Neoliberalna okupacija

Neoliberalna okupacija

28 februara 2014

pol-marina-ragusPiše: Marina Raguš

Prvi mini samit zemalja Zapadnog Balkana održan 24. februara u prostorijama EBRD (Evropske banke za obnovu i razvoj) u Londonu bio je posvećen „jačem ekonomskom povezivanju“ i mogućnostima ulaganja u zemlje regiona.Okupljeni balkanski premijeri (Srbije, Crne Gore, BiH, Albanije, Hrvatske, Makedonije i tzv.Kosova), međunarodne finansijske institucije i potencijalni investitori poručili su da je „međusobna saradnja ključni uslov za ekonomski napredak i predstavljanje Zapadnog Balkana kao investicijske destinacije“. Ta „investicijska destinacija“ znači prvenstveno ulaganja u saobraćajnu infrastrukturu i energetiku. Prema rečima direktora EBRD, Sume Čakrabartija „ideja skupa je da pošalje snažnu političku poruku o zrelosti regiona, a Zapadni Balkan predstavi kao investicijsku destinaciju“ podsećajući da je EBRD u prošloj godini u region uložio 2,1 milijarde evra i da namerava da finansijsku konstrukciju ulaganja zatvori s tekućom godinom u okviru Zajedničkog akcijskog plana u iznosu većem od 30 milijardi evra na prostoru Centralne i Jugoistočne Evrope.

„Moramo da se bolje organizujemo između sebe, i to bez previše priča o bratstvu, već o zajedničkom interesu“, rekao je tehnički premijer Srbije. Ekonomski razvoj je, takođe, bio težište izlaganja premijera Crne Gore koji je izjavio da „Zapadni Balkan može da bude razvojno najdinamičniji dio Evrope, ako se Evropska unija, kao lokomotiva evropskog progresa, tome posveti suštinski sa više povjerenja i manje administrativno birokratskog arbitriranja“. Predsedavajući Saveta ministara BiH, predstavio je rezutate preliminarne analize koje ukazuju na nalazišta od pedeset miliona tona nafte i gasa, kao i veliki hidro potencijal uz izrazite „potencijale vetra i Sunca“ – energetske oblasti spremne za investiranje. Saobraćajna infrastruktura i energetika biće, tako, oblasti koje će destinirati „investicije“. Evropski komesar za proširenje Štefan File i britanski ministar bez portfelja Kenet Klark, složili su se da Zapadni Balkan mora biti stabilan i istrajan na putu ka EU, jer jedino tako može da obezbedi i privredni oporavak. Zapadni Balkan, stoga, kako smo već i u nekoliko navrata pisali, ide ka strukturi „mini EU“ poznatijoj kao G6 kroz koju će „osigurati“ mesto u porodici velikih EUropskih zemalja. Naravno, na sporednom koloseku: liberalizovanog tržišta sa kojeg će se eksploatisati resursi i koje će se držati u „stabilnom“ kolonijalnom ropstvu. Uostalom, konkretni ekonomski podaci potvrđuju prethodno. Tek, nekoliko primera koje valja posmatrati kroz paralele neoliberalnog porobljavanja od strane najjačih zemalja Zapada vrlo jasno predstavljaju strukturu imperijalnih zahteva za ekstra profitom. Zahteva koji su devastirali nacionalne ekonomije, nametnuli postavku upravljačkih „elita“ i koji direktno potpisuju brutalne scene nasilja prepoznatljive za korporativno „sređivanje računa“:

Posle dveipo godine pregovaranja, Srbija je s EU potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), 29. aprila 2008. godine. U periodu 2009-2012, Srbija je izgubila 500 miliona evra samo zbog primene člana 139 SSP (Prelazni trgovinski sporazum) kojim je izvršena liberalizacija uvoza iz EU: Zbog primene istog člana, Srbija je u periodu od juna 2008 do marta 2012 ostvarila spoljnotrgovinski deficit u trgovini sa EU u iznosu od oko jedanaest milijardi evra. Članom 72 SSP-a, Srbija se obavezala da će uskladiti domaće zakonodavstvo s evropskim u dogovoru s Evropskom komisijom (EK). Bez prethodnog preciznog definisanja oblasti usklađivanja i broja zakonskih i podzakonskih akata, usledio je talas „usvajanja“ zakonskih i podzakonskih akata potpuno neprimenljivih u srpskom pravnom sistemu. Nastao je potpuni haos. Iznad svega, srpski zakonodavac nije definisao odnos evropskog prema srpskom zakonodavstvu u kontekstu primata: „Tako je omogućeno da EK zloupotrebi član 72 SSP-a i da faktički određuje koje odredbe treba usvojiti u Srbiji, a koje ne“.

Zloupotrebom člana 72 SSP-a, od strane EK „dovelo je do toga da u Srbiji faktički evropsko pravo ima prvenstvo nad srpskim. Uključujući i važne oblasti kao što su: poresko zakonodavstvo, državne subvencije, krivično i građansko pravo, informisanje i kultura, bezbednost.Najpoznatiji primeri za to su, svakako, Zakon o izmenama Zakona o akcizama iz 2011. godine Zakonik o krivičnom postupku, Zakon o parničnom postupku, Zakon o kontroli državne pomoći, kao i skandalozni podzakonski akt Spisak međunarodnih organizacija čiji se posebni postupci javnih nabavki mogu primenjivati umesto odredba Zakona o javnim nabavkama (koji daje prvenstvo evropskim firmama u javnim nabavkama i tako podstiče zaduživanje i nezaposlenost u Republici Srbiji)“. Prvog septembra prošle godine stupio je na snagu SSP, i prema „slovu“ Sporazuma četiri godine posle ratifikovanja poslednje zemlje članice EU, stranci (tu se podrazumevaju i fizička lica) moći će da kupuju zemlju u Srbiji. SSP jedino još nije ratifikovala Litvanija, a kada ona to uradi (moguće čak i do kraja ove godine) poljoprivredno zemljište Srbije biće pod istim uslovima za kupovinu i domaćim i stranim licima. Druge zemlje, koje su već dosta dugo u EU „to ni izbliza nisu učinile (…) u slučaju Poljske zabrana prodaje zemlje strancima na snazi je dvanaest godina od datuma ulaska u EU“. Uz ovo, liberalizacija trgovine poljoprivrednim proizvodima stupila je snagu 1. januara tekuće godine, što znači da su carine na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz EU ukinute.

Kada bismo sasvim namerno uzeli Nemačku za primer „usklađivanja“ s EU onda bismo videli da je Nemačka, itekako, zaštitila sve oblasti od nacionalnog značaja domaćim zakonodavstvom koje ima primat nad evropskim:„nadležnosti EU na nemačkoj teritoriji će biti kontrolisane od strane Saveznog ustavnog suda. Tačnije, nemačko nacionalno pravo će biti dominatno u odnosu na pravo EU u oblastima krivičnog prava, odbrane, poreza i subvencija (i budžeta), socijalnih davanja i obrazovanja. Takođe, primenom pravne doktrine ultra vires pravni akti EU koji nisu u saglasnosti sa nemačkim pravom su nezakoniti i ništavi“. Za Srbiju ovo nije bio „dostojan“ primer prakse koju je trebalo samo primeniti. Zašto? Odgovor će se jednog dana, verujemo, samo potvrditi u „dogovoru“ ili „konsenzusu“ neoliberalnih elita koje su opljačkale Srbiju i njene građane nudeći bezalternativni put u ambis: pljačkaške privatizacije, štetni ugovori „zaštićeni“ državnom tajnom (za koje nam je aktualni ministar privrede u ostavci „otkrio“ da su protiv interesa Srbije), strane direktne „investicije“ koje Srbija subvencioniše sa hiljadama evra za radna mesta, projekti u najavi bez izgleda za realizaciju u bliskoj budućnosti, javni sektor koji broji neverovatnih 781 000 zaposlenih, 179 preduzeća u restruktuiranju koja godišnje „koštaju“ 750 miliona dolara, 1,8 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP) koji odlazi na javna preduzeća i propale banke, državni dug od 70 miliona evra prema bankama samo na ime subvencija, plus pet ipo milijardi evra koje trebaju Srbiji da popuni budžetsku „rupu i plati kamate i deo glavnice javnog duga“-samo su slika i prilika posrnule Srbije koju tako istrajno neoliberalne „elite“ vuku po EUropskom putu.

Paralele:Socio-ekonomske (ne)prilike u BiH, kako smo videli, slične su parametrima u ostalim zemljama regiona iako je BiH bila rekorder u međunarodnoj pomoći koja je trebalo da oživi privredu i uspostavi „demokartiju“ u posleratnom entitetu. Taj, sada izvesno, nuspeo međunarodni „eksperiment“ koštao je 14 milijardi dolara (od čega je Republika Srpska dobila tek 10 odsto) a saldo smo imali prilike da svedočimo u zimskim danima koji su podsećali (makar po brutalnosti) na arapska „proleća“ i „jeseni“. Goreli su Tuzla, Zenica, Sarajevo, Mostar i još dvadesetak gradova, jer se ta ista „demokartska“ zapadna korporativna zajednica (do)setila dobrog starog „jugoslovenskog“ eksperimenta. Zahtevi gladnih i obespravljenih ubrzo su preuzeti od strane „profesionalnih“ magova izmene legitimiteta: od prava na posao i zaradu dostojnu čoveka došlo se do promene Dejtona. Politički trik koji je regionom odzvonio poput sirene: od „entiteta“ treba napraviti unitarnu Bosnu i Hercegovinu i takvu je uvući u „savez“ sa ostalim zemljama Zapadnog Balkana. Ovaj put ne na osnovama „bratstva i jedinstva“ već zasnovan na čistim interesima, kako je to nagovestio srpski tehnički premijer. Pitanje samo: čijim? Onim istim, koji su na ulice Ukrajine doneli pakao. Paralela je sasvim namerna i ne povlačimo je mi. Tu trajektoriju povukli su EU „emisari“ koji su ukrajinskim primerom poručili državama Zapadnog Balkana kako će se svaki spor u najavi rešavati. „Ognjem i mačem“ rekli bismo. Ukrajina je taj danak platila, a ukupni račun još nije sveden. U naredne dve godine Ukrajini je potrebno 35 milijardi dolara, a prva „tranša“ finansijske pomoći neophodna je u narednih nedelju do deset dana inače zemlja odlazi u bankrot. Da li će i kakva „pomoć“ stići u ovu mnogoljudnu zemlju imali smo prilike da čujemo od baronese Ešton koja je tokom posete Kijevu uz emocionalni „patos“ poslala racionalni „plafon“ podrške Ukrajincima:

„Imaju političku i ekonomsku pomoć EU. Pomoć o čijem obliku i količini tek treba razgovarati“. Ukrajina, valjda zna šta to znači. Ili, da se podsetimo dosadašnjeg EUropskog puta Ukrajine u nekoliko detalja:

Ukrajina koja je od 1991. godine u diplomatskim odnosima sa EU i koja je kroz razne fondove (TACIS program) dobila do 2006. godine oko milijardu evra;1993. usvaja dokument o osnovnim spoljnopolitičkim smernicama u kojima je članstvo u EU jedan od prioriteta. Sporazum o partnerstvu i saradnji sa Briselom zaključen je 1994, stupio je na snagu četiri godine kasnije. Posle „narandžaste“ revolucije (2004) Brisel i Kijev usvajaju Akcioni plan kojim počinju pregovori (2008) o stvaranju zone slobodne trgovine sa EU. Godinu dana kasnije Ukrajina (sa još pet bivših sovjetskih republika) postaje član Istočnog partnerstva koje dodaje ubrzanje približavanju Briselu. Po završetku pregovora povodom Sporazuma o pridruživanju, potpisivanje je trebalo da se „desi“ novembra 2013. Sve posle toga, dobro je poznato. Međutim, ono o čemu se nerado piše i govori, jeste šta je Ukrajina „dobila“ na svom EUropskom putu. Kontinuitet „približavanja“ EU standardima za Ukrajinu je značio: uvećanje spoljnog duga za 120 milijardi dolara (spoljni dug 2000 bio je 13, 6 milijardi dolara; 2012, porastao je na 136,5 milijardi); paraleleno je rasla stopa nezaposlenosti (1999 bilo je 4,3 odsto nezaposlenih; 2012- 7,5 odsto); za samo trinaest godina Ukrajina je izgubila 10 odsto stanovništva ( 2000, je bilo 49, 1 milion stanovnika; 2013-44, 5 miliona), ali je zato spoljno-trgovninski deficit porastao za 10 odsto (u periodu 1999-2012). Da je, kojim slučajem Ukrajina potpisala Sporazum o pridruživanju (koji je Srbija potpisala još 2008) procene su da bi gubitak prihoda u budžetu bio između 5,5 i 7,7 milijardi dolara (ili između 10 i 15 odsto). Zvuči poznato, zar ne?

Konačno, iako smo pomenuli tek neke od parametara (nadamo se) dovoljnih da se sagleda struktura sistematskog uništavanja privreda zemalja postsovjetskog prostora i zapadnog Balkana zaključak je vrlo jasan i upućuje na same temelje globalizacije na koje se retko vraćamo a odredile su trajektorije kretanja dve trećine država i njihovih građana ka kolonijalnom ropstvu:ekonomski institut za međunarodnu ekonomiju iz Vašingtona je na početku poslednje decenije prethodnog veka usvojio strategiju o globalizaciji koja je između ostalog predviđala: privatizaciju državnih preduzeća i prirodnih resursa, liberalizaciju trgovine i finansijskog tržišta, ukidanje subvencija, deregulaciju propisa koji ometaju ulazak na tržište, liberalizaciju stranih direktnih investicija. Ovoj Strategiji „vetar u leđa“ dala je saglasnost Svetske banke, MMF i Ministarstva finansija SAD. Kodifikovana je 1989. godine i predstavljena kao „najbolji koncept“ za dinamičan „rast i razvoj zemalja u tranziciji“ i prepoznatljiva je kao Vašingtonski konsezus. „Dogovor“ koji je u krvavim bratoubilačkim ratovima „razbio“ primera radi: bivšu Jugoslaviju, Irak, Libiju, Siriju, Ukrajinu…i preti da u „stabilnom“ kolonijalnom ropstvu (o)drži dvetrećine sveta. „Dogovor“ koji su svesredno pomogli (ne)sposobni državni menadžmenti i razne instalirane „elite“ spremne na sve u korist lične promocije i bogaćenja. To su, da ne bude kojim slučajem zablude, oni isti koji su direktno odgovorni za uništavanje nacionalnih i državnih interesa. Da cinizam bude još intezivniji: sve to u ime „najviših civilizacijskih vrednosti“.

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *