„Nerazumnost“ Zapada

„Nerazumnost“ Zapada

13 septembra 2014

iskenderovPiše: Petar Iskenderov

Upravo završeni samit NATO pakta u gradu Njuportu u Velsu, unapred je od strane NATO pakta proglašen “istorijskim”. Međutim, on je postao po Brisel u istorijskom smislu negativan. Uprkos svim pokušajima SAD i njenih najbližih evropskih saveznika iz zemalja centralne i istočne Evrope da severnoatlansku alijansu pretvore u antirusku pesnicu, forum je više od toga pokazao rastuće protivurečnosti u toj organizaciji i njenu nesposobnost da donese konkretne i konsolidujuće odluke.

Mala lirska digresija. Velški grad čije stanovništvo zajedno sa obližnjim Kardifom već premašuje milionski broj – u očima evroatlantista predstavlja praktično idealno mesto. On se nalazi u Velikoj Britaniji, tako bliskoj Americi – ali ne u Engleskoj i ne u Škotskoj koja teži nezavisnosti. Prve pomene Njuporta imamo još u HIIveku – pod latinskim nazivom NovusBurgus, što u prevodu znači «novi rejon» ili «novi grad».

Međutim, na razočarenje najradikalnijih apologeta evroatlantizma, Njuport nije postao nova značajna prekrtenica u istoriji NATO pakta. Pre svega, oni nisu uspeli da kao glavnu temu dnevnog reda samita nametnu ukrajinsko pitanje. U radu foruma ipak je dominirala tema islamskog ekstremizma u kontekstu aktivizacije bojevika “Islamske države” na Bliskom Istoku. I već samo ta činjenica je primorala mnoge učesnike diskusije u Njuportu da ublaže svoj antiruski zanos. Jer za uspešnu borbu sa islamističkim militantima u evroazijskom regionu neophodna je uzajamna saradnja sa Rusijom – u tom smislu i na nivou bezbednosnih službi. A protivraketni sistem u Rumuniji i avijacijska eskadrila SAD u Estoniji, u toj borbi već ne mogu ozbiljno pomoći. Ne može pomoći ni ukrajinska armija – kojoj je NATO obećao 15 miliona eura za modernizaciju njenog rada.

Ovaj iznos je mali – pogotovo ako imamo u vidu njene ogromne gubitke tokom operacija u Donbasu. A svi pokušaji ukrajinske strane da prikažu navodno postignuti dogovor o vojnoj pomoći putem bilateralnih kanala, odmah su opovrgnuti od strane, u alijansi tradicionalno uticajne Norveške i toliko bliske Kijevu Varšave.

Druga ključna tačka samita u Njuportu bio je praktični otkaz niza država na čelu sa Nemačkom da potvrde naizgled već usaglašenu odluku o stvaranju u okrilju NATO pakta jedinice za brza dejstva i njenog razmeštanja u blizini ruske granice.Dogovorili su se da samo stvore u “zainteresovanim” zemljama istočne Evrope – u prvom redu Poljske i pribaltičkih zemalja – dopunske arsenale oružja, municije i razmeštaj borbene tehnike. Međutim, kao što je poznato, tehnika sama od sebe ne ratuje, a već pokušaj stvaranje nove antiruske strukture u okrilju NATO pakta, ovaj put nije prošao.

Ne treba potcenjivati ni značaj finansijskih problema u samom NATO paktu. Poslednjih godina severoatlanska alijansa redovno štancuje odluke o dovođenju vojnih rashoda u nacionalnim budžetima na 2% BND. Ni ovaj samit nije predstavljao izuzetak. No, čak i tako stabilan orjentir za NATO postaje nedostižan, kao i finansijska disciplina u redovima EU. Odbrambenim rashodima od dva procenta u ovom trenutku se mogu pohvaliti samo SAD, Velika Britanija, Estonija – domaćin nove vazduhoplovne eskadrile SAD i Grčka. Ostali su se zasad ponovo dogovorili da će “težiti da dostignu” obećani nivo tokom naredne decenije – kao u ostalom i po antikriznim parametrima nacionalnih budžeta u EU.

“Rusija, koja ima vekovne kulturne, jezičke i ekonomske veze sa Ukrajinom, spremna je da stavi na kartu mnogo više nego Zapad da bi ostvarila uticaj na Kijev. Rusija smatra da je za njenu odbranu od životne važnosti nedozvoljavanje članstva Ukrajine u severoatlansku varijantu” – reči su kojima je američko izdanje TheWallStreetJournalokarakterisalo, veoma oštro ali i potpuno objektivno, trenutni odnos snaga oko Ukrajine. Poznati američki istoričar i politikolog Robert Meri, urednik TheNationalInterestza politička pitanja, politiku administracije SAD po pitanju Ukrajine okarakterisao je ne baš prijatnim izrazom – “nerazumnošću”. “Mi se ovde suočavamo sa neumoljivom diferencijacijom snaga – natavlja autor teksta u TheNationalInterest. U oblasti međunarodnih odnosa sila i vlast egzistiraju u mnogim formama: to je borbena moć vojne tehnike i tehnologije, sposobnost njenog iskorišćenja, brojčana superiornost stanovništva i nacionalno bogatstvo, intezitet nacionalnih osećanja povodom ovih ili onih sukoba, geopolitičke prednosti i imperativi, spremnost da se rashoduje bogatstvo zemlje i da se podnesu žrtve radi dostizanja nacionalnih ciljeva. Ako sve ove elemente sile i vlasti složimo, a potom ih ocenimo, postaje jasno da je Rusija u Ukrajini sposobna da u Ukrajini obezbedi onakav uticaj kakav ona želi.

I kakva je Obamina reakcija na ovu lekciju iz geopolitičkog realizma? Odgovarajući na predloge Putina i na očiglednu spremnost Porošenka da se sa tim saglasi, Obama se izrazio tako, kao da su za njega reči – zamena za moć. “Ne može se postići nikakvo realistično političko regulisanje – izjavio je on – ukoliko Rusija suštinski izjavljuje da će nastaviti sa slanjem tenkova, vojske, oružja i savetnika pod maskom separatista iako je sve to rusko, i da je jedino moguće rešenje izlaska Ukrajine iz krize – da se ona odrekne svoje teritorije ili suvereniteta”.

“U kontekstu onoga što se desilo u Ukrajini, ozbiljan čovek ne bi mogao izgovarati ovakve reči. Realno političko regulisanje u stvarnosti je mogućno samo tada kada sukobljene strane shvate postojeći diferencijal snaga. Očigledno to Porošenko shvata – ali ne shvata Obama”…

Kao što su i rezultati samita NATO pakta u Njuportu pokazali, čak i u redovima severoatlanske alijanse mnogi iznutra su skloni da se slože sa ovom ocenom ili da u krajnjem slučaju, shvate poziciju Rusije. U svakom slučaju, pažljivo usaglašena deklaracija iz Njuporta konstatuje da “NATO teži saradnji i razvoju konstruktivnih odnosa sa Rusijom”, što uključuje i “jačanje međusobnog poverenja, otvorenost i rast uzajamnih odnosa po pitanju nestrateških nuklearnih snaga u Evropi, što bi trebalo da se zasniva na opštim interesima bezbednosti u Evropi”.

Međutim, konkretne izjave, pre svega predsednika SAD Baraka Obame i niza drugih zapadnih vođa, kao i ranije se odlikuju krajnjom jednostranošću. Oni svu krivicu za nastanak ukrajinske krize svaljuju nasnage samoodbraneistočnih regiona i na Moskvu. Što se tiče vlasti u Kijevu, u tekst deklaracije je ušla skandalozna tačka u kojoj ih NATO poziva da “nastave sa projavom uzdržanosti tokom nastavka operacije kako bi se izbegle žrtve među mirnim lokalnim stanovništvom”. Sve do sada je ova “projava uzdržanosti” uključivala i artiljerijsko granatiranje stambenih kvartova gradova na istoku Ukrajine. Međutim, to nije smutilo NATO stratege. Kako je u vezi sa tim istakao Aleksandar Gruško, stalni predstavnik Rusije pri NATO paktu, “ukrajinska kriza nije bila iskorišćena samo radi toga da ojača odnose Ukrajine sa NATO paktom”, nego i radi toga da bi “ojačale NATO mišice na granici sa Rusijom”. “ U celini, želeo bih istaći da je tokom čitave krize u Ukrajini uloga NATO pakta bila destruktivna” – ukazao je ruski diplomata.

Ova okolonost je ukazala na veoma dvosmileno učešće srpske delegacije na čelu sa ministrom odbrane Bratislavom Gašićem na samitu NATO u Njuportu – tim pre što se radi o prvom slučaju kada u sličnom forumu uzima učešće lično šef vojnog resora.Ministar Gašić je učestvovao u okvirima konferencije “NATO i 24 partnera”, za čiji je cilj proglašeno jačanje “nivoa interoperabilnosti” srpskih vojnika u međunarodnim mirotvoračkim operacijama” (Platformainteroperabilnosti2014-2015).

Treba reći da ministra uopšte nisu doticale otvoreno antiruske okolnosti samita u Njuportu. Ističući da sam poziv na samit predstavlja čast za Srbiju, ministar Gašić je izjavio da mu uopšte ne smeta tonalitet diskusija: “Ne smeta mi glavna tema skupa. Nisam došao ovde da bi mi nešto smetalo”. Za njega je najvažnije – “projekcija saradnje Srbije sa NATO paktom u narednom periodu”…

Naravno, uverenosti i hladnokrvnosti srpskog ministra odbrane može se samo pozavideti. Jedino je žalosno što će “perspektive saradnje” sa Srbijom NATO pakt određivati samostalno. I ukoliko “nerazumnost” Obame i kompanije ne bude opadala – te perspektive će biti veoma opasne.

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *