НОВА ЉЕВИЦА ИЛИ ХРВАТСКА ПОЛИТИЧКА ЛАЖ

NOVA LJEVICA ILI HRVATSKA POLITIČKA LAŽ

22 decembra 2016

ljuban-karan-342

Piše: Ljuban Karan

U Zagrebu je održana osnivačka skupština Nove ljevice. Inicijativni odbor je uspeo da okupi oko 200 levičara kojima su prenesene osnovne poruke oko kojih bi se trebalo okupiti buduće članstvo:

„Okupljamo se da promenimo neprihvatljivo stanje u našem društvu“;

„Nova ljevica smatra da je hrvatsko društvo obilježeno militantnim nacionalizmom, sve do rehabilitacija ustaštva, sve prisutnijim klerikalizmom, pljačkom zajedničkih dobara i sve većim socijalnim raslojavanjem“.

Gledajući ovaj skup, čovek ne može a da se ne upita – gde su do sada bili? Da li su oni socijalne probleme, pljačku zajdničkih dobara i divljanje ustaša tek sada primetili? Ili je ovo jedan novi u nizu propalih pokušaja da se održe na političkoj sceni Hrvatske?

Veoma je važno pitanje zašto su se sada pojavili i kome to trenutno više odgovara, njima ili aktuelnoj vlasti? Ko im je to sada otvorio prostor za političko delovanje i medijsku promociju? Jer, kada pritisci izvana u vezi sa divljanjem ustaškog pokreta postanu opasni za režim, nešto se mora učiniti da se pažnja odvuče na drugu stranu. Poruka je jasna: ako u Hrvatskoj ima malo ustaštava i fašizma, eto, ima i levice, pa nikom ništa. Nešto slično se sada dešava iznenadnom pojavom Nove ljevice, koja nema baš nikakve šanse da postane iole značajna politička snaga u hrvatskom društvu. Pre će biti da je namerno otvoren prostor levičarima i podstaknuta njihova aktivnost jer se očekuju nekakvi konkretni potezi EU pod pritiskom Efraima Zurofa i drugih jevrejskih aktivista koji prepoznaju fašizam i kada je zamaskiran.

IMA LI OVDE HRVATA!?

Na pravu levicu u Hrvatskoj odavno je legla prašina. Šta se to može videti ako se malo razgrne prašina i sa ove nove inicijative, tako bombastično obrađene u medijima. Najvažnija stvar jeste ko je sve to pokrenuo i zašto. Inicijativni odbor ima šest članova: Radu Borić, Nadeždu Čačinović, Nikolu Devčića, Dragana Markovinu, Zorana Pusića i Vesnu Teršelić. U inicijativnom odboru su tri žene, što je odlično po pitanju zastupljenosti, ali da vidimo ko su one, po čemu su poznate i šta je njihovo prevashodno delovanje.

U biografiji Nadežde Čačinović piše da je filozof, feministkinja i prevodilac, redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Rođena u slovenačkoj porodici u Budimpešti. Kod Rade Borić piše da je naučnik, lektor i feministkinja u Upravnom odboru Evropskog ženskog lobija. Vesna Teršelić je rođena u Ljubljani, penzionerka, feministički aktivista, po nacionalnosti Slovenka. Pa čekajte, da li to u Hrvatskoj levicu pokreću feministički pokret i nacionalne manjine?

Muški deo inicijativnog odbora potvrđuje ovaj zaključak. Dragan Markovina je istoričar i donedavno profesor na Filozofskom fakultetu u Splitu. Ostao je bez posla, jer su odbili da mu produže ugovor. Inače je iz mešovite srpsko-hrvatske porodice. Nikola Devčić je osnivač i direktor Subverzive, filmskog festivala, nema podataka o njegovoj nacionalnosti, ali je poznato da su ustaše u ličkom srpskom selu Smiljan, rodnom mestu Nikole Tesle, zaklale tri čoveka sa ovim prezimenom. Zoran Pusić je predsednik Antifašističke lige Hrvatske, čovek u godinama, rođeni brat daleko poznatije Vesne Pusić. Ovde se ponovo vidi kopča inicijativnog odbora sa feminističkim pokretom jer je prvu feminističku grupu u Jugoslaviji pod nazivom Žena i društvo osnovala upravo Vesna Pusić.

Kod Nove ljevice se postavlja još jedno pitanje – hoće li to levicu u Hrvatskoj opet, kao nekada davno, formirati inicijativno jezgro u kojem je najmanje Hrvata. Tada su antifašistički pokret u Hrvatskoj činili Kordun, Banija i Lika, znači Srbi, kojih sada u Hrvatskoj gotovo i da nema. Tako ovoga puta, ako misli opstati, levica u Hrvatskoj mora računati na Hrvate. Ako masovno ne potpišu pristupnice ovoj stranki, od promena na političkoj sceni Hrvatske nema ništa. Male su šanse da se to dogodi.

Iz navedenog sledi najvažnije pitanje – da li se levica u Hrvatskoj osniva da bi uspela ili da ne uspe? Nije u pitanju samo gledanje Hrvata na tu levičarsku stranku, nego gadljivost njegovog velikog mentora na sve što naginje u tom pravcu. To odmah asocira na komunizam i Rusiju. Tako nije daleko od pameti da aktuelni proustaški režim ostavlja tek toliko prostora za aktiviranje ovakvih ideja koji garantuje neuspeh.

A GDE SU BILI DO SADA?

Ispada da je u inicijativnom odboru jedini Hrvat, a ujedno levičar i antifašista sa dugim stažom Zoran Pusić. Međutim, u Hrvatskoj se i prema i njemu i prema njegovoj sestri Vesni svojevremeno vodila prava kampanja zbog njihovog oca Eugena Pusića (u vreme dok je Vesna bila ministar vanjskih i evropskih poslova). Nesporno je da je Eugen bio domobranski oficir u NDH, vojni pravnik u Zapovjedništvu grada Zagreba, ali su neki novinari istraživači počeli da osporavaju Vesninu tvrdnju da je Eugen ilegalno radio za antifašistički pokret – za partizane. Možda ovo ne bi bilo bitno da nije tragične promene politike Zorana Milanovića kada se prisetio da mu je deda bio ustaša, a Pusićka je bila ministar baš u njegovoj vladi.

U sadašnjem trenutku Nova ljevica nema nikakvu šansu da nešto popravi u Hrvatskoj sem da za nijansu ulepša hrvatski režim. Tako se postavlja pitanje, da li formiranje Nove ljevice u ovom trenutku odgovara i strankama na vlasti. Zašto se ova levica probudila baš sada i da li je bilo bolje da se ružno lice proustaškog režima potpuno ogoli pred svetom. U pogledu levičarskog i antifašističkog raspoloženja članova Inicijativnog odbora nema se šta prigovoriti – oni jesu i levičari i antifašisti. Zbog svojih antifašističkih stavova i delovanja, svi su imali poprilično problema. Međutim, treba sami da se zapitaju zašto baš sada osnivaju Novu ljevicu i zašto to nisu učinili ranije. Da li ranije stanje nije bilo tako kritično po pitanju ustaštva i fašizma u Hrvatskoj ili se nisu mogli organizovati i suprostaviti? Kako to da sada odjednom mogu i ko im je to omogućio?

Na osnivačkoj skupštini za predsednika Nove ljevice izabran je Dragan Markovina a za potpredsednika Rada Borić. Na osnivačkoj skupštini bili su prisutani kao gosti Ivo Josipović i Goran Beus Rihemberg, predstavnik Hrvatske narodne stranke (HNS), kojom je Vesna Pusić nekada rukovodila a sada je počasna predsednica. Šta se to bitno promenilo u odnosu na Srbe za vreme predsednikovanja Ive Josipovića? Da li su rešavani problemi srpske manjine i problemi prognanih Srba? Naravno da nisu – progon i stradanja Srba imaju svoj kontinuitet za vreme svake vlasti u Hrvatskoj. Zato njegovo prisustvo na osnivačkoj skupštini Nove ljevice ne uliva poverenje.

Šta znači za Srbe predstavnik HNS na osnivačkoj skupštini ove stranke? Ovu stranku je osnovala Sabka Dabčević-Kučar, sa čijim političkim angažovanjem je započelo „Hrvatsko proljeće“ i čime je najavljeno stradanje i progon Srba u Hrvatskoj. Svi „proljećari“ su se nakon propasti njihovog pokreta za samostalnu Hrvatsku u inostranstvu pridružili ustaškom pokretu. U HNS je i Stipe Mesić, koji u Hrvatskoj i ne samo u Hrvatskoj, figurira za velikog antifašistu. Ali ne bi trebalo zaboraviti da je on grobar Jugoslavije i jedna od ključnih ličnosti u stvaranju ovakve Hrvatske u kojoj su se proustaški kadrovi dočepali vlasti. Da je njegov stric komandovao ustaškom pukovnijom pod Staljingradom, možda ranije i nije bilo važno, nakon Milanovića i njegovog pokojnog dede, jeste važno.

I, NARAVNO, PUPOVAC

Gost na osnivačkoj skupštini Nove ljevice bio je i Milorad Pupovac, što znači da srpska manjina nešto očekuje od nove stranke. U situaciji kada je Srbima u Hrvatskoj ponovo ugrožen svaki oblik bezbednosti, nije ni čudo što grozničavo očekuju neku promenu i svaku vrstu pomoći. Pupovac, pod čijim prozorima često divljaju ustaše, počeo je i sam da brine o svojoj životnoj ugroženosti. Napokon je shvatio da u Hrvatskoj nema mesta ni za najlojalnije Srbe, kakav je on svakako bio. On nije učestvovao u oružanom otporu, nije ga ni podržao, i nikada nije rekao da je bio opravdan. Ne znam šta bi danas rekao o tom pitanju i da li je većina Srba bolje prepoznala opasnost. On je kao lojalan Srbin podržao i pozdravio stvaranje nove nezavisne Hrvatske, ali, eto, došlo je vreme da ni za njega u toj državi nema mesta, kao što nije bilo za one koji su davno proterani.

Nema se sadašnjem političkom delovanju Milorada Pupovca šta prigovoriti sem da je potpuno neproduktivno i bez efekta po pitanju zaštite Srba i ostvarenja njihovih prava. Za koju god se vladajuću stranku zakači, sudbina Srba je ista. Nema mu se šta prigovoriti sem da stvari nije shvatio na vreme i da je svojim lojalnim pristupom sve vreme davao legitimitet proustaškom režimu, koji se formirao u Hrvatskoj. Sada i on gleda da li će prespavati u Zagrebu ili u Beogradu i zato vidi neku varljivu nadu u Novoj ljevici.

Mnogo je levičarskih stranaka osnovano u Hrvatskoj, kao naprimer, Socijalistička radnička partija, Savez socijalista Hrvatske, Socijalistička stranka Hrvatske, Savez socijalističke omladine Hrvatske itd. I gde se osetilo njihovo delovanje i šta su one promenile? Ništa, sem što su fingirale nekakvu sliku demokratije i tako omogućile registrovanje ustaških emigrantskih terorističkih organizacija u legalne stranke u Hrvatskoj. Na primer, tako je Hrvatski državotvorni pokret Nikole Štedula postao legalna stranka u Hrvatskoj. Pa čak i Hrvatski oslobodilački pokret, koga je osnovao lično Ante Pavelić za vreme emigracije u Južnoj Americi, a nakon njegova smrti vodio ga je njegov zet, ustaški ovicir NDH, Srećko Pšeničnik, koji je i umro u Zagrebu. Nikome ni u Hrvatskoj ni u svetu nije smetalo što su to terorističke organizacije koje su izvele brojne akcije po svetu.

Šta tek reći za autohtonu hrvatsku levicu, koja se izrodila iz Saveza komunista Hrvatske – Stranku demokratskih promena (SDP). Stranku preko koje je izvršena višedecenijska prevara Srba u Hrvatskoj i hrvatskih antifašista. Stranku koja je sa Milanovićem završila na potpuno ustaškim pozicijama. Teško je prihvatiti da je za to kriv isključivo Milanović, koji se prisetio pokojnog dede ustaše. Gde su bili ostali levičari i antifašisti iz te stranke i zašto su ćutali. Porazna je istina da su Srbi na kraju shvatili da im je više zla nanela ova stranka, koju su podržavali, nego HDZ protiv, koje su glasali. Sada je u toku nekakva reforma SDP i „pronalaženje novog puta“ pošto je odlutala sasvim udesno. Ko da im od onih koje su prevarili više veruje – Srbi sigurno neće, i zato Pupovac bezuspešno pokušava pronaći neku prihvatljivu političku struju u Hrvatskoj.

KAKO SE OBRAČUNAVA SA USTAŠTVOM

Hrvatskoj Vladi i hrvatskoj predsednici nije u interesu dalja analiza, a kamoli nekakva istraga političkog sistema Hrvatske po pitanju ustaštva i fašizma. Svesni su da pritisak u tom pravcu jača i da je i sama EU u neprilici, jer je tolerisanjem postala saučesnik. Po svemu sudeći, hrvatska vlast je odlučila da se stvari preduprede. Nije isključeno i da je Hrvatskoj dat neki rok da stvari koriguje. Otuda ovih dana pomirljivi tonovi i Kolinde Grabar-Kitarović i Plenkovića, čak i nekih ekstremnih ministara, u prvom redu Davora Ive Štira, šefa diplomatije.

Plenković je čak uputio izvinjenje svima koji su povređeni postavljanjem table sa ustaškim pozdravom u Jasenovcu, što svakako ne bi učinio da na sceni nije neka vrsta vanredne situaacije, koju su sami sebi nametnuli blokitanjem poglavlja 26. I to je nekakav pomak prema pregovorima iako njegovo izvinjenje deluje iznuđeno i ima jednu ogradu – „ali“ („ali to je i spomenik domoljubima koji su poginuli za odbranu Hrvatske“). Plenković se čak usudio reći da nema problem da pojede srpsku čokoladicu iako je svestan da mu to kvari rejting u Hrvatskoj. Kolinda je sa čokoladicama proizvela toliko viceva da ih ni o Muji i Hasi nema više. Tako kažu da je lako zabraniti srpske čokoladice, ali šta to vredi kada deca i druge čokoladice jedu sa tri prsta.

Čini se da je naš premijer energičnim nastupom u Briselu postigao cilj i diplomatskim kanalima naterao hrvatski vrh da bar privremeno koriguje perfidne bezobrazluke. Utisak je da je Vučiću u ovom trenutku to dovoljno i da pokušava uspostaviti normalan i ravnopravan dijalog na kome EU formalno insistira. Hrvatska taj dijalog izbegava, nadajući se da će EU rešiti sve sporove u njihovu korist.

Nikakva levica u Hrvatskoj neće promeniti našu pregovaračku poziciju sa tom zemljom. Međutim, promeniće je vojni aranžman sa Rusijom, u kome su supersonični lovci, borbeni helikopteri i transporni helikopteri i avioni, moćni tenkovi i oklopni transporteri i solidni PVO sistemi. Oružje je uvek bilo jak argument u pregovorima. Tako će Hrvatska sada i sama moći da zaključi da od Srbije ništa neće dobiti pretnjama i ucenama i da se za sve što joj je interes može izboriti samo ravnopravnim pregovorima i ni sa čim više. Tek sada može da shvati da se jedino isplati razgovarati i pregovarati, što je sve vreme izbegavala u nadi da će svoje interese ostvariti na dugi način, silom i ucenom.

To što ne očekujemo rašenje srpskih problema pojavom nekakve levice na hrvatskoj političkoj sceni, ne znači da ih ne treba podržati. Naravno da je dobrodošao svako ko je u stanju da bar malo ometa planove ustaškog pokreta i ko je u stanju da digne glas protiv ustaštva i fašizma unutar same Hrvatske. Do sada su to radili jedino Srbi – doduše bez efekta, jer niko nije hteo da ih čije. Jedino što su ponekad uspevali da probude jevrejske antifašističke organizacije, kojih se trenutno, bar tako izgleda, hrvatska vlast jedino plaši.

Kada bi neko stvarno hteo da krene u obračun sa ustaštvom u Hrvatskoj, prvo bi morao da zabrani HDZ kao stranku. Zato, što je njoj svojevremeno, nakon dogovora Tuđman – Šušak u Torontu, kolektivno i po naređenju pristupio kompletan ustaški pokret. Ustaše iz skoro svih organizacija po celom svetu pristupile su HDZ i, zahvaljujući svojoj militantnosti i drskosti, potpuno je preuzeli. Tek nakon zabrane HDZ nekakva levica bi imala šansu u izbornim kampanjama u Hrvatskoj. Naravno da se takva zabrana delovanja HDZ neće dogoditi, i zato Nova ljevica nema šanse i samo izigrava demokratski dekor u Hrvatskoj.

(Standard.rs)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Kulak says:

    Srbija treba jako oružje i vojni savez sa Rusijom.Što se tiče nekakve Nove ljevice u Hrvatskoj,to je komično.Osniva je grupica nezaposlenih i penzionera.Preostali Srbi u Hrvatskoj za te komedijaše glasati neće,a na Hrvate dominantan uticaj ima katolička crkva i oni glasaju kako im fratri na misama kažu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *