НЕВЕРОВАТАН ПОТЕЗ ПУТИНА: Америка је добила свој Вијетнам II

NEVEROVATAN POTEZ PUTINA: Amerika je dobila svoj Vijetnam II

9 avgusta 2015

putin 34645Piše: Rostislav Išćenko

Nije potrebno biti naročito mudar da bi se shvatilo da je položaj klike Porošenko/Jacenjuk dospeo do svog logičnog kraja i da će sadašnje glavešine kijevskog režima imati sreće ako uspeju da pobegnu iz zemlje i ako budu imale kud.

Dolazeći u Ukrajinu početkom 2014, SAD nisu nameravale da ostanu zadugo. Za njih je bilo važno da primoraju Rusiju da pošalje armiju u Ukrajinu. Posle toga Moskva dobija svoj Vijetnam i Avganistan u jednom „pakovanju“, a SAD – međunarodnu zajednicu konsolidovanu uz njih na bazi osude „agresije bez razloga“, koja je usmerena na gušenje „narodne revolucije“.

Rusko rukovodstvo su pritiskali i nervirali na sve moguće načine: i „curenjem“ informacija o nameri Vašingtona da organizuje vojnu bazu u Sevastopolju (i tako potisne Crnomorsku flotu), i očigledno nacističkim karakterom prevrata, i gaženjem dokumenta o regulisanju odnosa, koji su potpisani uz garancije predstavnika EU (i faktički označili kapitulaciju Janukoviča), i zverskim ubistvima u Kijevu, Harkovu, Odesi, Mariupolju, i napadom regularne armije na Donbas (što je predstavljalo kršenje kako međunarodnih normi, tako i ukrajinskog Ustava) apsolutno besmislenim, budući da je još bilo moguće dogovoriti se na uzajamno prihvatljivim uslovima.

Pročitajte još:

PUTIN: Gospod Bog je moj život napravio tako da se nemam na što požaliti!

Ovu taktiku je koristio Putin da pobedi SAD u Ukrajini!

ANKETA KOJA JE ŠOKIRALA ZAPAD: 84% građana Ukrajine želi da im predsednik bude Putin!

Inače, mogu se beskonačno nabrajati postupci koji su imali za cilj provociranje ruske invazije.

Pošto su uzele u obzir iskustvo rata od 08.08.08. (08. avgust 2008.), u kojem je Rusija uspešno uhvatila Tbilisi i Vašington „na kontru“ i na agresiju odgovorila silom, što se od nje nije očekivalo, SAD su odlučile da odigraju istu partiju samo sa suprotnim rezultatom. Za Moskvu su stvarani uslovi za još jednu sjajnu ratnu kampanju, ovoga puta protiv kijevskog nacističkog režima, koji su joj pripremali informativno-političku klopku.

Zato je u početku reakcija Zapada na Krim bila smirena. Čekali su sledeće postupke. Imitirali slabost vlasti. Davali mogućnost „Ruskom proleću“ da se razvija u kontrolisanim oblicima.

Kada je postalo jasno da Rusi neće ući – sva žarišta otpora bila su praktično momentalno ugušena, a samo su u Donjecku i Lugansku događaji počeli drugačije da se razvijaju. Prilično slučajno nastala je poznata mešavina „ruskih dobrovoljaca“ i oligarhijskih odreda, koja je bila potrebna da označi kontrolu od strane snaga „donjeckih“ regiona nad svojim osnovnim regionom (kao adut na pregovorima sa pučistima o podeli sfera uticaja u Ukrajini posle Janukoviča).

Kao posledica te slučajnosti pokazalo se da je propao ne samo američki scenario koji je Kremlj registrovao, uzevši Krim i omogućivši SAD da se, koliko im duša želi, zabavljaju režimom koji su uspostavile u Ukrajini.

Propao je i ruski scenario. Nakon što su u Donbasu počele borbe sa regularnom ukrajinskom armijom, Rusija više nije mogla da jednostavno dozvoli da se uguši taj ustanak ma koliko da je u početnoj fazi on bio veštački. Moskva je morala da rešava dvostruki zadatak: da zaustavi ofanzivu ukrajinske armije, formalno ne uvodeći svoje trupe i da preuzme kontrolu nad rukovodstvom ustanika, ne priznajući je zvanično.

Pojavljivanje žarišta oružanog konflikta na Donbasu, koji je bio nepovoljan za realizaciju ruske strategije, podstaklo je SAD da donesu odluku o prihvatanju ruskog uloga za igru na neodređeno vreme.

Porošenko je bio dužan da reši naizgled jednostavan zadatak: da, koristeći sva sredstva – od genocida lokalnog stanovništva do terorističkih granatiranja gradova, čak i ruske teritorije – primora Moskvu da direktno pošalje trupe, ako ne na Kijev, onda makar u Donbas (u cilju odbrane ruskog stanovništva). Nalazeći se godinu i po na vlasti, Porošenko nije rešio taj zadatak, a sad ga neće ni rešiti.

Prema tome, ako se uzme u obzir situacija na Donbasu, modernizovana strategija SAD u Ukrajini takođe je propala. Umesto da za Rusiju organizuje Vijetnam, Vašington sve dublje upada u sopstveni Vijetnam. Mora da finansira i politički podržava nesposobni režim, jer se on drugačije neće održati ni jedan mesec. Mora da drži antiruski postrojenu Evropsku uniju koja je potpisala mali pobednički informativno-diplomatski rat sa Rusijom (posle kojeg bi svi troškovi bili pokriveni trofejima, reparacijama i kontribucijama), ali nikako ne i dugotrajnu konfrontaciju koja razara evropsku ekonomiju i jedinstvo EU, a to je sve teže sakrivati.

Proamerički političari rizikuju da izgube vlast prilikom prvih izbora (ili će morati da pređu na režim diktature, što za Evropu nije comme il faut). Faktički, umesto da stvara teškoće Rusiji, kijevski režim nesposobnih i podlih lopova stvara teškoće samim SAD. Dakle, vreme je da se režim menja.

Čini se besprekornom logika prema kojoj Desni sektor i drugi nacisti, zajedno sa nacifikovanom armijom i obaveštajnim službama, treba da zbrišu Porošenkov prelazni režim u uvedu otvorenu nacističku diktaturu, posle čega će SAD moći da operu ruke i uz to da saopšte da je do takvog razvoja situacije dovela destruktivna pozicija Rusije.

Ipak, vašingtonski političari su ljudi dovoljno obrazovani da shvate da ako realizujete jednu jedinu varijantu, pri tom apsolutno očigledno, onda će oponent biti za to spreman i pripremiti kontraigru. Zato nije isključeno da će se prelazak vlasti od Porošenka ka nacistima ostvarivati u etapama. A SAD će se potruditi da za sebe obezbede nekoliko varijanti igre u Ukrajini.

Nisam slučajno ovih dana skrenuo pažnju na to da su se neočekivano aktivirali bivši „regionalci“, koji čine Opozicioni blok u Kijevu i isto takvi „regionalci“ koji mirno borave u emigraciji u Moskvi.

Dobkin je saopštio da počinju akcije protesta u Harkovu (u kojem je Desni sektor odmah napao njegovu kancelariju), a u Moskvi je tog istog dana predstavljen Komitet za spas Ukrajine, čiji su lideri obećali da će za godinu dana nakon dolaska na vlast vratiti Ukrajinu u „srećna“ vremena Janukoviča, ali bez Janukoviča. Inače, sam Janukovič se probudio posle višemesečnog dremeža i takođe izjavio da će se uskoro uputiti u Ukrajinu da spasava narod.

Opozicioni blok orijentiše se na grupu Levočkina-Firtaša, a Komitet za spasavanje Ukrajine na druge oligarhijske grupacije. Ali, vrana vrani oči ne vadi – njihova politička orijentacija apsolutno je identična.

I jedni i drugi iskreno veruju da je moguće vratiti se u vreme pre prevrata, ponovo se izjasniti vanblokovski i za neutralnost, opet nespretno manevrisati između Rusije i Zapada, koji će morati da preuzmu na sebe sve troškove za uspostavljanje u Ukrajini oligarhijske republike Dobkina-Olejnika-Azarova.

Opet će se „pravilno“ deliti državni budžet i privatizovati ostaci sovjetskog nasleđa. Zapravo, oni u tipičnom ukrajinskom političkom stilu smatraju da, ako oni ne mogu da žive i rade u nekom drugačijem režimu, sem režima pljačkaške oligarhijske republike, a iscrpljen je unutrašnji ukrajinski resurs koji obezbeđuje izdržavanje takve republike, onda, da bi oni mogli da žive kao ranije, to neko treba da plati. Jer, kako oni drugačije da se hrane?

Informacija da Porošenko ne odgovara ni Moskvi, ni Briselu, ni Vašingtonu toliko je rasprostranjena da bi bilo čudno da je nemaju bivši kijevski vladari koji pažljivo prate tok ukrajinskih događanja.

O kontaktima lidera iz senke Opozicionog bloka sa ambasadom SAD, takođe nisu saznali samo nezainteresovani. Takođe je javna tajna i to da mnogi „regionalci“-emigranti održavaju bliske kontakte sa svojim kolegama u Kijevu i da su neki, čak pokušali da nude svoje usluge Porošenku (kao članovi vlade).

Dalji tok misli i postupaka toliko je tipičan za ukrajinski politikum uopšte, i za Partiju regiona posebno, da ne treba imati pristup njihovim tajnama da bi se moglo shvatati kakav plan oni pokušavaju da realizuju.

1. SAD rukovode Ukrajinom
2. SAD nisu zadovoljne Porošenkom i smeniće ga.
3. SAD treba ponuditi svoje usluge

Kako to može da izgleda?

Pod pritiskom SAD, Porošenko menja Jacenjuka premijerom iz Opozicionog bloka.

Opozicioni blok svim poštenim i nepoštenim sredstvima formira parlamentarnu većinu.

Parlament se izjašnjava za nepoverenje predsedniku, a po preporuci ambasade SAD Porošenko podnosi ostavku.

Vršilac dužnosti predsednika postaje premijer, a nova vlast saopštava da formira vladu narodnog jedinstva koja će da spasi i preporodi Ukrajinu.

Na poziv nove vlasti u otadžbinu se vraćaju politički emigranti, osuđuju se zločini Porošenkovog režima, a protiv krajnje mrskih poslenika pokreću se krivični postupci.

Članovi KSU (Komiteta za spas Ukrajine) dolaze u Ukrajinu i na prevremenim izborima takmiče se „dobar“ sa „boljim“ (Dobkin sa Olejnikom).

Nova vlast počinje paralelno da realizuje Minske sporazume i da insistira na povratku Donbasa u Ukrajinu (budući da je tako uslovljeno u Minsku). Situacija sa Krimom lebdi, Kijev, kao da nije protiv da prizna njegov stvarni prelazak u Rusiju, ali procedura to ne dozvoljava. Nastale „teškoće“ odlažu rešenje tog pitanja na nekoliko godina.

Istovremeno nova vlada u okviru obećane „normalizacije“ odnosa sa Rusijom insistira na sniženju cena za energente, na obnavljanju saradnje u strateškim granama privrede i na dodeljivanju novih kredita.

Realizacija ovakvih planova praktično je nemoguća.

Nacifikovane armije i druge strukture sile, zajedno sa „divljim“ nacističkim bojovnicima Desnog sektora i dobrovoljačkih bataljona, neće se složiti sa „kapitulacijom“ u Donbasu, isto kao ni sa povratkom na vlast „regionalaca“ sa kojima se borio majdan.

Oni će krenuti da ih ubijaju uzvikujući da „nebeska stotina“i „kiborzi“ na aerodromu nisu ginuli za to da Dobkin-Olejnik-Azarov ponovo vladaju Ukrajinom. A bivši „regionalci“ imaju manji oslonac u antifašističkim masama nego što je Janukovič imao u decembru 2013.- februaru 2014.

Međutim, siguran sam da se SAD neće odreći zadovoljstva da daju „regionalcima“ da se oprobaju. Vašington ništa ne gubi, a može da dobije mnogo.

Prvo, svrgavanje Porošenka rukama nacista – nije prijatna stvar, budući da će „proameričkog Evropljanina“ ubiti „proamerički ekstremisti“. A ovako će se desiti gotovo „demokratska“ promena vlasti.

Nakon što je 2010. Juščenko izgubio američku partiju, takođe je predao vlast Janukoviču koji je mnogo efikasnije realizovao vašingtonski program o zaključivanju sporazuma sa EU, a svi sadašnji „regionalci“-opozicionari aktivno su mu pomagali. Kao i tada, oni su i sada „neutralni, vanblokovski evropejci“.

Vašington može još jednom da „napravi pauzu, da pojede Twix“ i sačeka bolja vremena.

Drugo, ako van svakog očekivanja eks-regionalci uspeju da se dogovore s Rusijom, onda će Moskva prihvatiti na sebe sve troškove (kako materijalne, tako i moralne) za uspostavljanje oligarhijske republike u Ukrajini. I tada će Rusija (a ne Amerika, kao sada) morati iz svog budžeta da zadovoljava apetite ukrajinske oligarhije i istovremeno da izdržava državu nesposobnu za život.

Treće, pošto se vrate na vlast – „regionalci“ će opet početi da igraju „multivektorsku“ igru, odnosno, Rusija će faktički platiti obnovu „mekog“ proameričkog režima u Ukrajini. To znači da će svi troškovi, počev od razorene ekonomije i finansijskog sistema i završno sa građanskim konfrontacijama (koje neće nigde nestati) moći da se predstavljaju kao neuspesi Moskve. A ruskim novcem u Ukrajini će moći da se stvori sistem proameričke „dvopartijske demokratije“ u okviru kojeg će se Opozicioni blok i KSU međusobno smenjivati na vlasti (ponekad se i „blokirati“ protiv majdana) pod sigurnim nadzorom nacista koje su Amerikanci premestili u unutrašnju ilegalu.

Četvrto, moći će da se aktivira kampanja diskreditovanja Putina unutar Rusije. U takvoj situaciji biće potrebno razoružati narodnu odbranu Donbasa i obnavljati njegovo jedinstvo sa Ukrajinom, što se uopšte neće dopasti desetinama hiljada naoružanih ljudi kod kojih su stotine jedinica teške oklopne tehnike i artiljerijskih sistema velikog kalibra i koji tek što su ginuli i gubili rodbinu i bliske ljude zato da nikad više ne žive u Ukrajini.

Zapravo, ako se odjednom desi da se SAD jednostavno povuku na one pozicije na kojima su bile u novembru 2013., a za dve godine rata plati Rusija.

Najverovatnije se to neće desiti. Odnosno, možda će uspeti da zamene Porošenka Dobkinom ili Olejnikom, a Jacenjuka Azarovim ili Levočkinom. Ali, neće uspeti da zadrže kontrolu nad zemljom, da se dogovore s Rusijom da umiri Donbas, da negde denu desetine hiljada „heroja ATO“, „volontera“, i nacističkih bojovnika, a takođe da objasne „topovskom mesu“ majdana da su oni dve godine razarali zemlju i vodili građanski rat da bi se na vlast vratili oni isti ljudi koje su oni grubo vređajući prognali u februaru 2014. A onda će vladavina „spasilaca Ukrajine“ od klike Porošenka-Jacenjuka biti mnogo kraća od vladavine same klike Porošenko-Jacenjuk.

Partija majdana, koja je sada podeljena na umerene i ekstremiste, odmah će se objediniti protiv obnavljanja pred-majdanskog režima. Međutim, sada ni Opozicioni blok, ni „regionalci“-emigranti ne poseduju ni stoti deo oslonca u strukturama sile, koji je Janukovič imao čak uoči samog svrgavanja. Njih će jednostavno postreljati kao kontrarevolucionarne pučiste.

I u tom slučaju Vašington neće izgubiti. Zvanična verzija glasiće otprilike ovako: „Ljudi iz prošlosti, članovi tima Janukoviča uz podršku SVR, FSB, GRU GŠ RF, Kremlja i lično Putina organizovali su puč i pokušali da unište evropske tekovine ukrajinskog naroda. (SVR –Spoljna obaveštajna služba, FSB –Federalna služba bezbednosti i GRU- Državna obaveštajna uprava Generalnog štaba RF). Narod se pobunio i povešao izdajnike“.

Usput će moći da dotuku sav preostali legalni otpor u Kijevu i okolini i istovremeno da prebace krivicu na Kremlj zbog dolaska nacista na vlast u Ukrajini. Navodno, poslali su svoje najamnike da svrgavaju dostojnog demokratu Porošenka (uzgred, on ima sve šanse da tragično završi život bez obzira na dobrovoljni odlazak), to narod nije podneo i pridružio se ekstremistima.

Na kraju, postoji i treća varijanta igre. Čim Porošenko sa „regionalcima“počne pregovore o predaji vlasti, nacisti će ga uz prećutno odobrenje SAD optužiti za veleizdaju i poubijati pristalice i Dobkina i Porošenka. Istina, tako će Azarovci imati dobru šansu da ne stignu da doputuju iz Moskve i tako se spasu.

Ja uopšte ne sumnjam da eks-„regionalci“ (i oni koji su u Ukrajini i oni izvan njenih granica) apsolutno iskreno misle da narod sanja da se vrati u „svetla vremena“ vladavine Partije regiona, da Rusija takođe spava i sanja da njeni „ukrajinski partneri“ ponovo dođu na vlast u Kijevu, da su EU i SAD postale svesne svoje „greške“ u februaru 2014. i da će sada biti prema njima blagonaklone, ukratko, da čitav svet brine o njihovom blagostanju.

To je njihova fatalna greška. Oni ne znaju adekvatno da ocene političke okolnosti koje se menjaju zbog čega su i izgubili 2013.-2014. imajući sve adute u rukama. Tada su uspeli da prežive. Nova greška može da ih košta (ili mnoge od njih) života. Ali, znamo da, ako Bog hoće da kazni čoveka, onda ga lišava razuma. Ljudi misle da organizuju političku snagu budućnosti, a u stvari, osnovali su klub samoubica.

(Fakti)

KOMENTARI



5 komentara

  1. mija says:

    Putin je dosad savršeno mirnim sredstvima parirao agresivnim potezima SAD-a. Medjutim, SAD je i dalje u prednosti jer se sve dešava na ruskoj polovini terena, te svaki haos koji SAD napravi može ispasti dobro po njih. Ovo mi sve više liči na pripremu NATO vojne akcije u Ukrajini, gde će njima biti svejedno ko gine, važno je da ginu neki civili i neki vojnici, da se ruši i pali. Neće oni odustati dok ne budu primorani.

  2. Nebojsa says:

    Putin dobro igra u Malorusiji (Ukrajini). SAD moraju sad da izdrzavaju nesposobnu drzavu. Dokle ce videcemo!

  3. Zeljko says:

    Slusajuci i gledajuci HRT covjek postaje imbecilan nocas sam se uvjerio ! Moj komentar danas na jednom hrvatskom portalu vezano za Rusku Federaciju : "Ovaj članak je pisala budala za glupane . . . ništa ne piše . . . pala kamata a na zapadu je kamata centralnih banaka već 5 - 6 godina 0,2 - 0,5% i uz cijelo printanje eura, jena i dolara ekonomija se nije pomakla nego je samo narasta stock market i dug . . . ruski dug je 30% BDP-a a na zapadu je prosjek 100% . . . od sankcija je najviše popušila EU a Rusi razviju svoju poljoprivredu . . . Rusija nije ništa bolja ni gora od prije nego i sve zemlje zapada u odnosu na prije . . . pa valjda nije ovo nova politika medija zapada prema Rusima koju HRT prenosi svojim gledateljima kao da su imbecili . . .!"

  4. Zeljko says:

    Vidim da još uvijek neki puše istočnu, a neki zapadnu propagandu. Istina nije ni crna ni bijela. Ako neko dublje analizira sva događanja u Europi posljednjih 20 godina, shvatit će da EU je američka marioneta bez vlastite vojske ovisna o tome što gazda kaže. Ako ozbiljnije analizirate stanovništvo EU onda ćete vidjeti da nema nikakvog opravdanja da EU ne stvori vlastitu vojnu silu, te da se riješe ovisnosti o Americi. Kada bi se to dogodilo industrija SAD bi bila u gorem položaju od Rusije, a EU bi iznenada napredovala, tj. došlo bi do prosječnog rasta BDP kroz nekoliko godina po stopi od 3 do 5%. S toga mislim da bi za nas svih bilo bolje da se brinemo više za sebe a manje za Ruse i Amerikance, jer oni nam prodaju ono čega najviše imaju i pri tome nam se rugaju.

  5. Dux says:

    @ Zeljko "Ako ozbiljnije analizirate stanovništvo EU onda ćete vidjeti da nema nikakvog opravdanja da EU ne stvori vlastitu vojnu silu, te da se riješe ovisnosti o Americi. Kada bi se to dogodilo industrija SAD bi bila u gorem položaju od Rusije, a EU bi iznenada napredovala, tj. došlo bi do prosječnog rasta BDP kroz nekoliko godina po stopi od 3 do 5%. S toga mislim da bi za nas svih bilo bolje da se brinemo više za sebe a manje za Ruse i Amerikance, jer oni nam prodaju ono čega najviše imaju i pri tome nam se rugaju." Svaka čast za konstataciju prijatelju-odlično!!!!! Pozdrav

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *