NOAM ČOMSKI: Primeri ironije američke politike, obmanjivanja javnosti i podsmevanja žrtvama

NOAM ČOMSKI: Primeri ironije američke politike, obmanjivanja javnosti i podsmevanja žrtvama

23 maja 2013

noam-chomsky01Noam Čomski, američki lingvist, filozof, istoričar i politički aktivista, poznat je po svom kritičkom stavu prema spoljnoj politici SAD-a i modernom kapitalizmu, a naročito po kritici medija koji je izneo u svojoj knjizi „Proizvodnja pristanka: politička ekonomija masovnih medija“ (1988).

Čomski je na svojoj stranici naveo sedam briljantnih primera ironije američke politike:

1.   2007. se u američkoj štampi pojavio nemali broj članaka i napisa o ‘vojnom jačanju Narodne Republike Kine’. Pentagon je potvrdio kako je Kina ojačala svoj potencijal s 400 novih projektila, koji bi mogli nositi nuklearne bojeve glave. Došlo je do rasprava kako bi se utvrdilo – da li Kina želi ovladati celim svetom, radi li se možda o pogrešnim brojkama ili je posredi nešto drugo? Nešto ipak treba pojasniti. Koliko nuklearnih projektila poseduju SAD? Otprilike 10 000. Kina ih ima 400 (ako ćemo verovati militaristima). To, dakle, dokazuje kako Kinezi žele osvojiti svet. Ako se pažljivo čita strana štampa, razlog zbog kojega Kina jača svoje obrambene snage nije toliko poznata agresivnost Pentagona, već to što je Amerika svakim danom sposobnija da locira i uništi ciljeve koje želi i to sa sve sofisticiranijom tehnologijom, ma gde god da se oni nalazili (čak i one pokretne). Ko, dakle, u ovom slučaju želi osvojiti svet? Naravno, Kinezi! Jer od onoga trenutka kada smo mi zavladali njime, oni ga pokušavaju osvojiti. Princip: ‘mi posedujemo svet’ je jednostavan i može objasniti sve rasprave o vanjskoj politici SAD-a. (Mi posedujemo svet 01.01.2008.)

2.   Možemo li zaustaviti militarizaciju svemira? Izgleda da da. I to samo zato jer su SAD jedine koje insistiraju na tome. Celi svet se protivi, ponajpre jer je preplašen. SAD su već daleko odmakle u tom poslu. Iako ostale zemlje i ne sanjaju o apsolutnoj premoći i nadzoru nad celim svetom, te zaostaju za Amerikom; bez sumnje će reagirati. Postoje mnogi međunarodni ugovori koji reguliraju svemirska istraživanja koje podržava celi svet, a koje SAD pokušavaju osporiti. Kao npr. Ugovor o nad-atmosferskim prostorom (Outer Space Treaty ), koji zabranjuje raspoređivanje oružja u svemiru. Taj su ugovor potpisale sve zemlje sveta, pa i SAD. Još niko nije pokušao postaviti bilo kakvu vrstu naoružanja u prostor iznad atmosfere. Svi su poštivali ugovor, jer kada bi ga neko prekršio, to bi se odmah otkrilo. Usvojen je 1999. na Opštoj skupštini UN-a, sa 163 glasa ‘za’, nijednim ‘protiv’ i 2 ‘suzdržana’ – od SAD-a i Izraela. (Militarizacija svemira štiti interese i ulaganja SAD-a, 19. jul 2001.)

3.   Globalizaciju provode moćne vlade, posebno ona u SAD-u, koja je prisilila manje narode da potpišu trgovinske i druge sporazume , koje će njih doslovno ugušiti, a velikim korporacijama olakšati , dominaciju nad gospodarstvima zemalja širom sveta, i to bez ikakvih obaveza ili odgovornosti spram njihovih naroda.
(Profit iznad ljudi – Neoliberalizam i svetski poredak)

4.   SAD još uvek daje imena vojnim helikopterima po žrtvama genocida. Niko ni ne trepne na imena poput: Blackhawk, Apache, ili Comanche. Zamislite kakva bi reakcija bila da je npr.,  nemački Luftwaffe svojim vojnim helikopterima dodeljivao imena poput; Gipsy(ciganin) ili Jew (židov). Mislim da bi to ljudi itekako primetili. (Propaganda and the Public Mind: Conversations with Noam Chomsky and David Barsamian)

5.   Ako je nešto krivo ili pravo za nas, onda je to krivo ili pravo i za druge. Iz te premise sledi da ako je pogrešno za Kubu, Nikaragvu, Haiti i dugi popis ostalih zemalja, bombardovati Vašington ili Njujork, onda je pogrešno i kada Vašington i Ramsfeld bombardiraju Avganistan (pod krinkom apsurdnih izgovora). Sve bi ih trebalo izvesti pred međunarodni sud za ratne zločine…
(„O terorizmu“, Noam Čomski u intervjuu s Džon Bolendorom za Jump Arts Journal, januar, 2004)

6.  Pretpostavimo da je npr., Kina (koja ima veliki problem s porokom pušenja) izgradila vojne baze u Kolumbiji, kako bi odande lakše vojno delovala i nadzirala polja duvana u Kentakiju i Severnoj Karolini s namerom da hemijskim oružjem uništi američke nasade, koji su smrtonosni za mnogobrojan kineski narod… (N. Čomski ironično govori na temu rata protiv droge koji vode SAD u srednjoj i južnoj Americi.)

7.   Za SAD je, naravno, najveća briga Iran i njegov nepobitan uticaj u srednjoj Aziji. To je jedini razlog zbog kojega su bezrezervno pomagali Irak u poslednjoj fazi iračko-iranskog rata, a što je imalo uticaj i na sam ishod rata. Vašington se nastavio aktivno dodvoravati Sadamu Huseinu, sve dok se uklapao u njihove planove. Ljubav između SAD-a i Sadama je pukla u avgustu 1990. Američki strah od Irana je uticao na odluku da se podrži Sadamov napad na šiitsko stanovništvo u južnom Iraku u martu 1991. SAD oduvek strahuju od uticaja Irana, kao šiitske države, na iračke šiite. A to je po njima, rečnikom koji se često koristi u poslednje vreme u uspešnim revolucijama – ‘pretnja stabilnosti u regiji’. Istina je nešto sasvim drugo: Iran bi mogao podstaći proces demokratizacije, koji bi podrivao diktature na koje se SAD uvelike oslanjaju, a koje drže u pokornosti stanovništvo celog Bliskog Istoka. Podsetimo, koliko je Vašington u potpori svom bivšem prijatelju bio ‘eksplicitan’. Američka vojna komanda je iračkim pobunjenicima zabranila pristup zarobljenoj iračkoj vojnoj opremi i oružju, dok se pod ledenim pogledom Normana Švarckofa odvijao pokolj šiitskog stanovništva.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *