NI PREDIZBORNA KAMPANJA IM NE POMAŽE: Dani bede porodice Radivojević iz Kosovske Mitrovice

NI PREDIZBORNA KAMPANJA IM NE POMAŽE: Dani bede porodice Radivojević iz Kosovske Mitrovice

10 marta 2014

Radovanovici 62Ponovo su se muka i bolest, pored teške i uboge sirotinje, nadvile nad porodicom Radivojević iz Bošnjačke mahale u Severnoj Kosovskoj Mitrovici.

Tu, u strogom centru, odmah iza Trga Šumadija, gde je desetine beogradskih i mitrovačkih govornika besedilo o srećnijoj i boljoj budućnosti, u Ulici Kozara, na broju 3, vrata su zamandaljena. Po dvorištu bez kapije gladni psi razvlače tek opran veš. Opran naruke i još se cedi dok ga hladna martovska kiša zasipa.

Iz sve snage lupamo ne bi li nam neko od petoro Radivojevića otvorio. Možda mali Danijel, koji je nedavno napunio tri godine. Tek, čusmo da je domaćin Dragoš (55) u bolnici, na jednom od odeljenja na koje su ga smestile komšije, pošto je prethodno pao ispred tuđeg praga. Hitna pomoć, ne tražeći uput i zdravstvenu knjižicu, koju ima kao radnik „Trepče”, ostavila ga gore da se leči.

– Dobro sam, dobro, hoću kući. Deca mi sama. Plašim se za njih – tiho, skoro nečujno, kao u bunilu, sam za sebe govori Dragoš, zagledan u bolnički prozor dok hladna kiša zasipa grad.

– Ne javljaju mi se ni Sonja ni Marija. Brinem za njih, ali još mi je teže što sam ovde a teška me bolest pritisla – prerano ostareo, priča Dragoš, kojeg lekari i medicinsko osoblje, čini se, i duže drže tu ne bi li ga oporavili, znajući za svu bedu i sirotinju koja već godinama pritiska ovu porodicu. Plače, čaršavom briše teške suze, na stočiću iznad uglavlja flaša surutke, plazma keks, flaša s vodom. To mu deca donela ponude iz komšiluka, iz Bošnjačke mahale.

A svi, ne samo u Severnoj Mitrovici, već i dole južnije, znaju za zlu kob ove porodice koja je nekad važila za jednu od najbogatijih u gradu. Odmah po ratu, u decembru 2000, požar je Dragici i Dragošu odneo dvoje dece, trogodišnjeg Pavla i četvorogodišnju Ružicu.

Svi su tada plakali za njima, a srce je od tuge prepuklo majci koja je, kao i dvoje dece, sahranjena u Rudaru. Tamo je danonoćno bio Dragoš, a sveže grobove brata, sestre i majke obilazili su i Marija (33) i Sonja (24), koje su poodavno jedna u Austriji a jedna u Engleskoj. Čujemo da se javljaju, ali Dragoš, onako bolestan, nije mogao da se seti.

Ponovo udaramo na vrata u Kozari broj 3. Usput naiđosmo na Janka, momka od 25 godina, iscepanog, pohabanog, u nečijoj tuđoj odeći. Hladno vreme a on, reklo bi se, go i bos. Navukao na sebe neke prnje koje je dobio od „dobrih ljudi koji hoće i voljni su da pomognu”.

Ode, reče, da radi za nadnicu. Vrata otvara Zorka (22), dok u naručju drži sestrića Danijela. Vitorka (23) nije kod kuće, otišla da zaradi koji dinar.

– Čisti tu kod jedne porodice. Ja sam sama s Danijelom, a sad sam došla, donela ručak iz narodne kuhinje – kazuje Zorka, visoka, lepa devojka koja, kao i sestra i Janko, ima tek svršenu osnovnu školu.

Žive na kazanu narodne kuhinje a preživljavaju i od ono nešto para što Dragoš zaradi u „Trepči” i što dobije „kosovski dodatak”. Teška vlaga i memla šire se kućom, a po stolu šetaju buba-ruse.

Dolazili su ljudi iz zavoda, dezinfikovali celu kuću, ali ovde još ima posla. Tri sobe s malo pokućstva, kupatilo i tesan hodnik, to je sva imovina Radivojevića koji su se posle požara nekako skućili.

U kuhinji dva kauča, ko zna otkad, reklo bi se nađena na nekom smetlištu. Hladno, Danijel cvokoće. Šporet smederevac hladan, a u ćošku od električnog šporeta ostale samo dve ringle.

– Sad sam podigla socijalnu pomoć i kupila sam sebi, Danijelu, Vitorki i Janku keks i sokove, a treba da odnesem i ocu u bolnicu plazmu i surutku. Plašimo se noću, nema oca, a Janko, kad radi na nadnicu, ode negde daleko pa ga po dva-tri dana nema – govori bistrooka Zorka, dok Danijel u mokrim čarapicama i dotrajalim i pocepanim cipelicama traži da izađe.

Vrata na kući Radivojevića uvek su zaključana. Nema kapije, pa Danijel mora da je stalno pod ključem, u memli, u jednoj sobi gde tek škilji kvarcna peć. Hladno je, da ujeda.

Govori Zorka da je Vitorka bila kod svog drugog sina tamo u Srbiji, kojeg su joj odmah po rođenju „uzeli neki ljudi”.

– Bili smo pre neki dan. Pavle se obradovao kad nas je video. A čekamo poziv iz suda jer oni moraju da nam ga vrate. Pavle je naš i nije ničiji. A i svi ljudi znaju i ceo komšiluk zna kako su nam Pavla oteli – plačući priča Zorka, koja, kao i njena sestra i brat Janko, živi od socijalne pomoći, od nekog dinara koji im daju oni kod kojih čiste ili im udele „za sevap”.

U kuhinji, gde šporet nije založen već deset dana, a i drva je ponestalo, plastične kutije, kante u kojima je preostalo pasulja, kuvanog krompira, nekakve čorbe, koju deca donose odozdo iz Bošnjačke mahale.

Ovo je jedina kuća bez ograde i kapije u Mitrovici, a posle rata, u ovoj ulici gde su se ukrštali i Kfor i Unmik i gde su se najstrašnije stvari u Mitrovici događale, neophodno je bilo bar tarabe da se postave.

Stizala je pomoć od ljudi dobre volje ovim ljudima, iz Beograda, iz Srbije, pa je tako prošle godine Dragoš betonskim blokovima ogradio deo avlije, ali kapije nema a onda ovde, u Bošnjačkoj mahali, zatvara se, zamandali već s prvim mrakom.

A nekada je kuća Radivojevića bila čuvena kao bogata, kao najčistija, a dvorište najlepše u celoj Kosovskoj Mitrovici. Sve je mirisalo na tek procvale ruže, na probeharalo voće… Toga više nema, nema od kada je Dragica otišla za svojom decom, a kako jadan Dragoš u bolnici reče, „sprema se i on tamo kod svojih”.

Zaboravile su, izgleda, vlasti na uboge Radivojeviće. Tražio je otac za Janka posao, bilo gde. Svuda su bila samo prazna obećanja. Tražio je posao i za dve devojke, zdrave, koje samo sirotinja ubija. Niko osim narodne kuhinje, izgleda, ne okreće glavu ovim Mitrovčanima, potomcima čuvenog Steve Jevremovića i Olge, Čehinje. Sada novi vetrovi duvaju ovim gradom, a možda nova vlast, ova ili neka druga, i malo sreće pruži ovoj ubogoj sirotinji.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *