Нису одговорили на главна питања

Nisu odgovorili na glavna pitanja

14 decembra 2016

ljuban-karan-342

Piše: Ljuban Karan

Više nema dileme, dvojica gardista Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović su ubijeni. Prva istraga nije ništa razjasnila i samo je napravila tragičnu zbrku u kojoj se roditelji i rodbina već 12 godina bore za istinu. Sve naknadne istrage, analize i rekonstrukcije u suprotnosti su sa prvom, jer se u svima tvrdi da su gardisti ubijeni. Samo prva istraga tvrdi da je u pitanju ubistvo i samoubistvo.

Više nema dileme, dvojica gardista Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović su ubijeni. Prva istraga nije ništa razjasnila i samo je napravila tragičnu zbrku u kojoj se roditelji i rodbina već 12 godina bore za istinu. Sve naknadne istrage, analize i rekonstrukcije u suprotnosti su sa prvom, jer se u svima tvrdi da su gardisti ubijeni. Samo prva istraga tvrdi da je u pitanju ubistvo i samoubistvo.

Sada prva tvrdnja koju je grozničavo branila vojna komisija ispada smešna. Zašto je istraga olako odbacila jaku mogućnost da su gardisti u nekoj specijalnoj operaciji pobijeni, ostalo je nejasno. I laik, a kamoli stručnjak dobro zna koliko je lako utvrditi da li je neko izvršio samoubistvo puškom. Poverovati u samoubistvo bez totalnog prislona, kada je puška u pitanju, je neozbiljno. Zatim, prihvatiti kao nespornu stvar da je vojnik sam sebi pucao u stomak teško može da prođe, jer samoubice uglavnom pucaju sebi u glavu ili u srce.

Od samog početka istraga je delovala smušeno – te Milovanović je ubio Jakovljevića, te ne, nego je Jakovljević ubio Milovanovića. Te pucali su istovremeno jedan u drugoga i poubijali se, te nije tako nego ubistvo i samoubistvo. Zašto se olako prešlo preko toliko važnih pitanja koja su se morala razjasniti kao što su motiv ubistva i zašto se olako prelazilo preko velikog broja nelogičnosti kada se u istrazi ne sme bez razjašnjavanja preći ni preko jedne.

Nisu znali da li je Jakovljević Milovanovića ubio namerno ili slučajno, nepažnjom. Ako se to već desilo, zašto bi se Jakovljević ubio pre nego što bar nekom kaže da je u pitanju tragična greška. Istraga je prepuna nelogičnosti. Nisu izvedeni svi dokazi, čak nisu saslušani ni svi svedoci, tako da je događaj pogrešno rekonstruisan. Svoje zaključke i tvrdnje nisu mogli dokazati i sve je od prvog dana osporavano. Rodbina sa advokatima bila je prinuđena da sama traži nove dokaze i, da nisu bili toliko uporni, ne bi dobili drugu šansu da se utvrdi istina.

Tek sada, kada je potpuno jasno da su vojnici ubijeni akcijom sa strane, od strane trećih lica, nova istraga otvara mogućnost potrage za počiniocima zločina. Ubice do sada nisu ni tražene, jer su rezultati istrage blokirali takvu mogućnost. Izjava tadašnjeg načelnika VBA generala Svetka Kovača jasno govori zašto je do takve greške došlo – slučaj je tretiran kao ubistvo i stavljen u nadležnost vojne policije umesto da je tretiran kao teroristički akt, kada bi ga preuzela vojna kontraobaveštajna služba.

Znači, pravi lov na teroriste i ubice tek sada počinje. Otežavajuća okolnost je što je prošlo mnogo godina, ali sve je moguće i ne treba odustati. Jedna od mogućnosti, ako istraga zapadne u ćorsokak, je da se ponudi visoka nagrada za informaciju o počiniocima.

Vlada će morati pre ili kasnije da pokrene još jednu istragu – zašto je prva istraga pogrešno usmerena i zašto je iz istrage isključena VBA. Ako je tačna sadašnja procena da su ovaj teroristički akt organizovale strane obaveštajne službe, on se nije mogao razjasniti bez VBA i BIA. Vojna policija to ne može da uradi i zato se tako tvrdo držala ubistva i samoubistva. Ta nova istraga trebalo bi da razjasni zašto je prva istraga, i onako kako je pogrešno postavljena, urađena tako traljavo, jer, da je kvalitetno urađena, i sami bi utvrdili da to nije u nadležnosti vojne policije, nego VBA.

Sada se čini da je Vlada Srbije pod pritiskom roditelja stradalih vojnika donela dobru odluku i formirala novu komisiju. S obzirom da srpska javnost u vezi sa radom istražnih komisija ima loše iskustvo kada je ovaj slučaj u pitanju, sigurno neće dozvoliti da se ponove prethodne greške. Javnost će kontrolisati novu istragu, jer sada nema nikakve potrebe da se istraga vodi tajno. Svaki novi detalj može se objaviti odmah.

KAKO USMERITI NOVU ISTRAGU?

Staro je pravilo u istragama – ako ne možete da utvrdite počinica zločina – a vi vidite kome to odgovara. Da bi se videlo kome to odgovara, trebalo bi proučiti političku situaciju i faktičko stanje na dan terorističke akcije. Predsednikov kabinet i Vlada Srbije u to vreme bili su iskreni partneri haškim istražiteljima na istom poslu – traganje za haškim optuženicima, gde je posebno važno bilo traganje za generalom Ratkom Mladićem.

Ovaj posao bio je daleko važniji od svih drugih poslova koje su radili. Nije danas tajna da su im pomagali na više načina – stvaranjem klime u javnosti da se radi o ispravnom i humanom poslu, pa do logistike i redovnih i detaljnih obaveštajnih podataka. Danas se uveliko priča o tome da je tadašnja Vlada odobrila stranim obaveštajcima i kojekakvim specijalnim grupama da vršljaju po našoj zemlji i da između ostalog istražuju i vojne objekte.

Dok su predsednikov kabinet i Vlada bili potpuno kooperativni sa stranim istražiteljima, vojska je osumnjičena da je jatak beguncima. Generali, pa i ceo oficirski kadar, sumnjičeni su da u vojnim objektima skrivaju generala Mladića. Većina oficira prošla je rat i sve vreme gledala dvostruke aršine i nepravdu koja nam se čini. Naravno da nisu blagonaklono gledali na ilegalne aktivnosti haških istražitelja i njihovih tajnih ekipa sastavljenih od vrsnih specijlaca. Dobar deo oficira bio je spreman da pomogne beguncima koje su i stranci i naše službe proganjali kao divlje zveri iako većina njih nije počinila nikakav zločin.

Vojska je u to vreme bila sumnjiva ne samo stranim istražiteljima nego i dobrom delu domaćih političara na vlasti. Bio im je to i dobar alibi – eto, mi bi ih izručili, ali vojska je neposlušna. Naravno da su tadašnji političari na vlasti omogućili stranim špijunima i polušpijunima da pretrkeljišu baš sve što je ličilo na vojni objekat i vojnu ustanovu, ali Mladića nisu našli.

Tada je neko zaključio da je jedina mogućnost da se krije u podzemnim vojnim komandama i operativnim centrima, koji se aktiviraju u slučaju mobilizacije. Ti objekti – „rupe“ – kako ih zovu u vojnom žargonu, postale su meta špijuna, ali bezuspešno, jer nije postojao način da provere šta je unutra. I, drugo, dobro su znali da bi se, ako je unutra stvarno general Mladić, svaki pokušaj ilegalnog ili nasilnog ulaska za njih katastrofalno završio.

I šta je mogla biti odluka mračnih sila iz inostranstva u takovoj situaciji – da se aferama i prljavim operacijama oslabi vojska i da se specijalnim akcijama Mladić istera iz podzemnih skloništa u koje strani specijalci nisu imali šanse da uđu, a da ne budu neutralisani. Naravno da su priče o nekim samostalnim lovcima na glave glupost i da su to bile dobro organizovane akcije stranih obaveštajnih službi.

DA LI VUK JEREMIĆ NEŠTO KRIJE

Jeremić je svoju izjavu u vezi sa tragedijom u Topčideru tako sročio da na prvi pogled izgleda kako ga se više i nema šta pitati – o smrti vojnika ga je obavestio pokojni Miki Rakić, svedoka o tome nema, a detalja se ne seća. I kraj priče. Iako se zadržao dva sata, samo ispitivanje je trajalo petnaest minuta. To nije dobro i to je loš početak nove istrage. Za tako kratko vreme ne može se uzeti izjava ni od svedoka džeparenja, a kamoli od nekoga ko je svedočio o tako krupnom događaju sa smrtnim posledicama i gde je u pitanju teroristički akt.

Tako je Jeremić odgovorio na samo jedno pitanje – odakle mu informacija o stradanju vojnika. A ima ih mnogo koja treba da budu postavljena. Ako je njegova izjava tako kratka, neminovno će morati da je dopuni. Sem toga, već sada postoji ozbiljna sumnja u tačnost podataka koje iznosi, jer se poziva na mrtvog čoveka, tako da bi bila korisna provera njegove iskrenosti na poligrafu.

Ako formirana komisija bude opterećena funkcijama koje su Jeremić i ostali sa kojima se razgovra obavljali, njihovim političkim planovima i namerama ili njihovim belosvetskim vezama, ni od ove istrage neće biti ništa. Jer, Jeremić i neki drugi političari spadaju u ključne ljude koji su razmenjivali podatke sa strancima i koji su sa njima sarađivali u vezi sa potragom za haškim beguncima, a sada se sumnja da su neki ljudi iz inostranstva organizovali ubistvo vojnika na Topčideru. Naravno da se to mora razjasniti, jer je u novonastalim okolnostima upravo to važno.

Prva istraga je krenula u pogrešnom pravcu na osnovu dve identične reči koje je uspeo da izgovori smrtno ranjeni Milovanović – „Iznutra, iznutra!“ Na osnovu toga je zaključeno da je ubica mogao doći iz podzemnog objekta ili iz tog pravca, ili da je ubica od ranije unutar ograde, znači neko ko stalno boravi i radi u ovoj jedinici. Opet u daljem razmišljanju ili neosnovanoj konstrukciji, išlo se na to da su vojnici videli nešto što nisu smeli da vide. A koga drugog nego Mladića, i zato su ubijeni. Za svaki slučaj, da ne bi odali gde se general krije.

Ovo je potpuna glupost. U to vreme Mladić je bio veoma popularan u narodu, posebno u vojničkom sastavu. Ako je boravio u vojnim objektima, koliko njih je pre pobijenih vojnika videlo Mladića, pa nisu ubijeni. Koliko njih je znalo da je u nekom vojnom objektu, a nisu ga odali. Druga stvar, ako pretpostavimo da je Mladić u tom trenutku stvarno bio u objektu Karaš (gde su vojnici ubijeni), taman posla da njegovo obezbeđenje nije znalo šta se vani dešava, od rasporeda straže, staza kretanja pa do pouzdanosti svakog stražara i svega drugog što je važno.

Zašto bi ubijali na šušanj – pa nije to lov na divlje svinje. Ne puca se dok nisi siguran u šta pucaš. Jer i njegovo obezbeđenje je bilo sastavljeno od itekako probranih specijalaca koje ne može tek tako nešto ni uplašiti ni zbuniti da bi napravili sami sebi takove probleme. Znači Mladiću i njegovom obezbeđenju nije bio inteeres da ubija vojnike, pa bi trebalo videti kome je to bio interes.

PITANJA ZA JEREMIĆA

Tako inostranstvo ostaje kao najozbiljniji pravac nove istrage, odnosno da je akcija naručena iz inostranstva. Mogli su je izvesti strani specijalci, a, pošto nije posebno komplikovana, mogli su je izvesti i domaći kriminalci za novac. Pretpostavka da su to uradili domaći kriminalci nije nemoguća, ali je daleko manje verovatna. Prvo, zbog poverenja i pouzdanosti da će sve uraditi dobro, a da tajna neće procureti. Drugo, bez obzira ko šta mislio o njima, i kriminalci imaju neke kodekse i ne bi ni oni tek tako ubili vojnike. Zato je mnogo verovatnija kompletna akcija izvana.

Znači, prvo pitanje za Jeremića jeste od kada i kojim povodom figuriraju njegove veze sa stranim faktorom? Koji su razlozi da ga forsiraju više oni iz inostranstva nego bilo koje političke struje unutar Srbije? Zašto su oni toliko zainteresovani za njegovo napredovanje i šta ih to toliko povezuje? Da li ih je interesovalo, na primer, u kom pravcu će ići njegovo političko delovanje ili nešto drugo sl.?

Zatim, pitanje za njega, za njegovog bivšeg šefa Borisa Tadića, i mnoge druge – šta im je sve poznato i kakvu su pomoć stranci tražili od njih po pitanju traganja za haškim beguncima? Koje su usluge dobili i kako je ta veza funkcionisala? Da li su kontakti imali samo oficijelnu ili i neku drugu prirodu? Koliko su bili česti i da li je bilo perioda da su kontaktirali na dnevnom nivou? Čime su stranci uzvraćali na usluge – da li je u pitanju obično „hvala“, da li interes države, da li je bilo i ličnih obećanja i usluga i sl.?

Naravno da je važno šta je Vuka Jeremića u tim godinama preporučilo da bude savetnik predsednika države. Bio je savetnik za spoljnu politiku iako nije imao nikakvog životnog a kamoli diplomatskog iskustva. Jedino ako je preporuka što je studirao u inostranstvu, ali tu je stvar još čudnija jer je na osnovnim studijama studirao fiziku, pa ga ni osnovno znanje ne preporučuje za tako nešto.

Kako je odlučio da služi vojni rok bez oružja i kako je raspoređen da u toj ulozi bude savetnik predsednika države? Da li je pre postao savetnik ili je pre postao vojnik? Nije li to malo čudno s obzirom da su njegove kolege vojnici svoj dug prema narodu i državi odrađivali humanitarnim ili društveno korisnim radom u bolnicama, ambulantama, itd.? Ko mu je bio pretpostavljeni, gde je spavao, ko ga je postrojavao, ko mu je vršio smotru, šta je zadužio od naoružanja i opreme, kako je izlazio u grad, ko mu je pisao dozvole i propusnice itd.?

Da li je službovao u jedinici u kojoj se dogodila tragedija ili nekoj drugoj? Da li je službovao u gardi? Nije li kompletno njegovo služenje vojnog roka prevara i maltretiranje njegovog komandira i drugih starešina, koje je ta situacija morala da opterećuje i remeti rad kompletnog kolektiva? Šta je komandir u toj situaciji mogao da mu naredi i ko je tu kome naređivao?

I, na kraju, možda najvažnije – odakle mu ideja da on obaveštava načelnika Generlštaba o pogibiji vojnika ili bilo kom drugom vanrednom događaju i da li je ikada pre toga zvao Krgu i kontaktirao sa njim po bilo kom osnovu? Ako je odlučio da zove Krgu, kako je znao da general ne zna šta se dogodilo? I da li mu je poznato vojno pravilo da se načelniku Generalštaba vojnik može obratiti samo preko svog pretpostavljenog starešine?

Ovaj slučaj se ne može uspešno voditi, a kamoli rešiti, ako bivše i sadašnje visoke državne i vojne ličnosti ne budu imale tretman običnog građanina prilikom informativmih razgovora i davanja izjava. Naravno da jedan razgovor neće biti dovoljan nakon ukrštanja sa izjavama drugih svedoka i da će provera iskrenosti biti važan deo posla u istrazi.

Jedno je sigurno – nova istraga se ne može zatvoriti dok se ova tragedija potpuno ne razjasni, pa neka traje koliko traje. Veliki je interes države da se ovaj teroristički akt razjasni, ne samo zbog istine i porodica nastradalih nego kao faktor odvraćanja od budućih akcija takvog tipa prema našim građanima. Što se manje ova istraga bude sviđala moćnicima u inostranstvu, to će biti jasniji signal da smo na pravom tragu.

(Standard.rs)

KOMENTARI



2 komentara

  1. kuka says:

    Sećam se da se svojevremeno Jelena Milić posebno isticala vriskom i strašnim optužbama u kontekstu skrivanja Ratka Mladića. Nikakvo ubedjivanje da u takvoj tezi nema nikakve logike nije moglo da je odvrati od, sad već vidimo, zadatka koji joj je poveren. Takodje sad naslućujemo da su te optužbe tj. pritisci na srpsku vlast bili verovatni motiv ubistva ovih mladića. Tužno je zbog čega sve, zbog kakvih sitnih i nevažnih razloga, su naši jadni ljudi stradali.

  2. Nesa says:

    Treba ptitisnuti jednog drugog Vuka mnogo vise i bilo bi delotvornije, a to je istrazni sudija Vuk Tufegdzic. On je bio major nase Vojske. Ne branim pri tom ovog drugog osim sto se ovo sve otvara bas sada kada Jeremic treba da se pojavi kao predsednicki kandidat. Dakle,kao i onda politika je umesala prste. Jadni roditelji i mi obicni gradjani.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *