NIKITA MIHALKOV: Zašto se Zapad uplašio buđenja Rusije?

NIKITA MIHALKOV: Zašto se Zapad uplašio buđenja Rusije?

10 новембра 2014
Summer Mikhalkov Film academy will open at the Theater of ActorsFilm Sunčanica po Bunjinu o smutnim danima ruske istorije čekali smo sa nestrpljenjem. O čemu se radi u tom filmu? O tragičnim posledicama, do kojih dolazi kada izostanu narodno jedinstvo i sloga. O tome razgovaramo sa režiserom filma Nikitom Mihalkovim.Nikita Sergejevič, svi znaju da se već odavno ne obeležava dan Velike oktobarske revolucije, ali zato se pominje 7. novembar. Zaboravlja se novi naziv: Dan nacionalnog jedinstva. Dešava se da se da nismo sigurni u datum. Vi znate da je praznik 4. novembra?— Pitajte 15-godišnjake napolju u bilo kom delu naše zemlje (Rusije; prim. prev.) zašto se slavio 7. novembar [1]. Uveravam vas da vam neće odgovoriti. Zapravo vam neće reći ni za 4. novembar [2]. Ali to im ne možemo zameriti koliko starijim generacijama, koje su odrasle uz tradicije Revolucije. Što se toga tiče, meni je bilo lakše jer sam dovoljno rano počeo da čitam Ivana Šmeljeva, Ivana Iljina, Vasilija Rozanova i druge mislioce i pisce ruske emigracije.

Vi govorite o ruskim piscima i misliocima, štaviše, u vašem filmu Sunčanica” jedan od junaka za sve okrivljuje književnost?

— Kao prvo, tu misao su iskazivali mnogi, u koje spada i pomenuti fenomenalni filozof Vasilij Vasiljevič Rozanov. Osim toga, trebalo bi da uzmete u obzir stanje jednog od naših junaka, koji to izgovara. On je u suštini na samrti i ispoveda se svom prijatelju, isovremeno kajući se što je indirektno učestvovao u rušenju sopstvene zemlje, vođen željom da se ne menja ništa u njoj.

Film ste snimali po Bunjinu, sad razmišljate da snimite film o Gribojedovu. Savremeni pisci vam nisu ni malo zanimljivi?

— Zašto odmah tako, evo, na primer, Zahar Prilepin je fantastičan pisac. Sergej Šargunov, po mom mišljenju, je istovremeno i ozbiljnan mislilac i intresantna ličnost. Elem, obratite pažnju na to koliko Prilepin dobro poznaje rusku književnost, koliko je pažljiv prema svemu tome što pomaže da se kroz umetničke slike i karaktere samih pisaca oseti cela dubina ruskog sveta, njegova paradoksalnost, a u isto vreme i njegova jedinstvenost.

Svestan sam rizika da navlačim na sebe gnev i ironiju, ali mogu da kažem da mi je sasvim dovoljno rusko slikarstvo, ruska književnost i ruska muzika da bih mogao da živim punim plućima na ovom svetu. Apsolutno. Tu se nalazi sve što je potrebno da se razume čovekova priroda u celini. To ne znači da ne treba da znaš za Ticijana, El Greka, Velaskeza, Direra, genijalnog Boša, Betovena, Mocarta ili Igoa, Šekspira ili Kortasara. Ali prirodno se osećam samo pored onih sa kojima mogu direktno ili indirektno da komuniciram na svom jeziku. Neopisivo mi je intresantna strana književnost, ali u dubini duše najviše me brine ono što se desilo ovde, gde sam se rodio. Nigde drugo ne želim da živim.

Ali neki to itekako žele, Na primer, pisac Akunjin, koji je svima rekao da su se u Rusiji svi „najeli bunike”, i, dok se narod ne otrezni, on će radije da živi u svoj francuskoj kućici. Vi kao da ste parafrazirali Stolipina: „Veliki potresi su potrebni onima koji imaju gde da odu. A velika Rusija treba onima koji žele u njoj da žive.” Ipak, nema samo Akunjin kuda da ode – svi oni često stavljaju sebe na isti nivo sa onima koji su bežali iz Rusije posle revolucije.

— Smrt je pretila ljudima koji su tada odlazili. Bili su oterani veliki pametni i talentovani ruski umovi. Da njihova imena nisu bila svetski poznata, istrebili bi ih. Zato su radije otišli iz Rusije „filozofskim brodom” [3]. Nemoguće je porediti one koji su bili prinuđeni da odu posle revolucije sa onima koji tako rado odlaze danas. Bunjin nije hteo da ode, Šmelov nije hteo da ode. Te stvari su neuporedive.

Da se vratimo Stolipinu, u sovjetsko vreme je, prema njegovim receptima, faktički napravljena nacionalna privreda. Napravljeno je ono što nije moglo za vreme carevine. Evo, sami ste jednom rekli: „Boljševici su koristili sve što je bilo svojstveno nacionalnom karakteru, osim Boga, kojeg su zamenili vođom, zbog čega je na kraju sve i puklo.

A sve ostalo… Treba pročitati kodeks osnivača komunizma: ne ubij, ne kradi – ima sve osim Boga. I te iste zadruge temelje se na sabornosti. Zatim poštovanje koje se pokazuje prema prvom čoveku, generalnom sekretaru. To je monarhistički mentalitet. Da je rukovodstvo zemlje imalo dovoljno mozga i da je vratilo Boga – da li bi SSSR opstao i sasvim prirodno funkcionisao?

— Ja ne radim analizu sa pozicije istoričara. Sve što govorim – govorim sa emocionalnog stanovišta, kako to ja zamišljam, u velikoj meri intuitivno, kao umetnik, a ne kao stručnjak za istoriju SSSR i Rusije.

Čini mi se da je Nova ekonomska politika (NEP) [4], koju je uveo Lenjin – u teškoj ekonomskoj situaciji i opštoj razrušenosti, posle delirijumskih ispada prilikom oduzimanja privatne svojine, paljenja imanja, pljačkanja fabrika, prodavnica itd. – bila pokušaj da se povrati neki vid ličnog vlasništva, čak i ako se to ne odnosi na sredstva proizvodnje, a ono bar na nivou domaćinstva. To je bila neophodna mera koja je u principu mogla predstavljati početak transformacije revolucije u evoluciju.

Smrt Lenjina, odustajanje od NEP, zatim moćna industrijalizacija, koja je koristila, sa jedne strane, neverovatan entuzijazam, a sa druge, strah – podizali su nacionalnu ekonomiju i stvarali iluziju jedinstva i blagostanja. Kako je svima poznato, entuzijazam je proizvod koji se brzo kvari i potrebno mu je kontinuirano obnavljanje i objašnjavanje.

Drugi svetski rat, za nas Veliki otadžbinski, u nekom smislu bio je samo obnavljanje, ma koliko to čudno zvučalo. Na račun tog entuzijazma i uspona industrijalizacije, ne osvrćući se na neverovatne gubitke, zemlja je mogla ne samo da opstane već i da pobedi najmoćniju svetsku vojnu mašineriju tog vremena – vojnu mašineriju Vermahta.

Istovremeno, dešavaju se stvari koje indirektno potvrđuju opreznu korekciju smera kretanja društva – vraća se Patrijaršija, otvaraju se hramovi, vraća se vojna uniforma koja je bila do revolucije, uspostavljaju se ordeni Kutuzova, Nahimova, Suvorova itd. Zatim orden Slave, koji po statusu u potpunosti odgovara ordenu Georgijevskog krsta trećeg stepena – i drugi dodaci koji na ovaj ili onaj način nose znak obnove carskog karaktera zemlje.

Kad je sve nastavilo da se razvija postepeno, spokojno i nadahnuto posle Velike pobede, kad je ogroman broj mladih ljudi, koji su iskusili slavu pobede, bio spreman da i dalje pobeđuje – sve je to davalo nadu u novo rođenje. Tog novog rođenja verovatno se uplašio zapadni svet, kako je to već jednom bilo u vreme Stolipina.

Da, to je vrlo interesantno.

— Na tom talasu, nastalom na samom kraju rata, na tom trijumfalnom talasu SSSR biva hendikepiran u odnosu na ostali svet. Štaviše, možemo tvrditi da su naši saveznici drugi front otvorili sa velikim zakašnjenjem zbog straha, straha od pobedom inspirisane Sovjetske armije. Drugi front [4] je otvoren kad su saveznici shvatili ko će pobediti.

Sad, kad posmatramo te događaje kroz prizmu onoga što se dešava u svetu danas, nekad mi se čini da otvaranje Drugog fronta nije bilo protiv Nemaca, nego protiv SSSR. Da taj front nije bio otvoren – a pobeda je svejedno bila naša – Sovjetsku armiju bilo bi mnogo teže zaustaviti. Ne umanjujem dostojanstvo i heroizam naših saveznika, ali ono što se kasnije u istoriji dešava pokazuje nam do čega je to dovelo – do plana Alena Dalsa [5], do Hladnog rata, baš zato je i sagrađen Berlinski zid, NATO, Evropa se podelila na istočnu i zapadnu itd.

Posle izvesnog vremena, kad se rat priveo kraju, svet se nalazio između dve supersile: SSSR i SAD. Ali u našoj zemlji posle smrti Staljina nije bilo novog Stolipina, koji bi snažnom rukom i moćnom političkom voljom poveo iza sebe narod putem pobede. Neko vreme zemlja je trpela posledice rata i narod je bio konsolidovan sećanjem o njemu. Ali vreme je brisalo to pamćenje, junaci su odlazili, a sudbina zemlje bila je u rukama nepismenih i netalentovanih populista. Nada da će Andropov i Kosigin nešto promeniti srušila se odmah posle smrti prvog. Zato mislim da tragični lanac „perioda koji ubija plodnost”, koji je nastao posle Velike pobede, doveo do toga da, uprkos svoj spoljnoj moći zemlje, unutrašnje stanje društva sve manje odgovara toj moći. Samo tako mogu da objasnim zašto se sve srušilo u roku od tri dana, sve što se do tada činilo nesrušivim i večnim, samo zato što je nestalo straha.

Odupreti se tome moguće je samo onda kad, osim straha, postoji još nešto, nešto što nadahnjuje i omogućava razvoj. To može biti vera, može biti nacionalna ideja koju je narod prihvatio i koju apsolutno, strogo prirodnim putem, može da ostvari. Može biti, na kraju krajeva, zajednički neprijatelj, kakav je bila fašistička Nemačka. No opšta laž, formalnost i banalnost konzervativnog sistema, kao i bespomoćnost rukovodstva, postavili su temelj inertcije u postojanju naroda, i to je sve postepeno dovelo do toga što se dogodilo u roku od tri dana, a o čemu sam već govorio. U vezi s tim, ne mogu a da se ne setim reči Gribojedova, koje se odnose na dekabriste: „Kolebanje umova, ni u šta uverenih“. Zbog toga ne treba govoriti da se država raspala samo zato što su zabranili Boga – nije samo zato, ali i zbog toga takođe.

Jednom ste rekli da se procvat Rusije dogodio za vreme cara Aleksandra III, koji je rekao svom nasledniku Nikolaju: „Zapamti, Niki, Rusija nema prijatelje osim ruske armije i ruske mornarice“. Zar je stvarno tako? Sigurno postoje – ali da li mi znamo da negujemo prijateljstva? Evo, na primer, ova užasna, bolna tragedija koja se dogodila šefu francuske kompanije Total. Nosili bi na rukama čoveka, a on je poginuo zbog ko zna koga – da li zbog pijanog vozača, glupog dispečera ili zbog nekog drugog. Tužno i uvredljivo – bio je prijatelj naše zemlje.

— Stvarno mislim da je epoha Aleksandra IIIbila veoma značajna za razvoj države, jedna od najmoćnijih i najprosperitetnijih epoha. U krajnjem slučaju, to je bilo vreme kad je Rusija najmanje ratovala i kad joj je proticalo vreme u kreativnom razvoju, a ne u uništavanju. Što se tiče ove fraze Aleksandra III, ona je bila aktuelna tada, i aktuelna je i sada i uvek će biti. I nije stvar u tome da je Rusija loša, a svi ostali dobri, ili obrnuto. Ona je prosto drugačija. Ruska civilizacija je posebna civilizacija i upravo zato mora biti veoma moćna. Upravo zato mora biti veoma zaštićena.

Ono što stranci imenuju „tajanstvenom ruskom dušom“ iz njihovih usta, po pravilu, čuje se tako kao da se to odnosi na divlje nerazumljive postupke, koji nisu bliski Evropljanima. Shvatanje Rusije i ruskog karaktera, poimanje ruske civilizacije – to je veoma delikatna stvar, i, da bi se to osetilo, potrebno je utrošiti vreme. Kao što je, na primer, potrebno je utrošiti vreme da bi se shvatila lepota pejzaža Levitana ili istinski se zadubiti u liriku Puškina. „Neprekidni ruski pejzaž“, rekao je jedan istoričar, formulišući takav divan način razmišljanja. To nisu planine, ni okeani, ni vodopadi, ni sve ono što može odmah da zarobi maštu čoveka. To je neometenost ruskog pejzaža, u kom se krije ruska sposobnost opažanja uzvišene lepote, koja je porodila sve što se naziva ruskom kulturom – jezik, muziku, slikarstvo, poeziju, književnost, filozofiju. Neće baš svako da troši vreme na shvatanje suštine.

Način života savremene civilizacije, koji se odvija po sistemu montaže slika, ne uklapa se u tu „neometanost“. Čini se da je mnogo jednostavnije probati prilagoditi ruski karakter, ruski mentalitet, ruski svet opšteprihvaćenom, da tako kažem, intelektualnom Mekdonaldsu, na koji su svi navikli. Svet hoće da mu budemo razumljivi, a mi hoćemo da nas razumeju.

Na prvi pogled, ova dva izraza su slična, a u stvari su dijametralno suprotna. Biti razumljiv znači prihvatiti sva pravila i zakone po kojim živi savršeno drugačiji i ne uvek nama blizak svet. Razumeti nas znači pokušati pažljivo nas posmatrati i shvatiti zašto smo takvi, zbog čega i na koji način možemo postojati svi zajedno, poštujući jedni druge, a ne pokušavati prelomiti preko kolena ono što se zove genetski kod nacije.

Zato mislim da je apsolutno nedopustivo porediti to o čemu govorimo sa užasnom katastrofom koja se dogodila na Vnukovu [6]. Sasvim druga stvar su, nažalost, sistemski nedostaci koji rezultuju na taj način. Postoje apsolutno opšta pravila kojih se svi moramo pridržavati, bilo da se tiču tehnologije ili opšteprihvaćenih normi sistema vezanih za bezbednost. Oni moraju važiti za sve. U ovom slučaju srećemo se sa lošim stranama i osobenostima ruskog karaktera, to je ono rusko: „…a možda…“ koje je mnogo puta spasilo ruskog čoveka, a mnogo puta ga i uništilo. Zbog ovoga možemo samo da žalimo.

Sunčanicu zovu i filmom upozorenjem, receptom za izbegavanje tragičnih grešaka u budućnosti. Imate li recept za postizanje jedinstva u društvu?

— Mislim da moramo da naučimo da učimo od sebe samih. Kod mene nema odgovora na pitanja, ali mislim da pravilno i pravovremeno postavljeno pitanje predstavlja deo odgovora. U našem filmu takođe nema odgovora. Sa druge strane, ako spojimo sve vidljive i skoro nevidljive detalje u postupcima naših heroja, moguće je pokušati naći put prema tom odgovoru. Ne želim upotrebiti reči za dešifrovanje. Hteo bih da emocija koja se probudi u gledaocu natera njega samog da, analizirajući, uvidi i oseti smisao toga o čemu smo govorili.

Na kanalu Rusija1 4. novembra bila je prikazana vaša Sunčanica. Istovremeno je film prikazivan u bioskopima. Komercijalno gledano, to baš nema nekog smisla. Čemu takva žurba?

— Državna radio televizija nam se obratila sa molbom da 4. novembra, na Dan nacionalnog jedinstva, prikažemo film na kanalu Rusija1. I u tome smo našli logiku. Sa našeg stanovišta, osnovna ideja filma govori o tome do kakvih tragičnih posledica dovodi odsustvo nacionalnog jedinstva.

Imamo veliku želju da što više ljudi pogleda naš film. Računati samo na bioskope, nažalost, veoma je teško jer velika većina stanovnika naše zemlje koji žive u malim gradovima i selima nema mogućnost da gleda film na kvalitetnom ekranu uz dobar zvuk. Nažalost, bioskopi u mnogim gradovima nemaju odgovarajuću opremu. Najvažnije je to što će film, zahvaljujući bioskopskim mrežama, biti prikazivan još neko vreme iako je prikazan na televiziji. Na taj način svi oni koji imaju mogućnost, moći će da vide ovo delo u njegovoj punoj umetničkoj izvedbi na velikom ekranu.

Napomene prevodioca:[1] Sedmi novembar (25. oktobar po starom kalendaru) dan je kada se obeležava Velika oktobarska socijalistička revolucija, izvedena 1917. godine.[2] Četvrtog novembra obeležava se veliki ruski nacionalni praznik Dan nacionalnog jedinstva. Tog dana 1612. godine počeo je narodni ustanak kojim su iz Moskve proterane poljske okupacione snage, što je predstavljalo kraj Smutnog vremena. Praznik je slavljen carskoj Rusiji sve do 1917, kad je zamenjen obeležavanjem Oktobarske revolucije. Ponovo počinje da se obeležava od 2005. godine.

[3] „Filozofski brod“ upotrebljava se kao izraz sa situaciju u kojoj su na inicijativu V. I. Lenjina intelektualci protivnici Oktobarske revolucije, umesto smrtne kazne, bili prognani u inostranstvo ili udaljene delove SSSR. „Filozofski brod“ označava proterivanja koja su u leto i jesen 1922. obavljena brodom iz Odese i Sevastopolja, kao i vozovima iz Moskve. Među stotinama pripadnika cveta ruske inteligencije, na taj način su napustili SSSR N. Berđajev, I. Iljin, M. Novikov, S.E. Trubeckoj, V.I. Jasinski…

[4] Nova ekonomska politika (NEP) (Novaя эkonomičeskaя politika) bio je period u SSSR 1921-1928. godine, kad je sovjetska vlast dozvoljavala obnovu nekih elemenata kapitalističke privrede sa ciljem poboljšanja ekonomskih prilika, budući da je privreda posle revolucije bila dovedena do kolapsa.

[4] Misli se na iskrcavanje savezničkih snaga na Normandiju 6. juna 1944. godine.

[5] Alen Dals (1893-1969) bio je američki diplomata i obaveštajac, direktora CIA (1953-1961). O njegovom planu počelo je da se govori i piše u Rusiji 90-tih godina, tvrdeći da se on odnosi na sistematsko uništavanje pravoslavnih Slovena, u prvom redu Rusa. Zapadni izvori tvrde da je Dalsov plan falsifikat.

[6] Misli se na pogibiju predsednika i francuske naftne kompanije Total Kristofa de Maržerija, čiji se avion 21. oktobra sudario sa vozilom za čišćenje snega na aerodromu Vnukovo kod Moskve.

(Razgovarali Igor Virabov i Anastasija Skorondajeva, za Standard.rs preveo Petar Minić)

(Rossiйskaя gazeta)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Zoran says:

    По мојем мишљењу Никита Михалков као и сваки уметник визионар, својим филмовима васпитава будуће генерације Руса да тај велики народ не прави грешке које су га довеле до уништења. Један податак морамо имати на уму увек, а то је да је за 1913.годину као последњу привредну годину пре 1.св.рата, Руско царство производило 42% светског бруто производа.Значи, даје по привредној снази Русија чинила 42%, а сви остали 58%.Услед црвенве револуције, изазване од стране УСА, Британије и других великих сила,Русија је толико ниско пала да је тек пре 20так година почела да се поправља свој положај.За то време су други отишли знатно напред и овај напад преко Украјине није нимало случајан јер желе да то младо дрво које је почело да расте и да се развија сасеку у корену.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u