Није крива Грчка што није успела већ пљачкашка ЕУ

Nije kriva Grčka što nije uspela već pljačkaška EU

28 januara 2015

rgohierjgrejpewc9e74-600x341Piše: Raul Ilardži Majer (The Automatic Earth)

U kojem je univerzumu dobro da pola mladih ljudi nema posao niti budućnost u svojoj državi? Čak i kada se požale na sve to, dobijaju pretnje da će biti još gore. Zar je moguće da se tako nešto dešava? Koliko će još gore biti?

Da živite u Nemačkoj ili Finskoj i da održavanje trenutnog načina života zavisi od toga koliko će bedno živeti stanovništvo Grčke, da li biste nastavili da se bogatite na njihov račun? Pa opet, te iste države su u uniji sa Grčkom (ali i Španijom i Portugalom itd.), što znači da ne mogu samo da uzmu ono najbolje za sebe, a Grčkoj ostave bedu i sirotinju. To bi obezvredilo postojanje takve unije, zar ne?

Grčka je još uvek prilično korumpirana država. Brisel to zna, ali je ipak podržavao tu istu korumpiranu vlast koja je pokušala da spreči Grke da glasaju za Sirizu. Zašto?

Evropska unija i njene bogate nacije članice očigledno žele da u Grčkoj bude više samoubistava, spontanih pobačaja i sličnog. Koliko loše mora da postane da bi se stvari promenile?

Da li EU uopšte ima ikakve moralne vrednosti? Ako ne, zašto su onda oni koji žive u EU deo nje? Ako imaju moralne vrednosti, zašto se ne pobune? Ima ljudi koji pate i umiru a deo su iste te unije.

Tu nije kraj. Ne fali samo moral. Sile koje se nalaze u EU su namerno oslobodile terapiju šoka u Grčkoj, uz pomoć Goldman Sachs-a i MMF-a. Sve te institucije – NATO, MMF, Svetska banka, EU ne poseduju moralne vrednosti.

Evo kako Stiv Kin posmatra čitavu situaciju u Grčkoj. Njegov članak od prošle nedelje opisuje temelje pregovora Sirize sa EU bolje nego išta napisano. Stiv direktno krivi EU zbog situacije u kojoj se našla Grčka:

~Politički paralisani Vašington je pričao o merama štednje, ali ih nikada nije uveo. Ko je onda bio uspešniji: EU koja je na taj način odlučila da smanji javni dug ili SAD koje su nešto smuljale?

Muljanje je pobedilo: odnos duga vlade SAD i BDP-a se stabilizovao na 90% BDP-a, dok je u Španiji davno prešao 100%. Dakle, makroekonomske performance SAD su daleko bolje od mera štednje koje je EU uvela Španiji.

Na osnovu podataka, logično je da su za sve probleme Španije i većinu problema Grčke krive mere štednje, a ne neuspeh Španije, odnosno Grčke. EU bi trebalo da se dogovori sa Grčkom, da prestane sa merama štednje i da otpiše dug.

Zašto mere štednje nisu uspele? Ključni faktor jeste nivo i stopa promene privatnog duga. Španija je pre krize imala najveći rast privatnog duga, koji je prevazilazio privatni dug SAD.

Ono što Grčka i Španija imaju zajedničko jeste da privatni sektor drastično smanjuje nivo duga (u slučaju Španije i preko 20% godišnje). Sa druge strane, SAD su okončale smanjenje zaduženosti privatnog sektora još 2012. godine. Danas Amerikanci povećavaju nivo privatnog duga stopom od 5% BDP-a godišnje, što je daleko niže od nivoa pre krize, a grubo u liniji sa stopom rasta nominalnog BDP-a.

Zaključak je da je EU kriva za slučaj Grčke i da EU treba da „plati“ tako što će otpisati dug na način na koji Siriza to predlaže.~

Međutim, to nije stav s kojim Berlin i Brisel stupaju u pregovore sa Ciprasom i Varufakisom. Oni tvrde da Grčka duguje 240 milijardi evra, a niko ne pominje koliko je EU zapravo dužna Portugalu, Italiji, Grčkoj i Španiji.

Hajde da vidimo kako Daily Telegraph doživljava novog ministra finansija Grčke, Janisa Varufakisa:

~Siriza, ultralevičarska partija koja se otvoreno protivi merama štednje uvedenim od strane EU, napravila je najveći izborni potres u poslednjih 40 godina.

Očekivali biste da je novi ministar finansija radikalni fanatik koji će baciti Grčku u vatru. Međutim, on to nije. Janis Varufakis je definitivno čovek levice, iako je kroz svoju karijeru branio slobodno tržište.

On je govoreći na BBC-u u ponedeljak rekao da bi i osmogodišnjak shvatio na koji način je Grčka ograničena otkad je bankrotirala 2010. godine. „Evropa je u svoj svojoj bezgraničnoj mudrosti odlučila da reši ovaj bankrot tako što je stavila najveći kredit u ljudskoj istoriji na grbaču grčkih poreznika“, rekao je on.

„Od tada je naša nacija zapravo postala dužnička kolonija“, dodao je on. Odnos javnog duga Grčke i BDP-a danas iznosi neverovatnih 175%, što je većinom rezultat pogrešne politike prethodnih godina. Stroge mere štednje nisu pomogle, već samo odmogle.

Očigledno će na Varufakisu biti da napravi najbolje što može od ove nemoguće situacije. Njegov prvi korak biće rešavanje grčke humanitarne krize i udar na bogate pojedince.

Projekat jedne valute je žestoko iskritikovan. Majkl Kembalest iz JP Morgan-a je 2012. godine izračunao da bi i unija sastavljena od svih država čija imena počinju na slovo M bolje funkcionisala. On navodi da bi i bivše države Otomanskog carstva ili Sovjetskog saveza oformile bolju uniju.~

Zanimljivo poređenje koje podržava ideju o raspadu EU ili bar izuzimanju Grčke iz evrozone. Možda sve to danas deluje korisno, ali evro nema neku budućnost. Dugovi su preveliki. Međutim, propast evra će doći sama od sebe, a trenutna pažnja treba da se usmeri na Grčku.

~Iznenadno odvajanje bi rezultovalo gotovo sigurnim obezvređivanjem valute koju bi Grčka uvela, a samim tim i nemogućnošću da se isplate dugovi. Država bi verovatno bila isključena iz svih tržišta i bila u nemogućnosti da dođe do novca. To nije ono što treba već naveliko nestabilnoj grčkoj ekonomiji.

Dakle, ono što vlada predvođena Sirizom treba da uradi jeste da ugovori neki vid otpisa duga, bilo u obliku restrukturiranja, odlaganja ili potpunog opraštanja duga. Ostaje na novom ministru finansija, Varufakisu i novom premijeru Aleksu Ciprasu da to ostvare bez da Grčka ostane van valutnog bloka.
Da li se u Evropi pojavljuje nova politika?

Pre oko 40 godina, jedan od glavnih savetnika Margaret Tačer je rekao da ne bi bio zadovoljan kada bi Konzervativna partija bila u vladi. On je rekao da bi jedino bio srećan kada bi se dve konzervativne partije nadmetale za kancelariju. Njegova želja se ostvarila. Radnička partija Velike Britanije koja je pedesetih godina prigrlila socijalizam dovela je do Nove radničke partije Tonija Blera, a takva promena se dogodila i širom sveta i nastao je novi, praktičniji oblik socijalizma.

Levičarske partije – Demokrate u SAD, Radnička partija u Velikoj Britaniji, pa čak i Socijalistička partija koja je trenutno na čelu Francuske, pratile su gotovo iste ekonomske teorije i politiku kao i njihovi konzervativni rivali.

Razlike u ekonomskoj politici između levice i desnice su postale samo nijanse sive. Obe strane politike su prihvatile empirijsku činjenicu da tržišni sistemi funkcionišu bolje nego državni sistemi. Razlike su se svele na to koja strana bolje sprovodi tržišnu ekonomsku agendu i bolje raspravlja o greškama vlade u slučajevima neuspeha tržišta.

Dakle, kako onda da protumačimo pobedu Sirize na izborima u Grčkoj u nedelju, na kojima je levičarska partija svrgnula levičarsko-neoliberalnu i desničarsko-neoliberalnu demokratsku partiju, koje su vladale Grčkom prethodne četiri decenije?

Pre će biti da će konačno doći do rasvetljenja grešaka koje su pravile obe političke strane po pitanju modela tražišta. Model koji je u političkim krugovima poznat kao Neoliberalizam, a u ekonomskim kao Neoklasiča ekonomija, uzdiže kapitalizam zbog raznih karakteristika koje on u stvari ne poseduje, pritom ignorišući karakteristike koje poseduje i koje su pravi izvori održivosti, ali i problema kapitalizma.

Glavne vrline kapitalizma, prema neoliberalnom modelu su stabilnost i efikasnost. Ipak, ironično, prava vrlina kapitalizma jeste kreativna nestabilnost. Upravo ta kreativna nestabilnost je razlog što je kapitalizam pobedio socijalizam, dok je opet ključni razlog pada socijalizma bio oslanjanje na stabilnost i efikasnost.

Neoliberalizam je blistao u politici narednih 40 godina, ne zbog onoga što je bilo dobro u ekonomiji, već zbog onoga što se ignorisalo – kapacitet finansijskog sektora da naduva balon koji se širio 40 godina i konačno pukao 2007. godine. Neoliberalni model smanjenja vladinog sektora uz širenje finansijskog sektora stvorilo je novac potreban za stvaranje ekonomskog prosperiteta. Kada je balon pukao, pojavio se ogroman privatni dug i nova depresija, a ne prosperitet.

Grci su u nedelju odbili lažni model kapitalizma, a ne sam kapitalizam. Nova vlast sa Sirizom na čelu će morati da sarađuje sa državama u kojima se političari još uvek pridržavaju tog lažnog modela, što će još više otežati njihov zadatak.

Međutim, pobeda Sirize bi mogla da znači i da su dani Neoliberalizma odbrojani.

Upravo to je pravi preokret na grčkim izborima – pobeda nove politike koja podržava kapitalizam, ali odbacuje Neoliberalizam.~

Svi sada treba da podrže Sirizu. To nije samo nova nada za Grčku, već i za celu Evropu. Siriza je razbila kalup.

Biće to teška borba. Utvrđene vlasti se neće predati bez krvoprolića. Siriza je zapravo pobedila model, a ne vlast.

Za nas je važno da shvatimo u kolikoj meri moral izostaje iz sistema koji preovladava na Zapadu. Sve to se može uočiti u istočnoj Ukrajini, gde čista propaganda formira mišljenje već punu godinu. Ne radi se više o onome što je stvarno, već o onome što „lideri“ žele da mislimo i verujemo da je stvarno. Isti taj nemoral je vladao u Grčkoj i bilo je mnogo žrtava, iako nije bilo oružja.

EU je sramotna predatorska zver koja je osvojila sve ćoškove Evrope koji su se protivili centralnoj kontroli i dužničkom ropstvu.

Siriza je možda poslednja šansa koju Evropa ima da ispravi sve u čemu je pogrešila, pre nego što tuče na ulici postanu svakodnevna realnost.

Iako oni to nikada neće priznati, nije Grčka kriva, već EU.

(Webtribune.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *