NOAM ČOMSKI: Izrael i dalje čini opasne stvari u svom regionu jer ima bezuslovnu podršku Amerike

NOAM ČOMSKI: Izrael i dalje čini opasne stvari u svom regionu jer ima bezuslovnu podršku Amerike

19 juna 2013

_46657323_chomskyNoam Čomski, američki lingvista, filozof, istoričar i politički aktivista, poznat po kritičkom stavu prema spoljnoj politici SAD i modernom kapitalizmu, ovih je dana boravio u Libanonu i za dnevni list Al-Akhbar iz Bejruta dao opširan intervju u kome se osvrnuo na situaciju na Bliskom Istoku, slučaj Edvarda Snoudena, rat u Siriji i pobune u arapskom svetu bolje poznate kao „Arapsko proleće“.

Za Bliski Istok tvrdi da je ušao u fazu raspada sporazuma Sykes-Picot. Sporazum Sykes-Picot, sklopljen 16. maja 1916, bio je tajni sporazum vlada Velike Britanije i Francuske, kojim su dve zemlje odredile sfere svog uticaja na Bliskom i Srednjem Istoku posle završetka Prvog svetskog rata.

Čomski tvrdi da je „u toku prekrajanje imperijalnih granica koje su u proteklih sto godina bile jedan od glavnih razloga za ratove u Trećem svetu“. Što se tiče Sirije, dao je prilično čudno viđenje situacije u toj zemlji. Naime, Čomski tvrdi da „SAD i Izrael uopšte ne žele da Asadov režim padne, a to što šalju oružje pobunjenicima ne znači ništa jer, ako bi SAD i Izrael hteli da unište Asada, Izrael bi mobilisirao trupe na Golanskoj visoravni i time bi pobunjenicima pomogao više nego oružjem“.

Tvrdnja kako bi „nakon ratova moglo doći do prekrajanja granica na Bliskom Istoku i na severu Afrike“ nije od juče. Promena granica je sastavni deo američkog projekta Novi Bliski Istok (New Middle East), koji, osim širenja američkog uticaja u kasnijoj fazi predviđa i stvaranje novih država kao što je Kurdistan, uz podelu Iraka, Libije itd.

Intervju sa Čomskim, objavljen 16. juna, prenosimo u celini:

AL-AKHBAR: Gospodine Čomski, kako je naslovljeno vaše predavanje?

NOAM ČOMSKI: Ne sećam se da ima nekakav naslov, ali govori o legitimitetu granica među državama i mogućnosti da se one raspadnu.

Mislite li da Bliski Istok prolazi kroz proces revizije sporazuma Sykes-Picot?

— Mislim da je sporazum Sykes-Picot u fazi raspada, što je zanimljiv fenomen. Prošlo je jedan ceo vek i sporazum Sykes-Picot, koji su tada nametnule imperijalne sile, nema više legitimitet. On još uvek štiti interese istih sila koje su ga u to vreme nametnule. Tako je u celom svetu. Teško je naći jednu granicu koja ima bilo kakvo opravdanje, uključujući i američko-meksičku granicu ili granicu između SAD i Kanade.

Gledajte, u svetu je gotovo svaki sukob posledica nametnutih imperijalnih granica i nijedan nema veze sa stanovništvom koje tamo živi. Sporazum Sykes-Picot se raspada i kako god da se završi u Siriji – a teško je zamisliti kako će se završiti – ali ako išta preživi, delovi Sirije će se odvojiti. Kurdsko područje je već sada gotovo autonomna oblast i oni se počinju povezivati sa iračkim kurdskih područjima, a to se u određenoj meri može preliti i na jugoistočnu Tursku. Šta će se dogoditi sa ostatkom zemlje, teško je reći.

Mislite li da će o novim granicama odlučivati lokalno stanovništvo ili neki novi imperijalizmi?

— Voleo bih da to budu narodi, ali svet ne funkcioniše na takav način. Možda jednog dana bude moguće, ali ne još, i ne danas.

Što mislite o intervenciji Hezbolaha u Siriji?

— Hezbolah je u vrlo teškom položaju. Ako u Siriji pobede pobunjenici, Hezbolah će ostati nezaštićen, a to može da znači njihovu propast. Postoji razlog da se tako misli, nisam siguran da je ovo onaj pravi i moglo bi se raspravljati o tome, to je razumljivo.

Hoćete li se sresti sa liderom Hezbolaha Nasralahom ovaj put?

— Ne, jer ne znam da li je to moguće. Iako to želim, ne verujem da je moguće.

Ako se ikad sretnete, šta biste mu rekli?

— Želeo bih se sresti s njim, ali samo da saznam nešto više o njegovim planovima i razmišljanjima. On sigurno neće od mene tražiti savete. To znate.

Pozvali ste ljude da daju podršku turskim demonstrantima. Što imate za reći o pobuni u Turskoj?

— Mislim da demonstranti na trgu Taksim čine veliku stvar. To što oni rade je ekstremno važno na globalnom nivou. Početna reakcija Erdogana je slična Mubarakovoj i Asadovoj, tj. brutalni odgovor na zahteve ljudi u ostvarivanju njihovih legitimnih prava. Poslednje vesti od jutros, koje se mogu i ne moraju pokazati tačnim, govore da je na pomolu mirno rešenje sukoba. Vest su saopštilio predstavnici demonstranata sa trga Taksim. Erdogan je za građevinske radove u parku Gezi navodno odlučio da sačeka odluku suda. Ako sud dozvoli, provešće se referendum u Istanbulu, što se razlikuje od referenduma na državnoj razini. Ako se uspe implementirati, mislim da se radi o dobrom pomaku nabolje.

Da li je moguće događaje u Turskoj povezati sa onima u Siriji u protekle dve godine?

— Mislim da je ono što se događa u Turskoj deo opšte pobune u celom svetu protiv stroge i autokratske privredne i socijalne politike nametnute svuda u proteklih nekoliko decenija. Reakcija je bilo svuda, a neke su čak ubeležile i uspeh.

Najveći uspeh se dogodio u Latinskoj Americi, koja se prvi put za poslednjih 500 godina, što nije mala stvar, oslobodila uticaja Zapada, posebno dominacije SAD, koje su njom vladale u poslednjih sto godina. Radi se o izuzetnom uspehu.

Mislim da je i „Arapsko proleće“ bilo deo tih pobuna. One se takođe događaju i u Evropi; u Grčkoj, Španiji, čak u određenoj meri u Francuskoj. Važni društveni pokreti su ustali protiv brutalnih mera štednje, koje Evropu vode u propast. Evropa je bogata i ona nije Sirija, pa se zato ne može reći da ide ka opštem uništenju. Bit te politike je dezintegracija socijalne države, a takva država je najveći doprinos kojeg je Evropa dala savremenom svetu.

Imate li neki komentar na slučaj Edvarda Snoudena?

— Pre svega, radi se o herojskom delu čoveka koji je hteo da ljudi znaju šta njihova vlada radi. Javnost uglavnom želi da zna šta njeni predstavnici rade. Naravno da vlade ne misle tako, one žele da rade u tajnosti. Proveo sam mnogo vremena u potrazi za tajnim dokumentima u SAD, koje su možda i najslobodnije društvo, ali je većina dokumenata sa oznakom tajnosti. To se čini da bi se vlada zaštitila vlada od sopstvenog stanovništva, a ne iz bezbednosnih razloga. Mislim da svako ko to pokuša da razotkrije radi pravu stvar. Ustvari, projekti američke vlade su nelegitimni i treba ih razotkriti. Mislim da će oni koji to učine trpeti posledice, ali to je najbolja stvar koju mogu da naprave.

Posle 11. septembra 2001. Amerikanci su se zapitali: „Zašto nas ostatak sveta mrzi?“ Možemo li se mi (na Bliskom Istoku; op. a.) zapitati zašto nas Amerikanci mrze?

— Mislim da je to u neku ruku zanimljivo jer isto pitanje postavljeno je daleke 1958, kad je tadašnji predsednik Ajzenhauer tim koji mu je vodio predizbornu kampanju pitao: „Zašto Ameriku mrze u arapskom svetu?“ I to ne vlade, koje su ga podržavale, nego narodi.

Iste godine, 1958, američki Savet za nacionalnu bezbednost objavilo je izveštaj koji je četiri godine bilo dostupan javnosti i u kome su naveli da je „percepcija u arapskom svijetu da SAD podržava diktature i blokira demokratiju“ i kako to činimo jer želimo da zadržimo kontrolu nad resursima, tj. njihovim energetskim zalihama. Međutim, u dokumentu stoji da treba da tako postupamo bez obzira na kampanju mržnje koja se vodi protiv nas. Tako je bilo 1958, u godini kada je Ajzenhauer prisilio Britance, Francuze i Izrael da odu iz Egipta, i nije se očekivala mržnja, a nje je bilo i uočeni su tačni razlozi zbog koje je postojala.

Posle 11. septembra 2001. Džordž V. Buš je iznova otvorio pitanje: „Zašto nas mrze?“, i govorilo se da oni mrze našu slobodu i tako dalje. Pentagon Research Bureau objavio je rezultat istraživanja i oni su bili isti kao i oni Saveta za nacionalnu bezbednost iz 1958.

Drugo je pitanje bilo: zašto Amerikanci mrze nas?

— Zašto Amerikaci? Oni to ne čine. Zašto američki narod? Američki narod nema nikakvu predstavu o svemu tome.

Američki političari?

— Razlozi du oni o kojima je raspravljao Savet za nacionalnu bezbednost. Mora se blokirati demokratija, moraju se podržavti diktatori da bi se nadzirali resursi. Bliski Istok nije ništa drugačiji od ostatka svijeta. Zašto je Stejt Department podržavao Suharta u Indoneziji? Iz istih razloga.

Što mislite o Izraelu?

— Izrael vodi istu politiku kakvu je vodio 1971, kad je u mirovnom ugovoru Egiptu ponudio sve, a Palestincima ništa. Od tada vodi istu politiku; politiku ekspanzije koju pravda bezbednosnim razlozima i to nije ništa neobično jer SAD podržavaju Izrael. Kad bi SAD prestale s tom praksom, oni više to ne bi mogli činiti. Izrael je činio prilično opasne stvari ovde u Libanu; sigurno ste to pratili. Ali sve su radili pritajeno. Nisu izlazili u javnost sa velikim izjavama, ali, ako ste čitali izjave ljudi iz bezbednosnih službi vojske i vlade, jasno vam je da oni neće dozvoliti da se doprema oružje Hezbolahu. U prošlom ratu su naučili lekciju i neće opet učiniti istu grešku. Sledeći put će rat duže trajati, što znači da će se Izrael potruditi da uništi Libanon.

Mislite li da će SAD učiniti sve kako bi se Izrael zaustavio na određenom nivou?

— Pod Obamom sigurno ne. On je prvi američki predsednik koji nije nametnuo nikakava ograničenja Izraelu. Svi ostali predsednici su Izraelu nametali ograničenja da ne bi mogao da da ode predaleko. Na primer, Regan je podržao invaziju na Libanon 1982, ali je sredinom avgusta naredio Izraelu da se zaustavi jer je to štetilo američkim interesima.

Ima li ikakve veze odluka Obame da naoruža sirijske pobunjenike sa Izraelom?

— Ne, to su odvojene stvari. Pre svega, Izrael nije bio protiv Asada. On je bio manje ili više vrsta diktatora koga su hteli i radio je što im je odgovaralo. SAD se ne protive Asadu, čak su i obaveštajno sarađivali. Ne u potpunosti, ali dovoljno. Da Izrael i SAD žele da potkopaju Asadov režim i da pomognu pobunjenicima, mogli su to da učine vrlo jednostavno i bez oružja. Izrael je mogao da mobiliše znatne snage na Golanskoj visoravni i Sirija bi bila prisiljena da mobiliše dodatne snage. Budući da to nisu učinili, oni ne žele da režim padne.

Hoćete li „Arapsko proleće“ nazvati arapskim prolećem ili ćete mu dati drugo ime?

— Mislim da je to dobro ime. Ne znam da li je ono sad „Arapska zima“, ali sam siguran da je bar „Arapska jesen“. Pretpostavljam da će se dogoditi još jedno proleće. Ne mislim da je situacija stabilna. Čini mi se kao kontinuiran proces, ali, kao što sam rekao, to se događa u celom svetu u različitim oblicima.

Jeste li još uvek optimista?

— Nemam drugog izbora. Za dve ili tri generacije ćemo svi biti potopljeni, ali postoje neke naznake koje mi ulivaju nadu u napredak.

(Standard.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *