Niko ne bi štrajkovao da je gledao samo RTS

Niko ne bi štrajkovao da je gledao samo RTS

1 novembra 2013

milorad-vucelicPiše: Milorad Vučelić

Da su radnici FAP-a iz Priboja i njihovi sugrađani redovno pratili informativne emisije Javnog servisa i sličnih sredstava informisanja, ne bi ni štrajkovali ni protestovali.

Videli bi da njihov premijer otvara radni dan na Londonskoj berzi od koje naša zemlja mnogo očekuje. Znali bi da im već dugo i efikasno, koliko i izdašno, pomaže Berman grupa u okviru USAID projekta Održivog lokalnog razvoja i da su odavno realizovani razni memorandumi o razumevanju sa stranim kompanijama. Znali bi da već uveliko sarađuju sa MAZ-om iz Belorusije, sa turskim Albajakrom, ruskim LIAZ-om, da proizvode hiljade kamiona za kineski Dogfeng i nemački Mercedes, da je tu i Finkom kapital iz Kijeva, da ih je već kupio Tim konstrakšn investment iz Londona, a tu je i kineska kompanija Jinbei…

Znali bi da o tome brinu brojni ministri koji se ređaju poslednjih godina a za koje su oni na izborima glasali, njihovi lokalni politički čelnici za koje su takođe glasali, a pre svih od države postavljeni menadžment. O svemu tome svi smo bili uredno i svakodnevno obaveštavani.

Pošto su Pribojčani propustili da prate ove informacije, suočili su se sa stvarnošću i situacijom u kojoj su se našli i odlučili su da štrajkuju i protestuju blokirajući prugu Beograd -Bar.

Prave informacije radi, to je ona pruga na kojoj vozovi ispadaju iz šina i kada idu dvadeset kilometara na sat i na kojoj putovanje na relaciji Beograd – Podgorica traje rekordnih trideset i šest sati, sa posebnim šestočasovnim zadržavanjem u tunelu. Železnica je, baš kao i FAP, u državnom vlasništvu. Država preko FAP-a blokira državu oličenu u Železnici. Železnica je državna bila oduvek, a FAP je to postao onda kada je Srbija posle 2000. godine beskompromisno rešila da gradi kapitalizam. Reformska vlada Zorana Đinđića je novim Zakonom o privatizaciji podržavila svu tadašnju zatečenu društvenu imovinu i rešila da je, kao državnu svojinu, proda. Od tada je krenula prodaja svega što se prodati moglo i što je probitačno, a ono što je preteklo ostalo je u vlasništvu države. Možda bi tu bilo mesta za neke finese, ali u osnovi je ovo sasvim tačno i dovoljno. Nema dana u kome se nije širila propaganda kako je privatna svojina superiorna, efikasna, i kako će u privatizovanim firmama biti povećana proizvodnja. To se pokazalo u mnogo slučajeva potpuno netačnim, pa je proizvodnja znatno opala, radnici rasterani, ponekad čak i sa vučjacima ili bodljikavom žicom, a najveći broj tih preduzeća je potpuno uništen. U tome su zdušno i aktivno učestvovali brojni sadašnji ekonomski spasioci Srbije.

Ali da bi se osnažio stereotip da je država loš vlasnik, vlade su na rukovodeća mesta u tim državnim i javnim firmama postavljale najgore, i to po čistom političkom kriterijumu. Vršena je partijska parcelizacija državnih i javnih preduzeća i ustanova. I dan-danas su ti najgori na čelu nekih velikih državnih firmi. Pomenimo ovom prilikom samo Srbijagas i Galeniku. Ti, od ministarstava postavljeni direktori svojski su se trudili da unište preduzeća koja su im zapala, dokazujući još jednom inferiornost države, a sa ciljem da ih po umanjenim cenama prodaju nekoj privatnoj, a prvenstveno stranoj kompaniji, sve to uz pomoć ministara i raznih agencija koji i koje su u međuvremenu dobro omastili brke. Kako im prodaja nije polazila za rukom, a nije imao ko da ih zbog zloupotreba pohapsi, firme su, tako i FAP, propadale i potpuno pale na teret državnih subvencija.

Radnici su ovaj marš u kapitalizam manje ili više mirno i sa odobravanjem gledali. Sindikati su ih u toj opuštenosti održavali, a svaku bogovetnu vlast podržavali koliko su najviše mogli. Neka je i divlji, ali samo da je kapitalizam. I sada kada je deindustrijalizovana Srbija stigla do velikog siromaštva i obrela se na samom pragu bankrota, dramatično se postavilo pitanje u čemu se to našla? Odgovor je jednostavan i očigledan: stigla je gotovo na sam željeni cilj svog davno započetog tranzicionog putovanja. Dakle, gde smo stigli – vidimo. I samo ostaje pitanje : kada smo na taj put stupili? Da li je to bilo 2001. ili 2008. ili 2012. godine? To bi, napokon, trebalo ustanoviti baš kao i to od kada je ko za šta odgovoran. I kako je, i ko je potrošio i straćio pare koje su se prodajom privrede slile u budžet. Neprihvatljiv je odgovor da je reč samo o javnoj potrošnji.

Treba ustanoviti i od kada je – i kako- država rešila da prestane da brine o imovini koju je prigrabila od društva, o imovini koju su stvarale prethodne generacije, a država je proglasila državnom. Uvredljivo je i gotovo ogavno slušati ministra koji sa neskrivenom nasladom govori kako je neophodno i nužno otpustiti novih sto-dvesta hiljada radnika i izručiti ih na milost i nemilost neznano kome. Ako je najveća kvalifikacija za nekoga kao što je ministar Radulović da je specijalista za stečajeve, šta treba drugo da očekujemo nego da on postane stečajni upravnik cele srpske privrede! Ne bi li još jednom potvrdio svoju stručnost.

Onaj ko ima nameru da proglasi datum rekonstruisanja vlade datumom početka novog doba i vladavine novih pravila mora da zna nešto o privredi i društvu kojima želi da upravlja. Kada se nekom subvencioniranom ili javnom preduzeću traži lična karta, mora se znati da je, kada je o slučaju Priboja na primer reč, gotovo sva imovina – imovina FAP-a. I toplana i zgrade škola, vrtića, opštinske uprave, i šta sve ne. Priboj je FAP i obratno. (I nalazi se tamo gde se razgovetno čuje: Turska je Kosovo i Kosovo je Turska!) Kako je do toga došlo i da li je to dobro, nije pravo pitanje za aktuelnu vladu. Za nju problem postoji i ona treba da nađe i ponudi pravo rešenje, ali ne tako što će se ponašati kao neko ko po praznoj ili virtuelnoj tabli piše šta mu padne na pamet i što on misli da je idealno. Možda država treba da od same sebe, i iz budžeta, kupi i otkupi sve ove zgrade, ustanove i sitan inventar FAP-ov, i izračuna koliko bi to onda i koga koštalo. Možda bi tako pametni ministri mogli i da sebe legitimišu i posreduju u prodaji ovih zgrada ili ustanova, kada već ne mogu da nađu strateškog partnera za FAP.

Da li je moguće da se niko valjano ne zapita kako to da se posle svih reformi, ustupaka, kolaboracija i kapitulacija, po uslovima privređivanja njima svete Svetske banke, iza Srbije a na samom dnu planetarne lestvice nalazi samo nepostojeća država BiH . Da li je tako moralo biti? Da li je to bio cilj i pravi smisao tranzicije?

Da li je uopšte bilo moguće ne upropastiti toliku imovinu i toliko industrije i poljoprivrede kada smo se onako glatko, ćutke i bez ikakve nadoknade ili protivuslugeodrekli Kosova i Metohije i kada smo sa onoliko istinskog ushićenja i slavodobitno napunili haške tamnice Srbima i njihovim vođama?

Jevreji su, posle Drugog svetskog rata, među sobom vodili teške rasprave o tome da li Izrael ima moralno pravo da primi materijalne kompenzacije od Nemačke. Mnogi među njima smatrali su da je uopšte uvredljivo dobiti bilo šta za neprocenjivo stradanje i da se tako obeščašćuju jevrejske žrtve. Na kraju je Izrael, naravno, i kao što je poznato, prihvatio nemačko obeštećenje.

U zvaničnoj Srbiji, velikim delom i u Crkvi i među inteligencijom, nikome i ne pada na pamet da u vezi sa Kosovom postavi ovakvo ili slično pitanje, jer EU, MMF i NATO nemaju alternativu. Niti nam pak ko šta nudi, niti mi nešto tražimo, niti mislimo da nam nešto pripada. Što nam uzmu, uzmu, a ako i ne uzmu, mi im ponudimo i damo. Srbija je postala geografski prostor „na izvolte“.

Šta se od države koja ne ume da gazduje svojom teritorijom može očekivati u ekonomiji? Šta očekivati od države koja se sama polako odriče svih svojih javnih dobara poput energije i telekomunikacija ? Šta očekivati od države kada znamo da će svako to odricanje i prodaja koštati posla novih sto hiljada radnika? Šta očekivati od države čiji ministri ne smeju ni da dirnu u stotinak suludih agencija sa enormnim primanjima i ogromnim troškovima, ali mogu svake bogovetne večeri da prete otpuštanjem radnika kao spasom? Šta očekivati od države koja se dobrovoljno odriče prihoda od carina i ostavlja bez ikakve i vancarinske zaštite domaće male i velike proizvodne pogone koji odlaze u likvidaciju i stečaj?

Ovo što se dešava već postaje krajnje uvredljivo za normalnu ljudsku pamet. Ne može se merama koje su ponuđene, niti trenutnim političkim i stručnim kapacitetima vlade relevantno odgovoriti na izazove i iskušenja pred kojima se srpski narod našao.

Odgovori na tu ponudu, kao potvrda prethodne konstatacije, stigli su pre očekivanja, o čemu svedoče događaji u Priboju, Smederevu, Kragujevcu, Zrenjaninu… Niko tu više i ne pominje ni premijera ni ministre postojeće vlade.

Nema nikoga kome je pošlo za rukom da višekratnom smrtonosnom dozom leka izleči bolesnog pacijenta. Naš slučaj je mnogo gori jer mi smo na pravdi Boga proglašeni pacijentima. Ščepali su nas, nas obolele od nazeba i nekog čudnog trenutnog zanosa i posrnuća, principijelno i tranziciono nas opljačkali, teritorijalno i istorijski obogaljili i proglasili nas bolesnicima od najtežih bolesti, i onda se postarali da nas odista zaraze tim bolestima, nastavljajući da na nas primenjuju smrtonosne tretmane i doze tobožnjih lekova.

Najgore od svega je to što se ovakav poredak stvari i trenutni ishod pokušava prikazati kao neminovnost i kao neka vrsta sudbine i poretka najviših nebeskih sila. To, naravno, nije tačno. Ne treba brkati nesposobnost, neznanje i nespremnost političkih, crkvenih i intelektualnih elita sa najvišom voljom.

Jednostavno, ovako nije moralo i ne mora biti.

(Pecat.co.rs)

KOMENTARI



2 komentara

  1. stanisa says:

    sasvim sa vama u svemu ovome ali sta uraditi u ovoj situaciji oruzje nam oduzeto vojska unistena a pogledajte koliko policajaca i zandarma ima ,svkodnevna njihova ubistva i ko nam vodi policiju.

  2. Miko says:

    >>> Da su radnici FAP-a iz Priboja i njihovi sugrađani redovno pratili informativne emisije Javnog servisa i sličnih sredstava informisanja, ne bi ni štrajkovali ni protestovali. Toliko o javnom servisu jevropske Srbije koji je vodio "stručni" Tijanić.Istine radi, to je ostalo glasilo ne samo režima već i Brisela, na našu žalost.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *