreklu, pa da se Grci ili Arapi ne naljute.

Uostalom, ruku na srce, i u Srbiji je inicijativa da se ubrza podnošenje predloga za upis gusala na Uneskovu listu pokrenuta 2016. godine, kad je u medijima prostrujala neproverena vest da se Albanci spremaju na isti korak. Posebnu zabrinutost je izazvalo saznanje, kod nekih „kulturnih radnika“ obrazovno pomalo zakasnelo, da je francuski pisac Prosper Merime svoju knjižicu romantičarskih mistifikacija još davne 1827. godine naslovio La Guzla, s objašnjenjem u podnaslovu da je reč o ilirskim pesmama, navodno sakupljenim u Dalmaciji, Bosni, Hrvatskoj i Hercegovini. A sve što je ilirsko nekima miriše na albansko, iako se albanske zemlje kod Merimea uopšte ne spominju, što ne znači da se u njima nije pevalo uz lautu. A u Dalmaciji, Bosni, Hrvatskoj i Hercegovini, da se ne zaboravi, živeli su, sve uz gusle pevajući, i Srbi. Danas manje pevaju, ali, doduše ukupno u manjem broju, u inat i dalje žive.

Kad je sve to tako komplikovano, hajde, nekome pade na pamet da dokažemo kako gusle nisu izvorno srpske, već vizantijske ili arapske! A stručnjaci tvrde da ni arheologija ne može pružiti pouzdani odgovor na pitanje o praporeklu ovog tipa gudačkih instrumenata.

Ako su medijske vesti iz Uneska o zvaničnom podnošenju kolektivnog zahteva za utvrđivanje dalekog porekla jednog od mnogih sličnih narodnih jednostrunih gudačkih instrumenata tačne ( a dosad nisu demantovane, iako je u njih odista teško poverovati ), potpisnik ovih redova nikako ne bi voleo da se nađe u koži svojih dojučerašnjih kolega, bez izuzetka ozbiljnih ljudi i diplomata.

Ukoliko je instrukcija iz Tirane, data iskusnom i razumnom Feritu Hodži, da predvodi ovo diplomatsko falš guslanje u Parizu, motivisana željom da se izdaleka počne pripremati za novu kampanju radi prijema „Kosova“ u Unesko, onda mu mora biti jasno da nije izabran baš najbolji put. Uostalom, prema raspoloživim informacijama, on se na Mauricijusu konstruktivno držao, a i saopštenje Ministarstva kulture Albanije nastoji da smiri oluju u domaćoj javnosti.

Stalni predstavnik BiH, kao vrsni sinolog, svakako zna da tradicionalni kineski instrument liućin ima doduše dve žice, ali sreću se i dvostrune gusle, pa bi možda i tu ponešto trebalo istražiti. Bilo bi zanimljivo znati i od koga bi on mogao dobiti, ako ga je stvarno dobio, nalog da se priključi tragaocima za dalekim poreklom gusala, jer u BiH valjda žive i Srbi, pa bi ova država trebalo da bude srećna zbog upisa još jednog dobra, posle stećaka, na Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Sve u svemu, mnogo je tu pitanja, a ponajviše zle volje i gluposti.

Zlovolja i glupost nisu baš najbolji saveznici na polju delovanja u kulturi i za kulturu, što je misija Uneska. A ko peva, zlo ne misli.

Nemojte pokušavati da Srbima baš sve oduzmete. Ostavite im bar gusle. Ni Osmanlije ih nisu otimali. A vi svirajte i pevajte uz svoje, iste ili slične…

Najlepše bi bilo da zaguslamo i zapevamo zajedno, što propozicije Uneska o otvorenosti za kolektivne nominacije ne samo da dopuštaju, već i stimulišu…

Nije li mudra Isidora Sekulić u eseju Balkan, „beleškama jednog balkanofila“, još 1940. godine poručivala: „Poluostrvo je zaseban svet. Države i narodi na njemu, kao u jedan brod ukrcani, moraju imati jedan opšti politički problem i politički ideal, ma koliko inače raznovrsni bili. Balkan dolazi u obzir pre svih država na Balkanu, kada god je momenat težak i opasan, svejedno da li opasan politički ili kulturno. Hoće li Balkan jedared otvoriti oči uspavane, i videti svoj ogromni kulturni kapacitet, ako zamahne kao celina?“.

(Sve o Srpskoj)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Deda Micko says:

    E, bas se ovaj mason (to je sam jednom priznao) brine za srpske gusle, tipican izdajnik i lazni diplomata.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *