Nezavisnost

Nezavisnost

1 juna 2013

121139_zarko-markovic-1_ifPiše: Žarko Marković

Neprimetno se stišala nova serija priča o nezavisnosti Republike Srpske koje su okupirale lokalni medijski prostor, nakon što je beogradska državna delegacija kapitulirala u briselskim pregovorima sa Prištinom. Ne treba sumnjati, naravno, da je sve to samo privremeno i da će prvom sledećom prilikom ideja o samostalnosti RS biti izvučena iz ladice i opet eksploatisana. Kao, uostalom, i ona referendumska halabuka koja se rodila 2006. godine, a zatim vaskrsavala u pravilnim vremenskim razmacima svake dve godine. Politički je vrlo korisno imati u rezervi takve mehanizme i po potrebi ih upotrebljavati u pogodnim momentima koje više i nije tako teško prepoznati.

Malo je, međutim, onih koji su detaljnije analizirali svojevrsno razmimoilaženje ključnih političkih ličnosti u Srpskoj po tom pitanju. Iako Nebojša Radmanović i Igor Radojičić sa jedne, i Milorad Dodik sa druge strane kategorički tvrde da između njih nema nikakve razlike, redosled pojedinih poteza i način interpretacije poruka o samostalnosti ukazuje da stvari nisu kakve se žele predstaviti.

Jer, Milorad Dodik ne propušta priliku da, konkretno i otvoreno, kad god može, iznervira i američkog ambasadora, i visokog predstavnika, i federalne političare i uputi poruke o odmeravanju snaga, referendumu, samostalnosti i zaštiti prava Republike Srpske. Radmanović i Radojičić, opet, da li zbog istog stranačkog porekla ili nekih novih trendova, nepoznatih široj javnosti, smiruju situaciju i gotovo uglas poručuju da za nezavisnost još nije došlo vreme, da nema ko da nas prizna i da treba sačekati povoljnije međunarodne okolnosti. Naravno, može to da se svrsta i u domen unutarstranačke političke taktike.

Realno gledano, priča ovog dvojca mnogo više pije vode, ali to trenutno i nije toliki problem koliki je utisak o nesuglasicama koji ostaje u javnosti. U tom spletu poruka koje ne izgledaju koordinisano, dešava se i da sam Radmanović, u razmaku od par dana, potegne pitanje deklaracije NS RS kojom može da se aktivira opcija zvana nezavisnost, a onda se opravda da za samostalnost ne postoji dovoljna podrška. Dodik je jednom rekao da bi nas priznalo deset država. Zašto Radmanović, kao čovek koji je sedam godina suštinski šef diplomatije BiH, nije uspeo da obezbedi podršku još neke države, takođe nije nevažno pitanje, kao ni zašto je RS olako odustala od pozicije ministra spoljnih poslova posle izbora.

A važno je da se stvari raščiste, stavovi definišu i potpuno ujednače. A referendum i nezavisnost da ne ostanu samo puka metoda za pribavljanje glasova. Pre svega, zbog toga što ona druga strana na svakom koraku nastoji da poruči da je suživot ovde nemoguć. Jučerašnji performans u Prijedoru, cirkus sa belim čaršafima, manipulacija sa brojem žrtava, odnosno klasična „srebrenizacija“ tog grada, što se već godinama radi i sa Sarajevom, to izuzetno slikovito dokazuju.

(Pressrs.ba – Banja Luka)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *