Није нам потребно НАТО четништво!

Nije nam potrebno NATO četništvo!

18 juna 2015

vlada-dimitrijevic1 6797Piše: Vladimir Dmitrijević

O REHABILITACIJI ĐENERALA MIHAILOVIĆA

Da je lik tragičnog heroja srbske povesnice, đenerala Dragoljuba Mihailovića, suštinski bitan za ono što se sa Srbima dešavalo u 20. veku, nije potrebno mnogo govoriti. Njegova nedavna rehabilitacija bila je dugo željena i čekana; prvi gerilac okupirane Evrope rehabilitovan je zato što je titoističko suđenje, koje ga je lišilo života i časti, bilo puka groteska.

Mišljenje pravoslavne Srbije o njemu iskazao je Sveti vladika Nikolaj. Govoreći o đeneralu Mihailoviću 18. jula 1954, u hramu Hristovog Vaskrsenja u Čikagu, Sveti Nikolaj je rekao: „Pokojni Draža Mihailović pokazao je najveću ljubav dostupnu sinovima čovečijim, time što je položio život svoj za narod svoj. Ljubav koja premaša i tu ljubav, nije za čoveka, nego za Boga. (…) Draža je bio narodni čovek. (…) Draža je bio duboko pobožan čovek, molio se Bogu dan i noć, pričešćivao se i držao krsnu slavu. (…) Draža je bio u zakonitom braku s venčanom ženom. (…) Draža je činio sva usilja da ujedini i složi srpski narod. (…) Draža Mihailović je bio legendarna ličnost i za vreme svoga života; no njegova mučenička smrt stvorila je oko njegovog imena oreol Svetog ratnika. S vremenom će taj oreol biti sve svetliji, a ime Dražino sve slavnije.“(1,76).

Poznati srbski pesnik, Matija Bećković, čiji je otac bio Dražin oficir i koji je ubijen oružjem suprotne strane građanskog rata, još davno je postavio nekoliko paradoksalnih pitanja, i ukazao na komunističko jednoumlje koje je istinu o đeneralu držalo van vidnog polja objektivnih istraživanja: “Ima li još neki saradnik okupatora kod koga su saveznici držali svoje vojne misije? Da li se još neki saradnik okupatora krio u šumi, ne silazeći sve vreme rata ispod hiljadu metara nadmorske visine? Da li je još neki vođa vojske koja je sarađivala s okupatorom bio ucenjen od onih sa kojima je sarađivao i to na sto hiljada rajhs – maraka u zlatu? Da li je u Londonu stolovala još neka kvislinška vlada osim naše? Da li se još neki od kraljeva koji je po izbijanju rata bio prisiljen da ode u London izdajnik i kukavica? Da li je još neki saradnik okupatora spasavao američke pilote? Da li su još nečiji saradnici okupatora bili zatočeni u nemačkim logorima? /…/ Da li mi bolje od Nemaca znamo ko je s njima sarađivao?/…/Čuvam nekoliko ratnih plakata kojima je vrhovni zapovednik nemačkih trupa u  Srbiji Majsner na srpskom i nemačkom oglašavao streljanje talaca, Mihailovićevih pristalica. Kao i plakat ucene na Mihailovićevu glavu na kojoj je on sam, bez Tita“.(2).

Herman Nojbaher, Hitlerov specijalni izaslanik za Balkan, objektivno piše o đeneralu Mihailoviću, koji je, odmah 1941, „postao slavan junak srpskog otpora, koji se sa svojim četnicima vratio staroj balkanskoj tradiciji i time spasao čast nacije“; „uzdržavao se od svih pregovora sa Nemcima i ostao veran Saveznicima.“(1,66) Nojbaher je o tome svedočio pred islednicima u Titovom Beogradu; njegovo svedočenje je odbačeno, jer je išlo u korist đenerala Draže.

PITANJA ZA DANAŠNJI DAN

Istorijska nepravda je, dakle, ispravljena. Ali, ovo nije 1946. Ovo je 2015. godina, i Zapad se sprema za obračun sa Rusijom. Sve pravoslavne zemlje Balkana su u NATO-u; Crna Gora stremi da u NATO uđe što pre. I Srbiju pripremaju za ulazak u NATO, dok učešće srbske vojske na ruskoj vojnoj paradi 9. maja ove godine, ma koliko da je bilo lepo, jeste samo simbolički čin.

Zato moramo da postavljamo pitanja.

1. Da li je rehabilitacija generala Mihailovića bila moguća bez pristanka SAD i Velike Britanije, koje u Srbiji „ureduju“ i po mnogo manje važnim temama, a kamoli kad je u pitanju  tema koja je povezana sa angažmanom anglosaksonskih sila u Drugom svetskom ratu na Balkanu?

2. Koja je cena koju će Srbija morati da plati povodom ovog događaja? Hoće li nam „stari saveznici“ poručiti: “Draža je bio s nama u ratu, a Rusi su vam doneli komunizam. Zašto sad da se ne pridružite križarskom pohodu „zapadnih demokratija“ protiv „totalitarne“ Putinove Rusije?“

3. Da li su Zapadu potrebni „NATO četnici“ za rat na Ukrajini, kao antikomunističke (danas čitati – antiruske) vojne formacije Srba?

4. Da li će rehabilitacija đenerala Mihailovića biti upotrebljena radi propagande o „bratstvu po oružju“ SAD i četnika, što bi bio pokušaj raskida sa tradicijom vezanosti za Rusiju, koja se danas odriče ideologije komunizma, ali se ne odriče – i ne treba da se odriče! – antinacizma i Velikog otadžbinskog rata?

5.Da li će u bliskoj budućnosti mnogi Titovi antifašisti preći na liniju NATO četnika, kao

intelektualna podrška borbenim formacijama stvorenim po „majdanskim tehonologijama” i da li smo to sve već videli u delovanju SPOa i Građanskog saveza pre dvadesetak godina? Ne zaboravimo: jedan od glavnih NATO propagandista u Srbiji danas je  Vuk Drašković, koji se istovremeno predstavlja kao veliki „dražinovac“. Taj isti je, u vreme razgradnje Srbije pod plaštom borbe protiv Miloševića, bio iskreni saveznik perjanice zapadnjačkog „građanizma“, Vesne Pešić.

6.Da li će pritisak Albanaca na pravoslavne narode Balkana usloviti da se Srbija, zbog pitanja bezbednosti i opstanka, kao i zbog navodnog „tradicionalnog savezništva“, veže sa SAD i uđe u NATO?

7.Da li će se ostvariti savez pravoslavnih naroda Balkana pod patronatom „istočnog pape“ u Fanaru i NATO pakta, kao neophodnost potrebna za spremanje jeftine pešadije za pohod na Rusiju, a možda i islamske zemlje, odnosno da li će Rusija postati izolovana pravoslavna zemlja u perspektivi bliskog trijumfa NATO-vatikanskog ekumenizma u Srbiji i na Balkanu?

8.Da li će skori finansijski bankrot Grčke usloviti  bankrot po pitanjima pravoslavlja i  Crkve?

PITANJE ZA RUSIJU

Pitanje za savremenu Rusiju glasi – da li će ona svoj oslonac da potraži kod srbskih patriota koji smatraju ravnogorsku antifašističku borbu sastavnim delom svoje istorije, ili će se, po inerciji, vezivati za partizanske potomke, koji su, preko titoizma, tog svojevrsnog, Vašingtonu dragog, komunizma, često bili vezani za SAD i antiruski nastrojeni?

Naime, sada se, kao i uvek na Balkanu, vodi velika borba za istoriju. Kako budemo čitali prošlost, takva će nam biti i budućnost.

Zato zvanična Rusija treba da shvati: kao što je beli pokret, sa svim svojim slabostima i promašajima, integrisan u rusku istoriju kao pokret rodoljuba koji se nisu mogli pomiriti sa antihrišćanstvom i rusofobijom boljševičkog prevrata, tako i Jugoslovenska vojska đenerala Mihailovića jeste srbski „beli pokret“. To se mora imati u vidu ako se hoće da Srbi ne samo emocijama, nego i razumom i savešću, budu na strani Rusije u ovo doba. Jer, Draža jeste bio saveznik antiosovinskih sila ( i nikad nije dizao glas protiv učešća SSSR-a na strani SAD i Velike Britanije, nego je svoju vojsku smatrao savezničkom i Sovjetima); ali, on nije bio bilo čiji sluga, nego borac za Kralja i Otadžbinu koji su, u srbskoj tradiciji,  jedno.

Ko je zaista bio Draža, vidi se iz jednog događaja koji je u jesen 1942. video Nedeljko Plećaš – čitamo u knjizi Koste Nikolića „Dragoljub Mihailović“ (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2005): “Šef britanske obaveštajne službe Bil Hadson govorio je dobro srpski. /…/ Potpuno usamljen i zatvoren u svojoj kolibi, retko je s kim razgovarao, sem za vreme obeda, a i tada je obično stavljao negativne primedbe. /…/ Sa Mihailovićem je razgovarao i u diskusijama su se često sukobljavali, što nam je svima bilo neprijatno. Sećam se jednom prilikom u Kolašinskim Poljima njih dvojica stajala su na stepenicama na ulazu u školu i nešto žučno raspravljali. Ja sam bio podaleko i nisam čuo ceo njihov razgovor, samo sam u jednom trenutku čuo kako je đeneral Mihailović ljutito uzviknuo: ‘Sastavite pete kad sa mnom razgovarate!’ Hadson je sastavio pete i po vojnički ga pozdravio: ‘Razumem, gospodine ministre!’ Mene je ovo iznenadilo, jer to nije bio Mihailovićev način ophođenja“.

A 6. jula 1943. godine đeneral je poslao poruku svojim saborcima: „Zbijmo naše redove. Budimo čvrsti. Njih se naš narod ni najmanje ne tiče, pa se tako i ponašaju. Za njih je ovo Afrika, a mi Crnci. Oni će pokušati da kupuju naše ljude i stvore razdor u našim redovima, pa da nas potčine sebi“. Povodom Hadsonovog držanja, Mihailović je 12. jula 1943. pisao: „Hadson naročito hvali Grke, koji su se bez ikakvih uslova stavili pod britansku komandu. Mi na to nikada nećemo pristati, niti ćemo ikada biti Grci. Među nama mogu biti samo saveznički odnosi. Nismo ni pred neprijateljem kapitulirali, pa nećemo ni pred saveznicima. To sam poručio i Londonu.“

Dakle, Srbi, pamet u glavu: ne treba vam NATO četništvo! Iz činjenice da je Draža spasavao američke i engleske pilote u Drugom svetskom ratu ne proizilazi da treba da ratujemo na strani Imperije protiv jednoverne i jednokrvne ruske braće.

Ali, i vi, braćo Rusi koji vodite spoljnu politiku svoje zemlje – nemojte Dražu gledati očima Josipa Broza, Hrvata koji je 1948. odbacio ne samo Staljina, nego i Rusiju, i postao bitan američki igrač na Balkanu i šire(3). Ne zaboravite – sinovi i kćeri titoista danas su, uglavnom, na strani Imperije. Recimo, ćerka Miloša Minića, Titovog tužioca na procesu Draži, Jelica, jedan je od glavnih NATO lobista u Srbiji.

Danas nam je, više no ikad, potrebna istorijska objektivnost i istoriosofska dalekovidost.

UPUTNICE:

1.Cit. prema: Vladimir Dimitrijević: Oklevetani svetac/ Vladika Nikolaj i srbofobija, Lio, Gornji Milanovac,

2.http://www.pogledi.rs/matija-beckovic/

3.Videti: Predrag Simić:Tito i NATO/ Uspon i pad Druge Jugoslavije, Novosti, 2008.

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *