(Ne)očekivano kretanje Srba prema monarhiji

(Ne)očekivano kretanje Srba prema monarhiji

13 маја 2013

cedomir-anticPiše: Čedomir Antić

Prošle sedmice u Beogradu je objavljeno istraživanje prema čijim su nalazima građani Srbije većinom naklonjeni obnovi parlamentarne monarhije. Stanovništvo Srbije – od Subotice do Vranja – uključujući i nacionalne manjine, podržava restauraciju monarhije u procentu koji je dostigao 39,7%. Republikanskom obliku vladavine privrženo je, prema ovom istraživanju, svega 32,3% građana.

Izvesno je da je Srbija posle četvrt veka samostalnog lutanja blizu odluke da se vrati svojim korenima. Decenijama smo žrtvovali nacionalne i državne interese srpskog naroda očuvanju Jugoslavije i jedne malobrojne, srpske, elite koja je od zajedničke države imala korist; a čije smo dugove drugim jugoslovenskim narodima imali da plaćamo našim ljudskim, građanskim i nacionalnim pravima.

Narod se monarhiji nije okrenuo zbog uspeha prestolonaslednika i monarhističkog pokreta tokom prethodne dve decenije. Naprotiv, tokom prethodnih godina kod nas je u toku proces propadanja republike. Naša republika zamišljena je kao jedna neparlamentarna, autoritarna i netradicionalna monarhija. Ona je lišena transparentnog i jasnog izbora. Posvećena je oligarhiji čija finansijska, politička, medijska moć, baš kao i sporazum sa Berlinom i Vašingtonom, omogućava inače nepopularnim predstednicima velikih stranaka izbor na mesto šefa države. Kao takva, republika je u Srbiji upravo doživela moralni bankrot. Vlade Srbije od 1990. do danas uglavnom nisu dobro vodile državu, od pada i odgovornosti štitila ih je predsednikova ličnost. Kod nas su se parlamentarne većine uglavnom sklapale u skladu sa tim ko je izabran za predsednika republike. Izuzetak je učinjen dva puta: kada je Koštunica marginalizovan upotrebom (preostalog Miloševićevog predsednika republike) Milana Milutinovića i kada Tadić sporazumom sa koalicijom prve Koštuničine vlade nije mogao da dobije uticaj koji je mislio da mu pripada, pa se opredelio za trogodiššnju kohabitaciiju. Monarhijska priroda naše republike ostavila je narodu sve najgore od oba oblika vlade: neodgovornost kakvu naša monarhija nema još od 19. veka i vremena vremena Aleksandra Obrenovića, i republikansku autoritarnost zasnovanu na kontrolisanom haosu iz vremena Miloševićevog režima.

Narod Srbije očigledno oseća da je došlo vreme da se stvari menjaju.

Tokom proteklih stotinak godina niti jedna monarhija u Evropi nije obnovljena bez prethodnog sporazuma političkih elita. Takav sporazum potreban je i Srbiji. Ustanova predsednika republike je u Srbiji i autodestruktivna. Razmislimo samo kako su završili Sobodan Milošević, Milan Milutinović i Boris Tadić. Kako god da tumačimo kraj njihovih mandata, izvesno je da je bio neslavan. Da li neko ozbiljno misli da će predaja Severnog Kosova albanskom Tačistanu jednoga dana biti upisana zlatnim slovima ispod Nikolićevog bronzanog spomenika na Terazijama? Da li je neko dovoljno hrabar da misli da će baš njegova vizija pobediti ekonomsku krizu, pa makar da je o tome i pisao u spomen knjizi spomenika Neznanom junaku? Nama danas treba neupitni šef države, onaj koji simbolizuje i svojim postojanjem obezbeđuje ono što prethodni šefovi države nisu: nepristrasnu figuru koja simbolizuje državu, naciju i njihovu prošlost; koja neće biti kompromitvana za vreme izbora ili protivustavnom predajom dela teritorije (bilo da je reč o 1999 i 2011 ili 2013)… Ustanovu koja će biti jeftinija od republikanskog šefa države, koja će imati veći ugled u Svetu i koja će objedinjavati građane Srbije i srpski narod – umesto da ih razdvaja.

Mediji su mirno dočekali rezultate spomenutog istraživanja. U ovom trenutku političari koji ih kontrolišu razmišljaju kako da prikriju izručivanje Severnog Kosova albanskoj državi. Zato im je svako skretanje pažnje dobrodošlo. Posle će se posvetiti rušenju ugleda našeg prestolonaslednika čiji je rođendan privukao pažnju više šefova država nego bilo koja predsednička inauguracija u Srbiji i čiji je fond (Fond princeze Katarine) doneo Srbiji šesnaest miliona evra strane humanitarne i druge pomoći. Grdiće ga, lagaće da je on „zloupotrebio“ sredstva uspešnog Dvora, umesto da razmišljaju o tome kako su oni razvalili budžet i učinili državu 14 milijardi dužnijom za pet godina. Lagaće o „zlatu ukradenom 1941.“ koje je inače vraćeno Socijalističkoj Jugoslaviji upravo od Italije i Nemačke koje su ga i zarobile 1941. godine. Tvrdiće da je Petar Drugi abdicirao, a mnogo puta im je dokazano je da nije, spominjaće referendum, koji znaju to više nego dobro nikad nije održan – pošto je Brozu bilo sigurnije da o obliku vladavine odluči „ćorava kutija“ na izborima bez opozicije. Govoriće da su manjine protiv monarhije, a zna se da je srpski kralj potomak loza svih vladara njihovih matica – osim osmanskih sultana. Tvrdiće da ga neće srpski narod izvan granica Otadžbine, što opet nije tačno pošto su Karađorđevići legitimna dinastija Crne Gore koliko i Petrovići, baš kao što Srbi u Srpskoj, Makedoniji i Hrvatskoj samo i čekaju da njihova ljubav prema matici prestane da bude naplaćivana uoči svakih predsedničkih izbora.

Mnogo će toga srpski političari govoriti i možda će uspeti da pokolebaju narod. Time, međutim, neće učininiti nažao Karađorđevom potomku, neće povredili ni srpske rojaliste, time će samo raniti Srbiju.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u