(Ne)sumnjiva istina o srušenom „boingu 777”

(Ne)sumnjiva istina o srušenom „boingu 777”

24 jula 2014

239235_vladimir-vuletic-foto-blic-goran-srdanov_fPiše: Vladimir Vuletić

Posle prve vesti o padu malezijskog aviona iznad Ukrajine usledio je upadljiv višečasovni izostanak bilo kakvih informacija. Već na osnovu te neprirodne praznine, tokom koje su očigledno na raznim stranama pripremani sinopsisi za tumačenje nemilog događaja, moglo se naslutiti da će ova stravična nesreća imati znatno šire geopolitičke posledice i da će, nažalost, sudbina nevinih žrtava ostati, osim za njihovu rodbinu i prijatelje, u drugom planu svetske javnosti.

I zaista, do sada smo imali prilike da čujemo mnogo više tumačenja ovog događaja nego na činjenicama zasnovanih izveštaja. Dijametralno suprotstavljena tumačenja, kao i svakim danom sve manja verovatnoća da ćemo saznati nesumnjivu istinu, dodatno svedoče o njegovom potencijalnom svetskoistorijskom značaju.

Sve to upućuje na dva pitanja: kakve su moguće geopolitičke implikacije ovog događaja; i drugo: kako bi se ishod istrage mogao odraziti na spoljnu politiku Srbije?

Kada je o prvom pitanju reč, u stranoj štampi se mogu pročitati različita tumačenja posledica koje bi proistekle iz različitih ishoda istrage. Manje-više postoji saglasnost oko toga da bi, u slučaju da se ustanovi neposredna odgovornost zvaničnog Kijeva, Ukrajina bila prepuštena svojoj sudbini. To, drugim rečima, znači da više niko ne bi imao moralno pravo da pruža podršku vlastima u Kijevu, što bi pobunjenici verovatno iskoristili u meri koja bi podrazumevala podelu Ukrajine.

O takvom scenariju malo se govori jer u zapadnim medijima prevladava uverenje da iza rušenja putničkog aviona na ovaj ili onaj način stoje pobunjenici. Istina, čvrstih dokaza o tome još nema, pa se za sada samo razmatraju mogući scenariji koji bi mogli da uslede u slučaju njihovog pojavljivanja. Kao najizgledniji scenario pominju se oštre i sveobuhvatne sankcije prema Moskvi jer se razložno pretpostavlja da bez logističke podrške iz Rusije pobunjenici ne bi ni mogli da sruše avion. Cilj tih sankcija bio bi da primoraju Rusiju da obustavi svaku podršku pobunjenicima. Kada bi se to zaista dogodilo, sudbina pobunjenika verovatno bi bila zapečaćena a bilo kakvi njihovi planovi osujećeni. Može se samo pretpostaviti da bi u tom slučaju pobuna bila ugušena, a Rusija bi na svojoj granici dobila otvorenog neprijatelja.

No, čini se da je takav scenario moguć samo pod uslovom da se pronađu nesumnjivi dokazi koji bi Moskvi oduzeli bilo kakav kredibilitet da brani svoje sunarodnike u Ukrajini. Međutim, ono o čemu se malo piše, a što je važnije i za Moskvu dugoročno opasnije, takvi dokazi beznadežno bi oslabili poziciju onih aktera u EU, posebno u Nemačkoj i Francuskoj, koji dele uverenje o nužnosti dobrih odnosa EU i Rusije.

Kao što je u jednom tekstu povodom nedavnog potpisivanja rusko-kineskog sporazuma o prijateljstvu primetio Imanuel Volerstin, njegov glavni cilj je bio da uplaši Evropljane i time ojača poziciju onih aktera u EU, posebno u Nemačkoj, koji se zalažu za saradnju s Rusijom. Drugim rečima, prema Volerstinu, „ono što Rusija stvarno želi jeste sporazum s Nemačkom”.

Ukoliko bi se, dakle, nedvosmisleno ustanovila odgovornost Rusije, oni koji se u Berlinu zalažu za geostrateško približavanje s Rusijom bili bi značajno i dugoročno marginalizovani. Otuda je lako razumeti trenutnu suzdržanost zvaničnog Berlina, nestrpljenje Vašingtona i napetost Moskve, čiji bi geostrateški planovi u tom slučaju bili zadugo usmereni na slepi kolosek. Drugim rečima, ono što bi u slučaju pronalaženja neoborivih dokaza predstavljalo veći potencijalni problem za Moskvu nije „gubitak Ukrajine”, već „gubitak Nemačke”, odnosno Evrope.

Upravo ovako veliki ulozi u geostrateškoj igri navode na pomisao da će biti veoma teško podastrti dokaze koje bi neupitno prihvatile sve zainteresovane strane. Mnogo je izvesniji jedan od sledeća dva scenarija. Prvi podrazumeva da istraga neće naći krucijalni dokaz koji bi nedvosmisleno vodio zaključku o tome šta se stvarno zbilo. Drugi je da će se pronaći dokazi koji će biti dovoljno uverljivi za jednu, ali ne i za drugu stranu. Potonji scenario vodio bi zaoštravanju konflikta s nesagledivim posledicama i zato je on možda manje verovatan, a sa stanovišta nevinih žrtava, odnosno njihovih bližnjih, bio bi i najmanje prihvatljiv.

Takav scenario bio bi najmanje prijatan i za Srbiju. U tom slučaju, naime, pred ozbiljnim problemom bi se našla spoljna, a samim tim i unutrašnja politika Srbije. Dosadašnja relativno ugodna i po mnogim ocenama mudra pozicija, koja je podrazumevala dobre odnose i sa EU i sa Rusijom, time bi bila dovedena pred veliki izazov. Od Srbije bi obe strane tražile da se nedvosmisleno opredeli, posebno ukoliko Rusija ne bi prihvatila da okrene leđa svojim sunarodnicima u Ukrajini. Ne treba sumnjati da bi u takvoj situaciji i unutrašnja stabilnost bila na ispitu.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *