НОАМ ЧОМСКИ: Нема места за оптимизам док нам прети нуклеарни рат

NOAM ČOMSKI: Nema mesta za optimizam dok nam preti nuklearni rat

12 februara 2015

Noam Chomsky 3534Lingvista i filozof Noam Čomski (86) tvrdi da je Evropa „jedna od najvećih žrtava ludila ekonomske politike koja iz recesije misli izaći štednjom“. U intervjuu za špasnki CTXT Čomski tvrdi da u SAD više ne postoji podela na demokrate i republikance u pravom smislu te reči, i da su današnje demokrate ustvari nekadašnji „umereni republikanci“. Sa druge strane, republikanci su se mobilizisali kako bi postigli dva cilja: prvo, uništiti zemlju i za sve okriviti demokrate, tako da se mogu vratiti na vlast, a njihov drugi cilj je jednostavno da služe bogatima i moćnima. U tu svrhu republikanci su izašli iz okvira parlamentarne demokratije i mobilisirali su hrišćanske ektremiste kroz koje sada deluju i promovišu ideje srednjeg veka. Za Čomskog su grčka Siriza i španski Podemos stranake koje se bore „protiv neoliberalnog napada koji davi i uništava zemlje sa periferije“. Za njega „Siriza jeste antineoliberalna stranka, ali ona ne traži da radnici kontrolišu industriju“. Isto tvrdi i za Podemos.

Ima li još uvek razloga za optimizam?

— Pa neko ima iako postoje sigurno i razlozi za pesimizam. Ako želi da preživi, čovečanstvo će morati da donese odluku i ne zaboravi dve velike i neposredne pretnje: jedna je katastrofa za okolinu, druga je nuklearni rat. Bilten atomskih naučnika, koji je bio glavni priručnik za nuklearna i strateška pitanja dugo godina, objavio je poznati članak Sudnji dan, kojim se određivalo koliko kazaljkama na satu treba do ponoći. Još od vremena kubanske krize sad smo najbliži ponoći. Nuklearna pretnja raste. Ona je uvek bila značajna i gotovo da je čudo što smo je izbegli. U ovom trenutku SAD troše milijarde dolara za modernizaciju svog nuklearnog arsenala. Ugovor o neširenju nuklearnog oružja nas tera da počnemo da uklanjamo to oružje, ali niko ne pokazuje znak da to želi. Ništa od toga. Rusija takođe nastavlja s tim, ali u nešto manjim obimu.

Ali gotovo niko ne govori o tome.

— Ne govore mnogi, osim nekih strateških analitičara, finansijskih stručnjaka i drugih koji su zainteresovani za ta pitanja. Ali postoje ozbiljne pretnje. Jedna je sukob u Ukrajini. Nadam se da će se moći otkloniti, ali, gledajući pozadinu priče, to uopšte nije sigurno. Samo jedan primer: ranih 80-tih je Reganova administracija odlučila da proveri rusku obranu. Dakle, provedeni su simulirani napadi iz zemlje i vazduha, uključujući i nuklearno oružje. Rusi su rekli da ono što su radili nije nikakva vežba, nego pravo upozorenje. To je bio trenutak ekstremne napetosti. Regan je tada najavio plan strateške odbrambene inicijative, kao što je Rat zvezda, ali analitičari sa obe strane to su tumačili kao prvi udar. To nisu bili odbrambeni projektili, nego garancije za pokretanje prvog napada. Sada, kao što su tvrdili Rusi, američki obaveštajci priznaju da je pretnja bila izuzetno ozbiljna. Ustvari, nedavni izvještaj kaže da je gotovo eksplodirao rat.

Dakle, mi smo čudom živi?

— Vratimo se na prvo pitanje. Optimizam? To je uvek ista priča. Bez obzira na ono što se događa u svetu, uvek u osnovi imate dve opcije. Možete odabrati da budete pesimista, da kažete da nema nade i napustite sve napore, čime ćete doprineti tome da se dogodi najgore. Ili možete zgrabiti svaku nadu koja uvek postoji i pokušate da učinite ono što možete. Možda ste i vi u mogućnosti da pomognete da se izbegne katastrofa ili čak otvori put boljem svetu.

Promenili ste jezik kad vam je bilo 29, a zatim ste pokušali da promenite svet. Ipak, pretpostavljam da je ovo drugo teže nego prvo. Je li to vredno toga?

— Promeniti jezik je takođe vrlo teško. U tome ima i malo nauke, aspekata savremene filozofije… Mislim da sam bio deo male manjine.

Ja bih rekao da je saldo bio pozitivan?

— Bilo je uspeha, ne samo mog već opšteg protivljenja nasilju, ratu i nejednakosti. Pokret za građanska prava, u kome nisam bio referentan lik, ali sam bio uključen kao i mnogi drugi, dobio je smislene ciljeve iako nisu svi ispunjeni. Ako zanemarimo službenu retoriku, borba Martina Lutera Kinga ne završava 1963. godine njegovim poznatim „I Have A Dream“, što je dovelo do građanskih prava i značajnog poboljšanja u mnogim drugim pravima na američkom jugu. Ali King nije ostao u tom trenutku. On je nastavio da se bori protiv rasizma na severu. Takođe je pokušao da stvori pokret za siromašne, ne samo za crnce nego za siromašne u celini. Ubijen je u Memfisu jer je tamo podržavao štrajk. Zatim je njegova udovica vodila marš kroz jug na svim područjima u kojima je došlo do pobune, i došla je u Vašington i postavila kamp. To je bio najliberalniji skup u istoriji. Bilo mu je dozvoljeno da ostane neko vreme, a zatim je noću poslana policija, uništila kamp i izbacila sve. To je bio kraj pokreta za borbu protiv siromaštva. Danas znamo da veliki deo problema nije iskorenjen.

Evropa takođe živi najmračnije doba u posljednjih 50 godina.

— Bilo je značajnih poboljšanja, ali su onda došle prepreke, i to sa neoliberalnim napadom na svetsku populaciju, koja je počela krajem 70-tih sa Reganom i Tačerovom. Evropa je danas jedna od najvećih žrtava te lude ekonomske politike, koja iz recesije želi da izađe štednjom. Čak i MMF kaže da to više nema smisla. Ali ima smisla iz tačke gledišta onih koji su za demontiranje socijalne države, slabljenje prava radnika i za povećanje moći bogatih i privilegovanih. Gledano na ovaj način, to je njihov uspeh, jer je rezultat bio uništavanje društva.

Mislite li da će se stvari promeniti?

— Imamo vrlo značajan otpor neoliberalnom napadu, a najvažniji se odvija u Južnoj Americi, što je spektakularno. Petsto godina je Južna Amerika trpela dominaciju zapadnih imperijalnih sila. Ali u posljednjih 10 ili 15 godina počela je da kida okove. To je vrlo bitno. Latinska Amerika je bila jedan od najvernijih saveznika Vašingtona i američke politike.

Bila je „dvorište“…

— Ali je prestala da bude. Ne u potpunosti, ali prvi put u pola milenijuma zemlje se kreću prema integraciji, što je uslov za nezavisnost. Oni su se odvojili od prošlosti i počeli da budu skupa. Rezultat toga je da je Amerika izgubila svoje vojne baze u Latinskoj Americi, a poslednja je zatvorena u Ekvadoru. Još jedan upečatljiv primer je ono što se događa na kontinentalnim konferencijama. Poslednja je održana u Kolumbiji, gde se nije mogla napraviti zajednička deklaracija, i to zato što su se sve zemlje usprotivile SAD i Kanadi. To je bilo nezamislivo u prošlosti.

Gvantanamo ipak postoji. Mislite li da će Kuba pokušati da vrati tu bazu u razgovorima u Havani?

— Siguran sam da će pokušati, ali sumnjam da će SAD to prihvatiti.

Čitao sam nedavno vaš tekst u kome kažete da je Obama konzervativni liberal, umereni republikanac, a da je Niksonova vlada bila najveća levičarska uprava u istoriji.

— Nikson je bio dobar momak. Danas su se standardi promenili. Sada se Nikson čini kao levičar, a Ajzenhauer radikalno zapaljiv. Ajzenhauer je na kraju rekao da oni koji podržavaju ludilo od zakona o Njudilu ne mogu biti dio američkog političkog sistema. Sad je sve to prošlost.

Obama nije levičar?

— Termin levica se u SAD sada koristi za umereni centar jer se spektar promenio. Stari vic kaže da je Amerika zemlja jedne stranke sa dve frakcije (demokrate i republikanci). To je bio vrlo uspešan model koji se potrošio. Sad je u zemlji jedna stranka i samo jedna frakcija: umereni republikanci. To je jedina igra. Demokrate su slične onome što su nekad bili umereni republikanaci. Druga strana, republikanci, preselili su se iz tog okvira. On su odustali da glume parlamentarnu stranku. Jedan od najuglednijih vođa konzervativne misli Norman Ornstajn opisao je republikance kao radikalne buntovnike koji ne žele da učestvuju u parlamentarnoj politici.

Gdje su tu neokonzervativci?

— Mobilisani su kako bi se postigla dva cilja: prvo, da se uništi zemlja i za sve okrive demokrate, tako da se oni mogu vratiti na vlast. Njihov drugi cilj je da jednostavno služe bogatim i moćnim. Ali, kako se ne može napraviti taj politički program, napravili su razumnu stvar: oni su mobilisali velike delove stanovništva koji su uvek bili tu, ali nisu bili organizovani kao politička snaga. Jedna od tih grupa su evangelski hrišćani, koji čine veliki deo stanovništva. Evo novog šefa senatskog Odbora za zaštitu okoline Džejmsa Inhofeoma, koji kaže: „Arogantno je reći da ljudi mogu učiniti išta protiv Božje volje, pa i klimatskih promena“. To je predpotopni jezik… Primitivna plemena imaju više kriterije. Ali to je suština evangelskih republikanaca, hrišćanske ekstremističke baze. Drugi deo su uplašeni ljudi. SAD su sad vrlo mešovito društvo, a bela populacija postaje manjina. Tako da velikom delu stanovništva određene grupe političara kažu: „Pljačka se naša zemlja!“ To je način da se kaže da ima previše tamnih, odnosno Latinoamerikanaca.

A muslimani?

— Ne, Latinosi su sada glavni izvor straha.

Nacionalni mit uvek funkconiše i plaši invazijom „inferiornih“ naroda.

— U kolektivnoj svesti smo sada na mestu gde je naša anglo-mitološka baština ne samo ugrožena nego se stiče utisak da nam ti stranci preuzimaju zemlju. Politika koja se temelji na zabludama je osnov za političku mobilizaciju.

Evropa ima sličan put.

— Ludost je da Trojka donosi odluke u Evropi. To se s ljudskog stanovišta može opisati kao sumanuto, ali s političkog oni nisu u zabludi i sve će im ići super. Oni su bogatiji i moćniji nego ikad, a uništavaju neprijatelja – opštu populaciju.

Aki Kaurismaki, finski redatelj, naziva to sadističkim kapitalizmom.

— To da je kapitalizam inherentno sadistički zapravo je priznao Adam Smit kad mu je dao slobodne ruke i oslobodio od spoljnih ograničenja njegovu sadističku prirodu. Šta je kapitalizam? Povećati svoj profit na račun ostatka sveta. Poznati nobelovac i ekonomista Džejms M. Bjukenen je jednom rekao da je ideal svakog ljudskog bića da bude gospodar, a ostatak sveta da bude njegov rob. Sa stajališta neoklasične ekonomije, zašto ne? To je idealno.

Jedan svet bez prava i odgovornosti?

— Svet bez pravila, gde jaki čine ono što žele, a gde nekim čudom sve ide savršeno. Zanimljivo je vidjeti šta je Adam Smit objasnio poznatom frazom „nevidljive ruke“, koja se danas koristi. Sada vidimo da, kad kapital nema ograničenja, posebno kad je nemaju finansijska tržišta, tad sve eksplodira. To je ono sa čime se Evropa suočava danas.

Iznenađujuće je da 25 godina posle pada Berlinskog zida Siriza, levičarska stranka, osvaja izbore u Evropi. Kao da je politika Trojke naišla na pravog neprijatelja.

— Ja ne mislim tako. Jednostavno, postoje mnogi mitovi o neprijatelju. Rusija je dalje od socijalizma nego što su danas SAD. Boljševička revolucija bila je veliki neuspeh socijalizma jer je izazvala autokratsku tiraniju, u kojoj su radnici, koje je Lenjin nazvao proleterskom vojskom, bili pod kontrolom vođe koji nije imao veze sa socijalizmom.

Siriza onda klatno istorije vuče unazad?

— Prema postojećem obrascu, Siriza je levičarska stranka, ali njen program to nije. To je antineoliberalna stranka i ne zahteva od radnika da kontrolišu industriju.

Naravno, nije revolucionarna…

— Nije ni tradicionalno socijalistička. Ovo nije kritika, mislim da je to pozitivno. A isto vredi i za Podemos. Oni se bore protiv neoliberalnog napada, koji davi i uništava zemlje sa periferije.

Razgovarajmo o medijima. Oštro ste kritikovali The New York Times i The New Yorker u dva poslednja članaka. Pad tradicionalnih novina ima veze, kako kažu urednici, sa internetom?

— Pisao sam o The New York Times-u i The New Yorker-u jer ono što me zanima jeste gde je ta liberalna granica. Drugi opet radije osuđuju Fox, što je smešno. Ono što je zanimljivo su intelektualni časopisi jer uspostavljaju spoljne granice prihvatljive kritike. Oni su neka vrsta čuvara. Oni kažu: „Možete doći ovdje, ali ne još“, i sve to čine iz partikularnog interesa. Sa doktrinarne tačke gledišta, ne mislim da su se novine promenile. Njih odavno štite državne strukture. Rušenje demokratije u Gvatemali dobilo je snažnu podršku medija. Događaji u Iranu 1953. godine su uveliko podržani. Vijetnamski rat imao je jednako veliku podršku u svim vremenima. Zapravo, jedina zamerka medija ratu u Vijetnamu je da nije uspeo. Kad Obamu opisuju kao „velikog moralnog junaka koji se protivio invaziji na Irak“, što štampa piše? On je samo rekao da je rat bio greška, naravno, zato što nije uspeo. Da je dobro završio, to bi bilo idealno.

Dakle, mediji su „čuvari moći“, a ne demokratije?

— Novine doživljavaju ozbiljan pad, ali mislim da je to u osnovi zbog rada na tržištu oglašavanja. Glavni mediji su veliki posao, a žive uglavnom od oglašavanja, a, kad se njihov izvor kapitala rasprši, onda su u padu. Ako uzmemo za primer Boston Globe, što su bile dobre novine, jedne od najboljih u zemlji, sad u njima nema nezavisnih vesti. Isto se događa u ostatku zemlje. Tu je doktrinarni stav u kojme, ako ne zaradite dovoljno novca – propadate.

Nije li čudno da mediji i dalje brane model koji ih vodi u propast?

— Doktrinarno je stajalište ne samo u SAD da se mediji brane. Ovde moć imaju poslovni ljudi i država, ali ipak postoje izuzeci. The Wall Street Journal, vodeći poslovni list, objavio je veliku priču o korporativnim zločinima. Srećom, nismo u fašističkoj državi.

(Razgovarao MIGEL MORA, CTXT/Altermainstreaminfo , Standard.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *