Nikad se Hrvati nisu suočili sa istinom o svojim stravičnim zločinima nad Srbima

Nikad se Hrvati nisu suočili sa istinom o svojim stravičnim zločinima nad Srbima

3 avgusta 2013

izbeglice_oluja_1995Piše: Stevan Lazić

Hrvati, naravno, i ove godine slave svoju Oluju. Bilo šta slavnije od Oluje, u kratkoj istoriji svoje današnje domovine, u svom tisućljetnom snu, Hrvati nemaju. A njihova domovina je danas ovolika zahvaljujući prije svega kroz istoriju žrtvovanim životima svojih sunarodnika Srba.

Hrvati imaju dakle razloga da slave. Imaju razloga da slave i sami sebe, i svoje američke intruktore, i svoje natovce i posebno i pre svih svoje fatere Nemce.

A Srbi? Njima ostaje da se kod Crkve Svetog Marka, u Beogradu, okupe na parastosu, da se kod Hrama Hrista Spasitelja, u Banjaluci, okupe na parastosu, da se bilo gde okupe. I da zapale sveće u pomen žrtvama, u pomen sudbini koja je njih odredila da budu žrtve najstrašnijeg etničkog čišćenja na tlu Evrope u 20. veku. Srbima ostaje da se okupe, da ćute. Nemi od tuge, nemi od sećanja i bespomoćni pred mržnjom i lažima Hrvata koje već više od dvadeset godina podnose i uporno slušaju.

A šta je to, u Hrvatskoj, zaista bilo između 1990. i 1995. godine?

Najpre se dogodilo izbacivanje Srba, kao konstitutivnog naroda, sa stečenim dakle pravom, preglasavanjem, iz Ustava Hrvatske i oduzimanje jezika. Pa su počeli zločini nad njima, pojedinačni, masovni: u gradovima, selima, u otvorenim logorima, mučilištima. Pa se krenulo u izbacivanja s posla, iz stanova, kuća, u miniranja kuća. Uveliko su već širom Hrvatske delovale zloglasne hrvatske paravojne terorističke jedinice, njihovi zengovci i mupovci. Naoružani do zuba. A naoružavani su odmah nakon višestranačkih izbora (oni koji su zaboravili neka se sete tajno snimljenog filma o generalu Martinu Špegelju). Kasarne Jugoslovenske narodne armije, koja, po Hrvatima, nije ni postojala u Hrvatskoj, opkoljavane su, električna struja sečena, telefonske linije sečene, prekinuto snabdevanje hranom i vodom, vojnici i njihove starešine nemilosrdno davljeni, progonjeni i ubijani. Medijska mašinerija, odavno u inostranstvu pripremljena, nemilosrdno je sejala laži: za sve, pa i najsitniji detalj, pripremljeni su i korišćeni razni nazivi; srbočetnika beše na sve strane. U Srbiji su Hrvati imali dobro organizovanu petu kolonu, koja se tobož borila da sruši Slobodana Miloševića, a bespoštedno je radila protiv svih Srba, a posebno Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Istovremeno optužujući srpske novinare, koji su izveštavali o stradanju srpskog naroda, da su ratnohuškači. Što i danas nesmanjenom žestinom čine. A ni danas ona, ta peta kolona, ne posustaje: okupljena u pojedinim antisrpskim nevladinim organizacijama – radi li radi. Naravno – protiv Srba i Srbije. Samo se u Srbiji, na tlu Evrope, to još može.

I tako je počeo građanski rat u Hrvatskoj. Jer to je bio građanski rat. A rat kad počne, posebno građanski, teško je upravljati njegovim tokovima. Jer tada niko nije došao niotkud i izvršio agresiju na Hrvatsku. JNA je bila i u kasarnama u Hrvatskoj, a Srbi koji su živjeli u Hrvatskoj bili su takođe u Hrvatskoj. Niotkud oni nisu došli. Nego su već odavno pre toga secenionistički potpuno opredeljeni Slovenci i Hrvati, uz pomoć (bez koje se oni nikad ne bi upustili u takve avanture) svojih pokrovitelja, sponzora, dušebrižnika, izvršili agresiju na SFRJ i Hrvati, u Hrvatskoj, na Srbe. I njihovi pokrovitelji pripremili su im bogatu lepezu svih mogućih vidova medijske agresije, do zuba ih naoružali, i dan i noć ih obučavali… A balvan-revolucija krajiških i slavonskih Srba, kojoj su Hrvati dali ime, rezultat je hrvatske agresije, odgovor na hrvatske zločine po brojnim mestima. Pa su nastala i SAO područja, a zatim i Republika Srpska Krajina. I da toga nije bilo, mnogi Srbi nikad živi ne bi ni stigli da, proterani i prognani, odu koridorom u svoju daleku i neizvesnu budućnost.

Da, to je bio građanski rat. Mogu Hrvati da pričaju šta hoće. Mogu do mile volje da prisvajaju i antifašizam Srba iz Hrvatske, da ga proglašavaju za svoj (svaka čast onim Hrvatima koji su bili iskreni antifašisti i borili se i dali svoje živote, kao i onima koji su devedesetih godina bili uz Srbe), ali ne mogu da ponište drugu najkrvoločniju fašističku državu na tlu Evrope.

Mogu Hrvati da slave koliko im volja, ali će istina, kad-tad, pokucati na vrata njihove povijesti, njihovog tisućljetnog sna i upitati: Šta si radio u ratu, tata?

A već dugo oni pričaju, i danas, takođe, i o stambenom zbrinjavanju. Kakvom zbrinjavanju!? Reč je o stanarskim pravima. I šta njih briga da li se ovde neko od prognanih, proteranih, izbeglih pobrinuo pa se zbrinuo. Nisu ga oni zbrinuli pa da odrede da onaj ko se ovde zbrinuo nema pravo da ga oni zbrinjavaju. Da mu oni bar isplate opljačkano. Eto šta je hrvatska demokratska milost!

I šta je sa stečenim pravom, gospodo hrvatski pravnici?! Nema ga. Njima to ništa ne znači. Šta je sa imovinom? Ništa. Nema je. Jer Srbi su u pitanju. Bar se sa Srbima može kako je Hrvatima milo, kako im se snilo. I sve vreme oni su to činili, podsmejavajući se izbeglicama, prognanicima, uz puno razumevanje i punu podršku dosadašnjih srpskih vlasti. Dokle? A poslednji rok za podnošenje prijava za zbrinjavanje u Hrvatskoj je poslednji dan ovog meseca. A Evropa ćuti. I slavi svoju novu članicu.

Nikad se Hrvati nisu suočavali ni suočili sa svojom prošlošću. Nikad se Hrvati nisu suočili sa istinom o stravičnim zločinima koje su počinili nad Srbima, prvenstveno nad njima, samo u 20. veku. Oni to i ne moraju. Nikad se to od njih nije tražilo. Hrvati su navikli da za počinjene zločine uvek budu nagrađeni: juče ih Srbi uvedu u pobednike, danas ih Nemci uvedu u Evropu, sutra će… Sutra će se već smisliti nešto pametno.

Hrvati mogu da slave: više od trećine Srba koji su živeli na tlu današnje Hrvatske odavno je pobijeno, više od trećine je proterano, a manje od jedne je ostalo. A šta tu, manje od jedne čeka, ne zna se. Ostvarenje dugoročnog programa u borbi za etnički čistu Hrvatsku, programa Ante Starčevića, Ante Pavelića, Franje Tuđmana, Stjepana Mesića, a koje zdušno pozdravlja i slavi Ivo Josipović, odavno je privedeno kraju. Pa može da se slavi.

Do neke nove Oluje. Do nekog novog pokrštavanja, prekrštavanja. Do novih laži, zbrinjavanja i proslava!  

KOMENTARI



2 komentara

  1. nikola suzic says:

    nije mi jasno sta ste hteli da kazete sa tim "šta čekaju koji su ostali"??? ja sam u svojoj kući, nikuda ne idem, kad sam hteo, Srbija me nije htela, a i zašto da idem, ovde su moji grobovi, mogu jedino da me oteraju ( a moraće da se pomuče puno više nego do sada), ja sam odlučio da ostanem ovde i da budem Srbin u hrvatskoj, slavim slavu i idem u crkvu!!! i neću se predati dok god dišem SRPSKIM plućima!!!

  2. dr. Danilo says:

    tragicno je na ovim nasim prostorima sto apsolutno niko nije kadar da se suoci sa desavanjima 1991-1995, tu cak i Srbi imaju putera na glavi, samo se kuka, mi naivni ,mi posteni, oni nas klali, mi nismo znali, itd...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *