Nikolića tek čekaju velike odluke

Nikolića tek čekaju velike odluke

7 juna 2013

dusan-prorokovic-vPiše: Dušan Proroković

U širokoj analizi političkog sistema Srbije u jednom svom radu zaključio sam kako predsednik Srbije predstavlja „državnog političkog lidera“. I pored toga što je Ustavom definisano drugačije, predsednik je centralna figura političkog sistema, koja crpe svoj legitimitet iz neposrednog izbora. U periodima kohabitacije nijedan premijer nije na kraju izdržao bitku sa predsednikom države (osim Milana Milutinovića, koji je međutim bio u senci partijskog šefa i predsednika SRJ, gde je bilo preneto sedište „državnog političkog lidera“). Postavljanje predsednika države pre svega utire put spoljnopolitičkom postavljanju države, a, s obzirom na stepen zavisnosti unutrašnje srpske politike od međunarodnih odnosa, to ima suštinski uticaj i na ukupne prilike u državi.

Kako oceniti godinu dana predsednikovanja Tomislava Nikolića? U sklopu pripreme ovog članka želeo sam da čujem mišljenje nekoliko poznanika sa značajnim političkim (i analitičkim) iskustvom. Većina ocena se može svrstati u dve kategorije. Sa jedne strane, mišljenje evroentuzijasta je da predsednik Nikolić, i pored ponekad upadljivo prounijatske retorike, predstavlja branu daljem integrisanju Srbije u EU i NATO. Nepoverenje je i dalje veliko, pre svega zbog čestog oslanjanja na Rusiju. O tome koliko se retorici Tomislava Nikolića ne može verovati, govori i objavljena knjiga Slaviše Lekića, predstavljena u Centru za kulturnu dekontaminaciju, pod nazivom: Zamlaćivanje. Kako je autor istakao, predsednik Srbije je „živi spomenik postojanju onih osoba koje o jednoj istoj stvari imaju potpuno različito mišljenje, zavisno od trenutka i situacije“.

Sa druge strane, mišljenja koja dolaze iz patriotskog bloka se uglavnom mogu podvesti pod jedan pojam: izdaja. Pre svega, izdaja sopstvene predizborne platforme, a nije mali broj ni onih koji govore o izdaji države. Ovo je vrlo bitno za šefa države jer se u ovom korpusu nalaze oni koji su za njega glasali. Legitimitet politike predsednika Srbije je dobro poljuljan pošto ona nema preterane veze sa većinom stvari koje je obećavao u kampanji. U svakom slučaju, sa oba pola srpske političke horizontale čuju se sve glasnije negodovanja. U najnepovoljnijem razvoju okolnosti po Tomislava Nikolića zato bi se moglo desiti i da se sav gnev nezadovoljnika sruči na njegovu glavu. Za jedne on će biti zamlata, krivac za ponovno usporavanje procesa evrointegracija, koji će uslediti. Za druge, biće izdajnik koji je prepustio kosovske Srbe na nemilost albanskim trgovcima organima preobraćenim u moderne prozapadne političare. Zadesila bi ga sudbina Taipa Redžepa Erdogana, raspetog između prozapadnih aktivista, koji ga preziru, i islamskih tradicionalista, koje je razočarao svojim postavljanjem tokom sirijske krize.

ČOVEK KOME NE VERUJU

Najgori mogući scenario se ipak ne mora ostvariti. Bez obzira što će ga verovatno pisati i predstavnici nekih zapadnih centara moći. O tome šta će biti, pre svega odlučuje sam Tomislav Nikolić. O njegovoj sudbini odlučuju potezi koje će vući.

Posle prvih godinu dana mogu se utvrditi određene smernice njegovog (spoljno)političkog postavljanja, ali i konstatovati da se radi o najkontroverznijoj politici jednog predsednika Srbije od uvođenja višestranačja. Tako je, na primer, za Nikolića normalno da svega nekoliko sati posle sastanka sa Ketrin Ešton u Briselu, na kojem je hvalio zalaganje EU u rešavanju kosovskog pitanja (!), otputuje u dvodnevnu posetu Minsku i zahvali predsedniku Belorusije na doslednom podržavanju Srbije u odbrani Kosova i Metohije (!). Desilo se i da ekspresno potpiše sporazum o strateškom partnerstvu sa Azerbejdžanom, u trenutku kada se zvanični Baku sasvim okreće američkom okrilju i ustupa svoju teritoriju za razradu vojno-političkih planova o destabilizaciji Irana, a da Srbija istovremeno pregovara sa Rusijom o potpisivanju sporazuma o vojno-tehničkoj saradnji. Kada se ovome doda neiskustvo i kao rezultat toga očigledno nesnalaženje u protokolarnom delu, zbog čega se desilo da u istom danu budu odlikovani predsednici Gruzije i Rusije (istina, predsednik Putin ordenom višeg reda od predsednika Sakašvilija), konfuzija je potpuna. Zato je i sve teže ljudima sa oba pola srpske političke scene da prate politiku predsednika Nikolića. Otuda i sumnjičavo vrtenje glavom mnogih inostranih diplomata i analitičara.

U svakom slučaju, verovati da je ova kontroverza puka slučajnost te da se reaguje od situacije do situacije, bilo bi potpuno pogrešno. Da bi se ovo naizgled konfuzno postavljanje shvatilo, najpre je potrebno sagledati okolnosti u kojima je predsednik Nikolić stupio na dužnost. Jer, da su spoljni faktori sami crtali situaciju koja bi im najviše odgovarala, ne bi mogli da smisle bolje od onoga što se desilo u maju 2012. Tomislav Nikolić je pobedio u drugom krugu predsedničkih izbora, ali izranjavan negativnom kampanjom i gubitkom prvog kruga izbora. Posle pobede suočio se sa mogućnošću ulaska u period kohabitacije, što bi verovatno dovelo i do krize SNS na način kako je to danas vidljivo u DS. U takvom razvoju okolnosti on bi se našao u goroj poziciji od one u kojoj je bio Vojislav Koštunica posle pobede na predsedničkim izborima 2000. godine. Pri tome država bi verovatno ušla u novi period duboke i duge političke krize sa neizvesnim krajem.

U SUSRET ZAHTEVIMA SAD

Formiranje nove vladajuće većine bilo je lakše i zbog toga što je po rezultatima drugog kruga predsedničkih izbora bilo jasno da su svi glasači SPS disciplinovano izašli na birališta, a nijedan nije zaokružio ime Borisa Tadića. Formiranje nove vlade jeste amortizovalo narastajuće nezadovoljstvo i sprečilo dramatičnu destabilizaciju ukupnih prilika u zemlji, ali je i donelo nešto drugo: preuzimanje određenih političkih obaveza. Jasno je, bez saglasnosti zapadnih centara moći, a pre svega SAD, nova vlada i ne bi bila formirana, a i, ako bi bila, ne bi dugo trajala. Kako je to jednom dobro konstatovao Željko Cvijanović, veća promena se u Srbiji desila jula 2008. godine nego 5. oktobra 2000. Posle forimiranja vlade DS-SPS-G17, gotovo sva vrata za strane uticaje bila su širom otvorena. Stepen umešanosti stranaca u domaću politiku je toliki da se Srbija može nazvati poluokupiranom državom ili polukolonijalnim posedom. Ovo je i jedan od razloga zašto je vladajući trojac Nikolić-Dačić-Vučić izašao u susret zahtevima SAD da Srbija načini nove ustupke po kosovskom pitanju. To je ključni argument u prilog tezi da predsednik Nikolić vodi „politiku kontinuiteta“ sa svojim prethodnikom. U srpskoj blogosferi može se pronaći i priličan broj komentara u kojima se dokazuje da je naslednik Borisa Tadića otišao i korak dalje: u Crnoj Gori je poistovetio SPC i kanonski nepriznatu CPC, a u BiH je Srbe nazvao „Bosancima“…

Ipak, bez obzira na neslaganje sa nizom postupaka Tomislava Nikolića, još uvek ne bih izricao ocenu da se radi o „politici kontinuiteta“. Još manje bih se složio sa zaključkom da je ovo „korak dalje“ u odnosu na Borisa Tadića. Zašto? Prvo, to što se ne slažem sa nečijom politikom, ne znači i da ne mogu da pokušam da razumem njegove poteze i logiku. I, drugo, jedan broj preduzetih koraka u sprovođenju „kontroverzne politike“ su sasvim na mestu i treba ih podržati jer će imati dugoročni efekat na ukupni položaj zemlje (tesna vojna saradnja sa Rusijom, davanje impulsa realizaciji projekta Južni tok, jačanje političkih odnosa sa Makedonijom, proširivanje dosadašnje saradnje sa Ukrajinom i Belorusijom). Sagledavajući sve poteze koje je vukao predsednik Srbije, može se videti pet osnovnih smernica njegove dosadašnje spoljne politike:

1) Otvaranje vrata za veći ruski uticaj u Srbiji;

2) Izbegavanje konfrontacija bilo koje vrste sa SAD;

3) Pokušaj kupovine vremena u odnosima sa EU;

4) Održavanje političkog dijaloga sa Turskom;

5) Jačanje srpskog južnog geopolitičkog vektora.

Kada se ovako poređaju, smernice njegove politike zato vode ka zaključku da je cilj postepena ekonomska konsolidacija i političko jačanje onoga što se naziva „užom Srbijom“. U tome bi pomogao ruski kapital (i uopšte dalje jače povezivanje sa Rusijom) i jačanje srpskog uticaja u južnoj interesnoj sferi, što bi bilo omogućeno činjenjem ustupaka američkim interesima na Kosovu, nastavkom saradnje sa EU, koja bi onemogućila da se dalje problematizuje „vojvođansko pitanje“, kao i održavanje dijaloga sa Turskom kako bi se izbegla destabilizacija Raške oblasti. Ukratko, cilj ovakve politike mogao bi se nazvati „letenjem ispod radara“ zapadnih centara moći i postepeno širenje veza sa Rusijom, uz prihvatanje delimičnog turskog prisustva po pitanjima koja vitalno ne ugrožavaju srpske interese. Otuda i izjave iz Crne Gore i BiH, kao verovatan amortizer za nove pritiske EU na drugim stranama. Ukoliko bi ovaj zaključak bio tačan, radilo bi se o najsloženijoj mogućoj politici, koja se u postojećim okolnostima verovatno i ne može voditi drugačije do „kontroverznim izjavama“ i „zbunjujućim postupcima“. Problem vođenja ovakve „knezmiloševske“ politike je u tome što se ona ne može dugo voditi. Pre svega zbog spoljnih faktora, koji kreiraju regionalni politički ambijent.

RUSIJA I NATO

Prvo, ako se u ovom trenutku Tomislavu Nikoliću toleriše često oslanjanje na Rusiju, a da bi zauzvrat podržao sprovođenje Briselskog sporazuma, pitanje je kako će se postaviti zapadni centri moći po tom pitanju kada Sporazum bude u potpunosti sproveden. Slobodanu Miloševiću je svega dve i po godine posle „kooperativnosti“ oko Krajine otvoren „kosovski problem“. Zapad neće dugo ćutati na jačanje ruskog prisustva u Srbiji ako se uopšte može reći da i danas ćuti: opstrukcija izgradnje Južnog toka je operacionalizovana do detalja. Balkansko pitanje će dobijati na značaju narednih godina kako se bude razvijala bliskoistočna kriza, pa će se i pritisci na svako srpsko rukovodstvo da relativizuje svoje odnose sa Rusijom povećavati.

Drugo, u dugoročnim atlantističkim planovima Srbija je deo problema, a ne deo rešenja. Izbegavanje bilo kakve konfrontacije sa SAD vodiće ka povećavanju njihovih ambicija. Jednom kada je Srbija popustila na Kosovu, od nje će se tražiti da sa jednakim entuzijazmom pristupi sprovođenju američkih planova i na drugim mestima: pre svega u BiH. Takođe, preteranim izlaskom u susret američkim interesima kvari se računica drugim geopolitičkim igračima u regionu. U danu (24. maj) kada je potpisan rusko-srpski sporazum o strateškoj saradnji, redosled vesti na ruskoj državnoj televiziji je bio sledeći: 1) smrt poznatog režisera i saučešće Vladimira Putina; 2) neredi u Švedskoj; 3) teroristički akt u Londonu; 4) prilog o stanju u Kirgiziji; 5) prilog o Siriji; 6) izveštaj o aktivnostima stranaka i glasanja u parlamentu; 7) poseta Jevgenija Zjuganova Čuvašiji; 8) prilog o maturi ruskih đaka; 9) obeležavanje dana sv. Ćirila i Metodija (prema analizi postavljenoj na FB stranici udruženja Nikad granica). Ovo je i više nego jasna poruka da u srpsko-ruskim odnosima nešto ne valja, bez obzira što ruski uticaj u Srbiji raste.

Treće, trebalo bi znati u odnosu na koji cilj se kupuje vreme u bilateralnoj saradnji sa EU. Srbija neće postati članica EU skoro, verovatno i nikad. EU nas ne može spasiti investicijama ili nekim značajnijim projektima rešiti našu krizu zato što se pokazuje nemoćnom da reši slične krize svojih članica. Ako postoji strah da nas EU može potpuno finansijski srušiti, onda treba znati da će to EU svakako učiniti. Namerno ili slučajno, za Srbiju je svejedno. Tek, EU ima sistemski problem, koji se možda može rešiti za jednu deceniju, a početi da pokazuje značajnije efekte nekoliko godina posle toga. A možda se i ne može rešiti, pa ova kriza potraje duže. Ne bi bilo prvi put u istoriji da Evropa uđe u višedecenijsku krizu kontinentalnih razmera.

Četvrto, za uspostavljanje za Srbiju prihvatljivog bilateralnog odnosa sa Turskom neophodno je ne samo imati redovnu komunikaciju na relaciji Beograd-Ankara i učestvovati u Istanbulskoj inicijativi, već i praviti diskretnu „politiku kontrateže“. Što bi značilo intenziviranje saradnje sa Jermenijom, Iranom, oprezno postavljanje po pitanju Sirije itd. I, peto, jačanje srpskog južnog geopolitičkog vektora vodi preko institucionalizovane saradnje sa režimom u Crnoj Gori, sviđao se taj režim Srbiji ili ne. Međutim, zbog toga se nikako ne smeju zanemarivati crnogorski Srbi, njihove organizacije i pre svega SPC.

„UŽA SRBIJA“

Uz to, valja podsetiti i da se zapadnim političarima razvuče širok osmeh preko lica kada god se pomene pojam „uža Srbija“. Jer, kada se danas u Beogradu razmišlja o ovom pojmu, obično se misli na postojeće stanje, dakle na teritoriju bez Kosova i Metohije (ili tačnije rečeno, bez faktičke uprave nad ovim delom teritorije). U zapadnim krugovima to je sinonim za „pretkumanovsku Srbiju“, pa je zato bolje sa njim se i ne igrati. Put do konsolidacije Srbije vodi preko jačanja srpskog uticaja u regionu, pa se na srpski faktor u susednim državama Srbija mora oslanjati. Napuštanjem ovog oslonca doborovoljno se povlačimo u „pretkumanovske granice“, što bi imalo dugoročne posledice.

Pored svega navedenog, treba navesti još dva problema sa kojima će se Tomislav Nikolić sresti u skoroj budućnosti. Prvo, od njega će spoljni faktori tražiti sve više. Jer ih je sam na tako nešto navikao. Isuviše često im je izlazio u susret i činio je prevelike ustupke. Odobrovoljavanje SAD se moglo završiti i prihvatanjem da se sprovedu „Borkovi sporazumi“, nije se moralo ići u ukidanje srpskih institucija na KiM i kršenje sopstvenog Ustava. EU se ne mora pratiti uvek i svuda, na svakom glasanju u GS UN ili unutar OEBS. Pogotovo ne ako su njeni stavovi direktno upereni protiv istinskih strateških partnera Srbije. U Crnoj Gori i BiH se ne moraju davati izjave koje će prijati zapadnim ambasadorima i Visokom predstavniku. Mogu se upotrebiti i drugačije formulacije.

Drugo, ovako složenu politiku teško će pratiti građani. Pogotovo ako ona podrazumeva kršenje Ustava. Tekuća podrška koja je vidljiva u istraživanjima javnog mnjenja i ubedljive pobede SNS na lokalnim izborima u ovom kontekstu ne moraju da znače apsolutno ništa. Štaviše, mogu pretstavljati i smetnju da se realno stanje bolje sagleda. U tom smislu, opet bi trebalo podsetiti na iskustvo Tajipa Redžepa Erdogana. Ceo svet je u previranju i nezadovoljstvo se u većini slučajeva nije videlo niti na izborima niti se manifestovalo nekom institucionalnom borbom. A može li Srbija izdržati izlivanje nezadovoljstva na ulicu!? I šta posle toga!?

Posle godinu dana predsednikovanja Tomislava Nikolića vide se obrisi njegove spoljne politike, smernice kojima se rukovodi, ali je pitanje koliko će još dugo ovim putem moći da nastavi. Kako je nedavno upozorio Dušan Bataković, na globalnom nivou ulazimo u fazu „brutalizacije realpolitike“. Od lidera malih država sve češće će se tražiti jasni i nedvosmisleni odgovori, a velike sile im neće tolerisati pokušaje sedenja na dve stolice. Od predsednika Nikolića će se u narednom periodu tražiti jasna opredeljenja: da li je za potpuno i bezuslovno sprovođenje Briselskog sporazuma, koje će suštinski voditi ka faktičkom priznavanju tzv. Republike Kosovo? Da li je za izlazak ususret zahtevima vojvođanskih separatista? Da li je za smanjivanje nadležnosti Republike Srpske? U odnosu na to kako se bude postavljao, moći ću i jasnije da kažem da li se kajem što sam za njega u drugom krugu predsedničkih izbora pre godinu dana glasao. Za sada, i pored žestokog protivljenja potpisanom Briselskog sporazumu i smatrajući štetnim načinjene ustupke na Kosovu i Metohiji, to ne mogu da učinim. Možda grešim, ali možda i vreme može pokazati da je za tako nešto bilo rano. Odluke koje slede i koje mora doneti pokazaće da li je Tomislav Nikolić „srbijanski“ Mile Dodik ili Biljana Plavšić.

(standard.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *