Ни Трамп нема што Вучић имаде

Ni Tramp nema što Vučić imade

5 maja 2017

Piše: Miodrag Zarković

„Smučilo mi se da me vlada moje zemlje tretira kao potpunu budalu“… 

Željko Cvijanović

Reč je o Ovenu Šrojeru, jednom od najbližih saradnika čuvenog teksaškog galamdžije Aleksa Džonsa, koga su mnogi proglasili jednim od oslonaca iznenađujuće pobede Donalda Trampa na prošlogodišnjim predsedničkim izborima u SAD. Sve vreme kampanje, naime, Džons je u svom programu „Info ratovi“ (naziv namerno podseća na naslov filmskog serijala „Zvezdani ratovi“), koji preko stotina radio i televizijskih stanica i internet portala svakodnevno dopire do desetina miliona pratilaca širom sveta, podržavao Trampa na najotvoreniji mogući način, neprestano pozivajući ljude da glasaju za njega. A Šrojer je, kao najmlađi u Džonsovom voditeljskom timu, u hvalisanju Trampa bio čak i ostrašćeniji nego Džons.

Veličanje novoizabranog predsednika Amerike „Info ratnici“ nastavili su i po Trampovom stupanju na dužnost. I kada im se određeni potezi nove administracije nisu preterano dopadali, kao što je na primer bilo odstranjivanje Majkla Flina iz savetničkog tima, Džons i njegovi uzdržavali su se od kritike samog Trampa, za koga su redovno nalazili kakvo-takvo opravdanje: te neobavešten je, te manipulišu njime, te morao je iz taktičkih razloga, te „duboka država“ pruža otpor i tako dalje.

Stanje se, međutim, iz korena promenilo onog časa kada je Tramp naredio napad na Siriju 7. aprila.

Ni Džons više nije imao kud, nego je, reklo bi se ne baš preterano rado, morao da prizna da Tramp ipak posrće pred zahtevima ratobornih liberala i neokonzervativaca u Vašingtonu. Mada je opet izbegao da jasnu krivicu za udare po Siriji svali na onog ko je zaista i odgovoran, a to je nesumnjivo Tramp, Džons je svejedno morao da se složi sa mnogobrojnim osudama Trampove odluke o gađanju sirijskog aerodroma „tomahavcima“. Dok su pak njegovi saradnici, a Šrojer pre svih, po predsedniku svoje države osuli, daleko nedvosmislenije nego Džons, drvlje i kamenje.

U jednom od sijaset naleta srdžbe tih dana, Šrojer je i izrekao rečenicu navedenu na početku ovog članka. Bez ikakvog uvijanja i ustezanja, nazvao je Trampa lažovom i prevrtljivcem, i optužio ga da je izneverio jedno od svojih najvažnijih predizbornih obećanja – da će u bliskoistočnoj klanici oružje koristiti protiv Islamske države, a ne protiv suverenih država kao što je Sirija.

I nisu samo „Info ratnici“ prestali da povlađuju Trampu posle zločinačkog napada na sirijsku vojsku. Ništa manje glasni u osudi tog predsednikovog poteza bili su En Koulter, Rodžer Stoun, Majk Cernovič, Rol i Rend Pol, donekle i Raš Limbou – sve sami uticajni analitičari koji su do tada u američkoj javnosti gorljivo branili Trampa od zbilja somnabulnih napada liberala.

A sve to zbog poteza koji samu Ameriku neće (nažalost) previše skupo stajati, i koji ipak nema nikakve veze sa bilo kojim od vitalnih američkih interesa.

Nasuprot tome, pogledajmo šta se u srpskoj javnosti događa već četiri godine, koliko je proteklo od potpisivanja protivustavnog Briselskog sporazuma. Uporedimo reakciju Trampovih poklonika na bombardovanje Sirije, sa reakcijom Vučiću naklonjenih analitičara, komentatora i javnih delatnika na odluku kojom je srpska državna celovitost zlokobno narušena.

Ili nemojmo. Da se ne sramotimo.

Poređenje bi, zaista, moralo da izazove osećaj stida kod svakog ko uzima učešće u srpskom javnom prostoru. Jedna Amerika, inače ogrezla u imperijalističkoj nezajažljivosti i političkom nemoralu svake vrste, mogla bi mirne duše da održi predavanje o časti i poštenju današnjoj Srbiji. Od tog crnog 19. aprila 2013, kada su Vučić i Ivica Dačić u Briselu sklapali poražavajući dogovor sa šiptarskim krvnikom Hašimom Tačijem, pa sve do ovog časa i trena, nije se u srpskoj javnosti javio taj junak koji bi Vučiću otkazao slepu poslušnost zbog takve izdaje em predizbornih obećanja, em najosnovnijih državnih i nacionalnih interesa. Dok iz južne pokrajine sada već svakodnevno stižu vesti o udarima šiptarskih nasilnika na građane severne Kosovske Mitrovice – što je sve neposredna posledica Briselskog sporazuma i proističućeg povlačenja srpskih državnih ustanova i službi sa Kosmeta – Srbijom vlada muk, neka prećutna saglasnost da se o stradanju onih kojih smo se odrekli ne raspravlja glasno, kako se ne bismo podsećali na greh veleizdaje što ga kao društvo počinismo.

Na današnju srpsku vlast skoro niko i ne vrši pritisak da se okane dokazano pogubne politike. Vučićevi osvedočeni protivnici, poput Demokratske stranke ili Dosta je bilo, većinom i nemaju primedbi na njegovo delovanje, nego samo na činjenicu što je na položaju on, a ne oni. Ni za jotu drugačiju politiku ne bi majstori vodili da su kojim čudom oni bili namesto Vučića u Briselu onog kobnog aprila 2013, ili po bilo kom drugom pitanju od opšteg značaja. Može se čak zaključiti da bi neki među njima bili spremni da zakuju i možda jedini preostali klin u pogrebni sanduk srpske državnosti koji Vučić (za sada) nije nabio, a to bi bile sankcije Rusiji. Sa druge strane, tugaljivi klimoglavci, nevešto prerušeni u navodno nezavisne mislioce, strogo paze da im preko usta ne pređe niti jedna reč kakve osude nerazumnih mera koje vlast preuzima prvenstveno u stvarima od najvišeg nacionalnog interesa, kao što su Kosovo i Metohija, podrška Republici Srpskoj, pomoć Srbima u Crnoj Gori…

Od proevropske (čitaj: protivsrpske) opozicije valjda se nije ni moglo šta drugo očekivati, ali zato vučićoljublje vajnih „patriota“ (takvi inače sebe nikada ne nazivaju rodoljubima, što govori da ne poštuju ni srpski jezik) jeste ta gorka pilula koja već četiri godine drži Srbiju u grogiranom stanju. Ti ljudi su potpuno zapostavili opominjuću, pa i korektivnu svrhu, koju kritika vlasti može i mora da ima.

Hajde da se još jednom poslužimo Amerikom kao suprotnim primerom: tamo se naveliko veruje da je snažno protivljenje Trampovih pristalica bombardovanju Sirije u stvari i primoralo Belu kuću da se munjevito okane daljeg zaoštravanja sukoba sa Asadom i preusmeri ka Severnoj Koreji. Naravno da nema čvrstih dokaza o toj uzročno-posledičnoj vezi, ali, poznajući Trampovu sklonost ka neposrednom učešću u internet raspravama, verovatno je on i lično ispratio gnev njegovih glasača izazvan napadom na Siriju, pa onda i nije teško zamisliti da mu je to saznanje uticalo na dalji sled poteza. Bitno je pritom naglasiti da se niko od njih koji su Trampu „okrenuli leđa“ nije pokajao zbog toga što je na poslednjim izborima podržao sadašnjeg predsednika: taman posla, svi oni i dalje ističu da je glas protiv Hilari Klinton bio jedini moralno prihvatljiv čin proteklog novembra. Ali su isto tako svesni da je nemoralno podržavati Trampove postupke koji su em nečasni, em u suprotnosti sa obećanjima koja je on sam javno davao.

U Srbiji se, nažalost, o nekakvom sličnom razvoju događaja ne može ni nagađati, iako je naša neodumica pojavno veoma slična američkoj. Naravno da je maja 2012. godine bilo nečasno i nerazumno glasati za Borisa Tadića i političku skupinu koju je on predvodio – ali je jednako nečasno i nemoralno danas opraštati Aleksandru Vučiću kada radi isto ono što bi na njegovom mestu u proteklih pet godina nastavio da čini i Tadić. Avaj, ta veoma jednostavna jednačina izmiče ovdašnjim vučićevcima, koji, panično braneći njega, pogaziše sva načela zbog kojih su navodno želeli da uklone „žute“.

I zato Vučić, kada se zagleda u ovdašnje javne rasprave, može samo da primeti nakaznu saglasnost domaćih galamdžija oko njegovih najštetnijih postupaka. Može udobno da prebroji da je više suza prolila Amerika nad 15 sirijskih vojnika stradalih u Trampovom napadu „tomahavcima“, nego Srbija nad sopstvenim žrtvama Briselskog sporazuma, ili nad gladnima i ojađenima kojih je sve više usled sumanutog neoliberalnog usmerenja srpske ekonomije, ili nad Srbima svakodnevno ugnjetavanim u neoustaškoj Hrvatskoj (dok hrvatskom razbojniku Ivici Todoriću najednom svi, pa izgleda i Srbija, nude ničim izazvanu pomoć).

Istini za volju, ne bi trebalo glorifikovati ni američku javnu pozornicu, gde se poslednjih dana može primetiti očekivano omekšavanje kritičke oštrice „trampista“ prema predsedniku. Još je Amerika daleko od društava u kojima je posvećenost pravdi i moralu, makar uslovljena i žrtvovanjem, naprosto stvar vaspitanja: eno je Rusija nanovo, kao i toliko puta u poslednjih 200 godina, rešena da stane na put globalnom zlu, ne pitajući kakve posledice to može da ima po nju samu. U odvraćanju Trampa od daljeg iživljavanja nad Sirijom, ruska spremnost da ubuduće brani ovu bliskoistočnu zemlju svakako nije odigrala manju ulogu nego gnev Trampovih pristalica.

Ali je, da se ponovi, čak i takva Amerika moralno ispravnija sredina nego današnja Srbija, osakaćena fantazijama o EU „raju“ kao nečemu što će nam rešiti sve nedaće. Ako ničim drugim, a ono smo barem duhovnom dekadencijom dostigli tu davno posrnulu i beznadežnu Evropu.

Nek` nam je sa srećom.

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *