(Не)Срећна нова НАТО 2019?

(Ne)Srećna nova NATO 2019?

29 januara 2019

Piše: Dragomir Anđelković

„Tajna se čuva godinama i godinama, a odaje u jednom trenutku, koji poništava sve godine ćutanja”. To su reči našeg velikog pisca i nobelovca Ive Andrića. One mogu, gle čuda, da posluže i kao ključ za dešifrovanje naizgled neobičnih reči i postupaka čelnika NATO-a i naših zvaničnika. U jednom razdoblju reči prvih su bile manje negativne po nas, što je kontrast u odnosu na pređašnje vreme ali, izgleda, i ono koje se nazire. Kada se radi o drugima, oni su konstantno nedorečeni. Korisno je, s obzirom šta nas čeka, u svetlu svega toga da se početkom 2019. osvrtom na stvarne namere evroatlantskih središta moći prema nama.

PROPAGANDNA ZABUNA

Na samom početku protekle godine, admiral Fogo, jedan od glavnih komandanata NATO-a u Evropi, u razgovoru sa srpskim zvaničnicima i izjavama za medije, istakao  je da NATO prihvata odluku Srbije da bude neutralna. Štaviše –  delovalo nam je do krajnosti zapanjujuće – otišao je i nekoliko koraka dalje istakaviši da Atlantski pakt takvu odluku podržava. To je bila potpuna novina u stavu tog saveza jer ranije je stalno isticana „potreba“ da Srbija pristupi evroatlantskim integracijama i tako, navodno, doprinese stabilizaciji Balkana.

U narednim mesecima 2018, prvi čovek Parlamentarne Skupštine NATO, Paolo Ali, uz respektabilnu medijsku pažnju jer je bio cilj da se njegove reči zapaze, izjavio je nešto ništa manje šokantno. To je „da alijansa u potpunosti razume zašto se javno mnjenje u Srbiji protivi ulasku u NATO. To je logično „imajući u vidu bombardovanje 1999. godine“, tokom koga je, kako je uz svu uzdržanost priznao, „verovatno bilo grešaka“. Donekle je u sličnom duhu bio i izveštaj o našem regionu, predstavljen javnosti nešto pre toga, američkog Institut „Istok-Zapad“ i Nacionalni komitet za američku spoljnu politiku. Radi se o uticajnim segmentima globalnog NATO propagandnog mehanizma.

Te i druge uticajne članice evroatlantske NVO porodice počele su, iako diskretno, ove godine da takođe pokazuju malo više razumevanja prema srpskoj poziciji u vezi sa Kosovom i članstvom u Svernoatlantskoj alijansi. Daleko je da su, koliko i vrh NATO-a, pozitivne prema našem opredeljenju za neutralnost. Još manje prema nespremnosti, čak i oficijelne Srbije a tim pre našeg naroda, da tek tako prihvate kosovsku secesiju. Ipak, stvoren je utisak da se i sa te strane nagoveštava da su od strane zapadnih mentora Prištine otškrinuta vrata za nekakav kompromis (iako je ono što se tako predstavlja od strane „upućenih“ daleko od njega), odnosno da se uz to prihvata i naša vojno-politička nesvrstanost.

NATO MODEL NEUTRALNOSTI

Oko toga je, doduše, ipak bilo različitih ideja na Zapadu. Jedni su, primera radi pomenuti Institut „Istok-Zapad“, nju apstraktno prihvatali – ako je balansiranje moguće shvatiti kao kretanje između NATO-a i ničega – dok su u praksi tražili distanciranje od Ruske Federacije. Neutralnost Srbije je za većinu NATO lobista u redu ako je, recimo, slična Švedskoj. Nismo u Atlantskom paktu ali „neutralno“ smo protiv Rusa koliko i on. No, bilo je i onih koji su, naizgled, više uvažavali realnost. Nisu iskazivali očekivanja da budemo „natovci“ koliko i zemlje formalno učlanjeni u taj pakt ili tradicionalno antiruski nastrojene kao spomenuta skandinavska.

Već citirani Paolo Ali je i u vezi sa tim bio mnogo popustljiviji. „Benevolentno“ nam je proučio da NATO-u ne smeta vojna saradnja Srbije i Rusije. Kako je doslovno rekao: „NATO ceni činjenicu da većinu vojnih vežbi Srbija organizuje upravo sa NATO. Srbija ima slobodu da učestvuje u vojnim vežbama sa Rusijom ili bilo kojom drugom zemljom. Cenimo to što Srbija održava ravnotežu u smislu što sa jedne strane ima dobre odnose sa Rusijom, a sa druge strane ima odličnu saradnju sa NATO“.

Sada je vreme da pređemo sa tih, ne tako mračnih fraza koje su bile namenjene našim ušima, na mnogo gora dela i reči koja su u vezi sa njima izgovorene za širu upotrebu. Dok su SAD i drugi NATO zagovornici nama plasirali kontroverzne ali ne baš negativno zaokružene ideje u vezi sa Rusijom, na globalnom nivou su nju tretirali dosledno neprijateljski. Tu nije bilo nijansi a to je imalo i projekciju na Balkan. Tako se početkom marta ove, već skoro okončane godine, govoreći pred Senatom SAD, glavnokomandujući NATO-a za Evropu opširno bavio strateškim pitanjima u našem regionu. Nije bilo pretvaranja jer se obraćao ozbiljnim američkih faktorima a ne srpskoj javnosti koja je objekat zavaravanja.

GEOPOLITIČKI RIJALITI

U pitanju je bio američki general Skaparoti. On se u svom govoru okomio na Rusiju koja, kako je ustvrdio, ima negativnu, destabilišuću ulogu na Balkanu. Što se Srba tiče, kako u Srbiji tako i u Republici Srpskoj (u Crnoj Gori nisu više bitni jer ih je atlantska neman već progutala), oni su zbog istorijskih razloga – kako krajem 20. veka tako i sagledavajući dalju prošlost – najpodložniji ruskom uticaju. Rusija, po njemu, polazeći od toga a isključivo u svom interesu, manipuliše Srbima. Zapad tome hitno mora da se suprotstavi energično delujući protiv Moskve i nudeći izvesne dobitke Beogradu ako bude kooperativan.

NATO, SAD, vodeće članice EU – i tu se vidi – očito su promenili odnos prema Srbiji. Ne suštinski ali svakako površinski. Ne optužuju nas da smo „loši moci“, nastoje da predstave da se trude da shvate naše interese, ostavljaju nam u geopolitičkom smislu veći manevarski prostor nego što smo navikli. To, moram još jednom da istaknem, predstavlja kontrast onome sa čim smo se suočavali do pre par godina. NATO lobisti su ranije pokušavali da ubede srpsku javnost da je članstvo u tom savezu korisno za Srbiju. Glupi smo što to ne vidimo!

Upotrebljavani su brojni argumenti, od povećanja bezbednosti od terorizma, preko ekonomskih faktora (jer će Srbija biti prepoznata kao stabilnija zemlja i samim time interesantnija za zapadne investitore), do prevazilaženja regionalnih problema ako bi se sve države Balkana našle u okviru NATO. Konačno članstvo u NATO se predstavlja kao činilac koji bi ubrzao ulazak u EU i doprinelo većem razumevanju za naše nacionalne interese (kao više ćemo se pitati ako smo za NATO stolom nego na njemu). I to nije sve. Ako pomenuto navodno činjenično utemeljeno ubeđivanje nije davalo plodove – a nije – lako bi atlantski promoteri prelazili na ucene pa i pretnje. Odjednom se sa svim tim stalo. Strele su i dalje odapinjanje, kako generalno tako i u vezi sa nama, prema Rusiji ali ne ka Srbima. Govorim, razume se, o retoričkom odapinjanju strela a ne stvarnom. I dalje smo zakulisno njihova meta bar kada se radi o nekim članicama NATO-a i njihovim regionalnim pulenima.

OKRUŽIVANJE SRBIJE

NATO se trudi da deluje, kao nikada ranije, ako ne prijateljski nastrojen onda bar objektivan u odnosu na Srbe. To vidimo i ovih dana. Dok kosovski Albanci, protivno Rezoluciji 1244, stvaraju svoju vojsku, Atlantski pakt formalno prema tome iskazuje rezerve. Većina njegovih članica i ponaosob osuđuje poteze Prištine. Čak i neki američki zvaničnici nju pozivaju da se privremeno uzdrži od provokativnih poteza. S druge strane, SAD establišment ipak preovlađujući demonstrira podršku potezima separatističkih struktura na Kosovu.

Sve je po principu red gorkog, red slatkog, da se „Vlasi ne dosete“. S tim što na terenu i pored toga sve za nas ispada neprijatno. Lepše upakovano nego ranije, i to na način da i oficijelni Beograd može da se pravi da se stvari nisu otrgle kontroli, ali, da ponovim, po nas sadržaj paketa bude loš. Najbolje to vidimo sada kada se uporedo suočavamo sa ekonomskim udarom Prištine ne samo na Srbe na KiM već i ostatak Srbije i sa dinamiziranjem albanskih vojnih priprema za rat protiv nas, dok se Zapad pravi naivan i uopšteno apeluje da svi vodimo politiku mira, dijaloga, saradnje. To što konsistentno ne podržava divljaštvo Prištine nema konretnije posledice.

A dok sa nama izvodi geopolitičku predstavu – da ne zaboravimo – protiv Rusa rade otvoreno. NATO perjanice ih blate na sve moguće načine, u čemu učestvuju i mnogi naši mediji u zapadnom vlasništvu. Pokušavaju da spreče izgradnju Severnog toga 2 i balkanskog produžetka tzv. Turskog toka. Probaju da eliminišu svako drugo rusko političko, kulturno, ekonomsko ili medijsko prisustvo na Balkanu. Konačno, usiljeno rade na NATO okupaciji našeg regiona. Crna Gora je, uprkos većinskoj volji njenog naroda i samim time bez referenduma, uvučena u taj vojni savez. Na tom putu je i Makedonija, gde je prvo srušena nepodobna vlast a onda na nedemokratski način isforsiran dogovor sa Grčkom oko imena. Naravno, sve sa ciljem da se Atina ne protivi oblačenju tzv. Sevrnomakedonaca u NATO mudnire.

ATLANTSKO SVETO PISMO

Tako smo stigli do nove 2019. i reči Ive Andrića sa početka teksta. Iako NATO i dalje ne revitalizuje svoj pređašnji stav o potrebi ulaska Srbije u njegove redove, evroatlantski lobisti su se ponovo jako aktivirali u vezi sa Srbima. U meri u kojoj završavaju poslove okolo Srbije i RS i tako nas opkoljavaju, ali ne uspevaju da nas odvoje od Rusije, postaju agresivniji. Svoju delatnost u našem sektoru su nedavno osetno pojačali. I sami predstavnici NATO država krajem godine krenuli su u ofanzivu prema BiH, gde ih je očito uplašila Dodikova pobeda na svim nivoima vlasti gde su Srbi predstavljeni (RS, sarajevske institucije). U Srbiji za sada koplja diže samo NATO lobi.

Da krenemo od RS. Pred kraj 2018, zamenik državnog sekretara SAD Džon Salivan (a radi se o visokom predstavniku SAD), tokom posete BiH  istakao je da su SAD naročito zainteresovane u vezi sa nastavkom puta te državne zajednice ka članstvu u NATO. Podvukao je da je Vašington zadovoljan činjenicom da su BiH vlasti prihvatile takvu politiku te je – uprkos podsećanju od strane Dodika da je RS protiv ulaska u NATO – negirao da postoji podeljenost u BiH kada se radi o ulasku u tu alijansu. Ponavljam: američki političar je negirao da postoji podeljenost u vezi sa ulaskom u NATO složene državne zajednice čiji trenutno prvi čovek mu govori o njoj! Neverovatno! Kao i njegov argument da je tako jer su pre 12 godina tadašnje vlasti BiH odlučile da idu NATO trasom.

Ukratko, kao što Americi nije bitan referendum odnosno većinska podrška atlantskim integracijama od strane građana neke zemlje, tako joj ništa ne znači ni opredeljenje sadašnjih vladajućih garnitura protiv uključivanja u NATO. Dovoljno je da je neko nekada prihvatio tzv. evroatlantski put, i on za Vašington postaje sveto pismo. Ma kakva demokratska promenljivost volje građana i opredeljenja elita. Na stranu ustavne procedure i odluke. Ko je ikada pomenuo da bi u NATO – čak ako je to uradio i neko od političara bez legitimnog osnova – ima da stavlja atlantski šlem. Pitanje je samo da li odmah ili malo kasnije. Ako se neko tome bude opirao NATO će se na njega okomiti, a svi znamo kako to izgleda. Salivan je to pomenuo, doduše indirektno usmereno ka Rusiji po principu „ćerku kara snaji prigovara“. Ustvrdio je da će se SAD suprotstaviti onima „koji sugerišu domaćim političarima“ da evroatlantski smer „nije dobar put“. To je, da se ne zavaravamo, pretnja ne samo Moskvi, već i Banjaluci.

SRPSKI NATO PUT?

Ono što i nije bilo tajna već providna laž, sada je tako potpuno ogoljeno. NATO po svaku cenu hoće da uvuče ceo Balkan u svoje redove. Van njih su ostali BiH  (samo zbog stava RS) i Srbiji. Sada je nagoveštena ofanziva na području BiH, kako bi ta zajednica dva entiteta i tri naroda bila uterana u NATO tor. Onda na rad dolazi i Srbija. Možda baš zbog toga da bi se taj posao obavio lakše, Soroš, Bler i ekipa pokazuju spremnost da nam pomognu da dođemo do „kompromisa“ sa Albancima. Naravno, nakaradnog. Tako što bismo pristali na razmernu teritorija i ustupili Prištini deo južnih okrajaka centralne Srbije a zauzvrat „dobili“ nešto više kvadratnih kilometra na severu Kosova.

Time bismo dali veliki doprinos rešavanju „albanskog pitanja“ (dok bi srpsko u RS i CG ostalo otvoreno). Razgraničili bismo se sa Kosovom a njega priznali kao državu ili makar u prvoj fazi sa njim normalizovali odnose po principu dve Nemačke. To znači da bismo malčice teritorijalno redefinisano Kosovo tretirali kao državu i ono bi mogli kako u UN, tako i NATO. Pre svega to je cilj evroatlantskih stratega i lobista. Ali ne samo to. Posle BiH i Kosova na red bi došla, da ne smetnemo to sa uma, i krnja Srbija. U vezi sa tim setimo se crnomagiske NATO formule da je jednom iskazana NATO volja večna. I nije bitno da li korespondira sa sadašnjim raspoloženjem građana, odnosno da li je onaj koji je nju svojevremeno ispoljio i tada na to imao pravo.

U kontekstu toga da se setimo ekspozea postpetookobarskog ministra spoljnih poslova SR Jugoslavije. Goran Svilanović je 2001. godine u njemu – a to je naš zvanični iako jedini te vrste dokument u kome se na taj način govori o NATO-u – istakao navodno opredeljenje Srbije i Crne Gore za evroatlantske integracije. Svilanović tu govori o postepenom ulasku celog našeg regiona u taj pakt – i to uprkos protivljenju Moskve koje nedvosmisleno pominje – što bi, po njemu, bilo pozitivno. Proces koji vodi ka tome, kako kaže, „svedoči o opredeljenju zemalja jugoistočne Evrope za stratešku stabilnost i za ulazak u grupaciju koja dugoročno može obezbediti okvir za uspešne unutrašnje ekonomske i socijalne reforme“.

KONSEKVENCE EKSPOZEA

Upitaćete se: ko je danas Goran Svilanović? Sa stanovišta odnosa snaga na našoj političkoj sceni – niko bitan. Ali da li su od značaja političari iz RS koji su u organima BiH svojevremeno aktivno podržali NATO kurs? Nisu. A za Vašington i dalje ima težinu ono zašta su se nekada opredelili. Što mu je milo ne da mu se snuje već je očito i silom spreman druge da primorava da poveruju u realnost njegovih snova. U pitanju su potvrđeno opresivni snovi, a u državnom pogledu pola nekadašnjeg federalnog saveza o čijem NATO „opredeljenju“ ja zborio Svilanović, apsorbovano je američkim naporima i kvislinškom pokornošću crnogorskih čelnika, u Atlantski pakt. Ostalo je da proguta još drugu polovinu 2001. obećanog plena – Srbiju.

Odbijanje lažnog kompromisa u vezi sa Kosovom (razmena našeg za naše pa i podela ako se uporedo ne izborimo da ista prava koja bi Albanci dobili na većem delu KiM važe i za RS), stoga nije samo u funkciji odbrane teritorijalnog integriteta Srbije, već i politike naše neutralnosti. Dok je kosovsko pitanje otvoreno, kapija za ulazak Srbije i naše secesionističke južne pokrajine u NATO (naravno nezavisno od nas) je zatvorena! NATO mora precizno da zna gde su granice njegovih članica a one stare, sve do jedne, moraju da priznaju nezavisnost nove! Da se vratimo ekspozeu Svilanovića: „Preduslov za integracije jeste rešavanje aktuelnih problema. Pogrešno je mišljenje da opredeljenje za priključenje evroatlantskim integracijama automatski garantuje njihovu odlučujuću pomoć u rešavanju tih pitanja. Niko ne želi da uvozi balkanske probleme“.

Znači, od nas se očekuje da se odreknemo Kosova da bismo bili nagrađeni time što postajemo NATO topovsko meso. Geopolitička perverzija. Hajde onda da obrnemo stvari. Prvo da i zbog toga ali i mnogo čega drugog, čime nema potrebe šire se baviti, ne dižimo ruke od odbrane Kosova. Drugo, da bi NATO kapije i dalje za nas ostala zamandaljene – tu se već radi o prepreci koja je samo sa naše strane – važno je da ne gubimo vreme isključivo u iscrpljujućoj pasivnoj odbrani, već da aktivno, ofanzivno delujemo. To znači da pre nego što NATO krene u nagovešteni veliki pohod na RS i Srbiju, u ustave zapadne (još međunarodno nepriznate ali iznutra suverene) i istočne (nezavisne) srpske države, po uzoru na Austriju ili Moldaviju, ugradimo neutralnost. Ona treba da bude potvrđena na referendumu.

USTAVNA NEUTRALNOST

U tom slučaj bi i NATO, uz svu svoju oholost, imao mnogo manji prostor da na nas vrši direktan pritisak da mu se priključimo. To, kao i u sledećoj fazi obraćanje OUN sa zahtevom da naša neutralnost bude međunarodno priznata kao što je to učinjeno odgovarajućom rezolucijom u slučaju Turkmenije 1995. (što je realno za Srbiju ako ne u ovoj fazi i za RS), spasonosna je za nas formula. Samo je pitanje da li naši političari za nju imaju hrabrosti ili će ostaviti naše voćke da sazrevaju, kako bi u nekom momentu mogle da upadnu u NATO korpu? Njegovi predvodnici dobro vide ko im se zamera i to umeju da personalno kazne kao što pokornost nagrađuju.

Vođstvu Severnoatlantskog pakta i SAD, nedovršeno i pozersko opiranje Beograda ulasku u njegov sastav, u ovom momentu je dovoljno jer zna da će nam, ako blagovremeno ne povučemo ozbiljne poteze, pre ili kasnije zategnuti omču oko vrata. A našim liderima je, uporno im se vraćajmo jer je bitno da su svesni potencijalne reakcije građana Srbije, površinsko opiranje NATO-u zgodan način da se zapadnim moćnicima mnogo ne zamere a za sada ne odstupe od načelne politike neutralnosti. I vuk sit, i ovce na broju. A posle već kako bude. Da budem eksplicitan, takav pristup je nacionalno neodgovoran.

Kako stvari sada deluju Banjaluka to zna i spremna je – sada kada Dodik sa onima koji ga direktno ili posredno podržavaju u Narodnoj skupštini RS ima dvotrećinsku većinu potrebnu za promenu ustava – da povuče adekvatne poteze. Lider Srba u RS je bio nedvosmisleno jasan i odlučan u vezi sa odbijanjem evroatlantskih integracija u razgovoru za američkim zvaničnicima koji su se sa njim sreli od kada nastupa u svojstvu predsedavajućeg Predsedništva BiH. Sada je potrebno da se što pre ode dalje od toga. Brzim zaokruživanjem neutralnosti RS otklanjaju se pritisci, dok se okolišenjem oni prizivaju. Ušli smo u dobra kada je od presudnog značaja brzina manevrisanja.

SPASONSONA ODVAŽNOST

To važi i za Beograd, koji još nije pod udarom kao RS ali biće brzo, pri tome naši zvaničnici su mnogo manje glasni i jasni u ispoljavanju funkcionalne nepokolebljivosti u vezi sa nepristupanjem Atlantskom paktu. Štaviše, u zapadnim diplomatskim krugovima se šuška da neki od važnih vladajućih srpskih političara, tokom sastanaka zatvorenih za javnost, iskazuju spremnost da u pogodnom momentu uvedu Srbiju u NATO. Kažu, ako je verovati izvorima, da misle da je to primereno i pre ili kasnije će se desiti, ali zbog srpske javnosti i potrebe za ruskom podrškom oko Kosova još ne mogu da povedu Srbiju NATO putem. Nadam se da je, ako je tako – a pribojavam se da jeste – u pitanju samo (geo)politička igra sračunata na dobijanje nekih ustupaka za Srbiju, od pitanja Kosova pa nadalje.

Ako je i samo to u pitanju, radi se o lošoj strategiji. Naše suočavanje sa opasnom lavinom malčice se odlaže ali njen tok ka nama zapravo se mnogo ojačava. Kad nas pogodi nećemo imati kud’ ako ovako nastavimo. Nasuprot tome, uveren sam, drugačija strategija bi bila produktivna. Najracionalnije je hrabro ali odlučno zaokružiti gotovo nepodeljeno opredeljenje nacije za očuvanje neutralnosti. Ako se hladno razmisli, to je najmanje opasno kako za zemlju tako i političare koji pokušavaju da budu lukavi. Nastave li da se naivno prave nevešti, dopustiće da krenemo da padamo u NATO ponor, sa svim potencijalima da to u Srbiji i u vezi sa njom izazove strašne antiatlantske lomove opasne i za državni vrh, ili će pak biti priteran uz zid gde će na njega da se sruči užarena NATO lava.

Sa malo više ispoljavanja odvažnosti može da spreči da ona i njega i nas ugrozi, odnosno možemo da iskoristimo priliku i izmanevrišemo da ne platimo NATO danak u krvi i novcu. Svet se dovoljno promenio da je realno da se spasemo. No, za to postoji bitan uslov. Da hitno promenimo amorfno i neretko konfuzno ponašanje koje za naciju dugoročno nije produktivno.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *