Njima su isti; Če Gevara, Obama, Broz, Bekuta, Merkel, Žika Obretković

Tweet

Piše: Željko Tomić

U ovoj maloj zemlji postoje nezamislivo nesrazmerni licemeri koji u svojoj jednoćelijski jednostavnoj verziji makijavelizma ne prezaju ni od čega. Ovo što Srbiji već godinama priređuje stranka mešanca De Gola i Čerčila (prema Vesni Pešić) prevazilazi, međutim, sve okvire političke korektnosti. Naravno, reč je o Socijalističkoj partiji Srbije, stranci kojoj, posle gotovo četvrt veka postojanja, više niko ne može da stane ni na glavu ni na rep. Ona danas neuhvatljivo klizi, kao sapun u vojničkoj kupaonici, još uvek urlajući kako se Srbija saginjati neće, a zatim ne da se sagne, nego se besramno i perverzno presamiti sa svim što takvome sleduje.

Vredi setiti se izjave Slavice Đukić Dejanović uoči izbora 2000. da ko ne glasa za SPS-JUL glasa za NATO. Ko ne veruje, eno mu na Jutjubu, isto lice, isti glas, samo su frizura i pogled na svet drugačiji. Drugačiji je i odnos prema NATO, sa kojima nam zajedno ista ta kvazipatriotska bulumenta priča o novim političkim realnostima kojima se moramo prikloniti, baš kao što su se priklonili i oni. Nekad su imali i slogan – „Ova kuća nije na prodaju“, ne shvatajući da ta kuća iz propagandnog spota zaista nije bila na prodaju jer je bila na poklon. Mufte, džabe, besplatno, bagatela, samo da ih NATO proglasi emancipovanim najevropljanima.

Niko ih tada nije pitao za zakopane džakove para u dvorištima, za opskurne likove poput Jezde i Dafine, za hiperinflaciju, za pljačke i otimačine, za sav onaj amanet i zaostavštinu koju su nam ostavili Dačić i klika kakvu Srbija do tada nije zapamtila. I, naravno, rat! U kome, govorili su, Srbija nije učestvovala iako su mnogi od nas grizli slavonsko i mnogo drugo blato, dok su oni licitirali da li pre treba osvojiti Osijek, Okučane ili Kostajnicu.

Srpski ekspres lonac je pod njima ključao i pištao, i morao je negde da eksplodira. Peti oktobar bio je u neku ruku logičan sled naših nesrećnih događaja. Delovanja belosvetskih službi, izdaja, pretrčavanja i preletanja u pobednički tabor, pa osvetnički krizni štabovi, pa moljakanja i plakanja zarad preživljavanja – sve je to činilo našu tadašnju surovu svakodnevnicu.

OD OKTOBRA DO KOSOVA

A onda je novoizabrani predsednik savezne države Vojislav Koštunica krenuo u tešku misiju smirivanja pomahnitalog političkog srpskog tla. Zakopavanje ratnih nuklearnih bombi, a ne sekira, bilo je jezivo mukotrpan posao, a sve da bi komšija komšiju blagonaklonije gledao, bez obzira na ponor političkih razlika. Vredi podsetiti da istoričari beleže kako je u Srbiji bivalo i da se u revanšizmu nakon smene vlasti umelo širom države nogama i motkama utući i zatući i stotinu ljudi za nekoliko dana.

Nastaje novo poglavlje naše tužne priče. Mir, mir, niko nije kriv. Hajde da vidimo šta i kako ćemo dalje, Srbija je morala napred, dosta je bilo međusobnih obračuna, mržnji, nipodaštavanja i smrti. Smiruje se Srbija, smanjuje se broj i intenzitet uličnih obračuna, dolaze kakve-takve prve investicije, srpski zvaničnici su dostojno primani na svim kontinentima. A naši junaci, sa glavama na na ramenima, već su okupani i namirisani. Polako ulaze u stabilne političke tokove, čak odano prate državnu politiku jer prepoznaju otelotvorenje svog prvog slogana, na kome su rođeni: „Oj Srbijo, iz tri dela, ponovo ćeš biti cela“.

Kada su im odveli predsednika Miloševića u Hag, već tad se moglo osetiti da su mnogi SPSovci spremni na razne kompromise. Neki pretrčavaju, neki prave podobne instant partije, i lagano, skoro neprimetno, menjaju najpre politički rečnik, a uskoro i okosnicu političkog delovanja, samu ideju. Da ih danas pitate da li su za Brežnjeva, Hruščova, Obamu, Če Gevaru, Forbsa, Lenjina, Keti Ešton, Kastra, Anu Bekutu, Van Rompeja, Putina, Broza i Baroza, Žiku Obretkovića, Zoricu Brunclik, Merkelovu, glasali bi đuture za sve njih zajedno.

Kad je manjinska podrška Koštunici presahla, a nakon spoznaje da je Boris Tadić zaista „Koštunica sa lap-topom“, kako je tada tvrdio skriveni tigar Tijanić, uz asistenciju Papandreua i Zapatera, pohitali su naši junaci ka novom Eldoradu – Socijalističkoj internacionali. Vrata im je odškrinuo Tadić, isti prodavac časti i ideja, kao i oni sami. Makijaveli se za to vreme uveliko okreće u grobu brzinom propelera.

Tako nastaje brak srodnih socijalističkih duša – DS i SPS. Bio je to brak iz incestuoznog računa, koji se pravdavao neverovatnim argumentima i sporazumima. Govorili su uglas da bi se i isto tako i Milošević i Đinđić pomirili, samo da su živi. Ta nekrofilna crnohumorna storija o beščašću doživela je krešendo u Vrzićevoj knjizi o Vikiliksovim depešama, iz kojih saznajemo da je moguće odreći se i Kosova, i majke, i oca, samo da se opstane na vlasti. I tu se Makijaveliju gubi svaki trag, ovde već Lojola i jezuiti plešu svoje u punom zanosu. Ko je još u tom plesu mogao da se seća Dačićevih reči da može u koaliciju sa svima osim sa žutima, da je i ratna opcija moguća, kad je sveto Kosovo u pitanju?

U Srbiji su nove političke okolnosti isto što i novi životi, u njoj istorija tutnji neverovatnom brzinom, kao da su majke decu doje kerozinom, a ne mlekom. Socijalistička zmija skida žuti svlak i udaje se za naprednjačkog pitona, sve zarad još jedne kašike slatke vlasti. Keti i Hilari raskidaju sa Tadićem i hrle u zagrljaj presrećnom Ivici, a i kum Hašim zadovoljno trlja ruke. Espeesovski promiskuitet se približava svom egzaltiranom vrhuncu, obziri odavno ne postoje.

OD KOSOVA DO ŠARIĆA

Dođosmo i do dana današnjeg. Stigao Lucifer po svoje, Dačić i njegovi bliski saradnici, kažu, sarađivali su, sedeli, kombinovali i letovali sa Šarićevim narko-klanom. Možda je sada trenutak da se prisetimo još jedne pikanterije, koju niko više ne pominje, kad je Aleksandar Vučić, još uvek iz opozicije, uznemirio javnost tvrdnjom da se izvesni funkcioner koalicije SPS-PUPS-JS sastajao sa Lukom Bojovićem neposredno pred njegovo bekstvo. Kako je sam rekao, jasno je naglasio njegovo ime i prezime nadležnom tužiocu. Javnost je nagađala da se radi o Dačiću, Mrkonjiću ili Palmi. Kako su tada ćutali svedoci u kafeu „Prive“, u Njegoševoj ulici, gde su se održavali sastanci, tako danas ćuti i Vučić.

Hoće li se isto ćutanje nadviti i nad pitanje o čemu su razgovarali Dačić i Miša Banana? Da li je onaj koji je prodao Miloševića, pa Koštunicu, pa Tadića, spreman da proda i ne samo Vučića nego i svakog od nas? To je premijer Srbije, spreman da trguje kosovskom stolicom u Ujedinjenim nacijama, da deli Kosovo, savršeno se uklapajući u čuveni član 307 Krivičnog zakona: „Ko silom ili na drugi protivustavan način pokuša da otcepi neki deo teritorije Srbije ili da deo te teritorije pripoji drugoj državi kazniće se zatvorom od tri do petnaest godina“.

Kliktali su onomad espeesovci da s njima nema neizvesnosti. Neku godinu kasnije, ako je nešto izvesno s njima, to jeste neizvesnost. Ona je, naravno, kako se u kapu i maramu zakleo Dačić, na Titovom putu. Neodostaje tu samo Goli otok, ali računam da je i ta stvar u izradi, kakav je to titoizam bez Golog.

Ta niska bisera ne bi bila ni potpuna ni dovoljno sjajna da u njoj nije zablistao Branko Ružić, prepodobni ljubitelj skupih satova i stranih reči, koji se istakao tvrdnjom da je Šarić finansirao DSS sa ni manje ni više već 220.000 evra mesečno. Nisam sa svojom strankom video te poklone, niti sam se rodio ispod te srećne zvezde, za razliku od Ružića, kome prijatelji, kako kaže, poklanjaju „roleks“, valjda da bi postideli moje prijatelje koji ponekad znaju da poklone neki CD ili knjigu. Nisam hodao, za razliku od Ružića, ni ispod one srećne zvezde, pod kojom se stanovi mere u arima, poklonjeni, naravno, od oca (pola stana od skoro dva ara), i drugo pola poklonjeno od tetke, još dva ara, ukupno četiri, dovoljno za jedan pristojan voćnjak. U stanu, naravno.

Bestidnik ne govori o ustaljenom socijalističkom lifestylle-u, statusnim simbolima, pevaljkama, limuzinama i stanovima. Neka svako od nas pogleda čelnika socijalista u svojoj sredini. I neka kaže šta vidi. Socijalnu pravdu i jednakost? Prava radnika? Borbu za sirotinju?

Ništa od toga jer lažu kao Branko Ružić. A ko laže taj i krade. Ko krade taj pije kafu u kafeu Vanila. Zato ih možda i neću tužiti jer ne osećam duševni bol. Zato što njih boli. Zato i cvile.

(Željko Tomić, član GO DSS – Standard.rs)

Tweet