Нова муслиманска окупација Србије?

Nova muslimanska okupacija Srbije?

29 avgusta 2015

Dragomir Andjelkovic 3843Piše: Dragomir Anđelković

Prava poplava, pre svega, muslimanskih i arapskih migranata, sa kojom se sada suočavamo – za nas dugoročno može da bude fatalna. Turski muslimani su u 14-15. veku oružjem osvojili srpske zemlje ali se u njima nisu masovno naselili. Otuda, Srbi su, posle više vekova ropstva, na mnogim podnebljima uspeli da očuvaju identitet i homogenost, te da u pogodnom momentu otpočnu proces nacionalnog oslobođenja. No, tamo gde je usled doseljavanja inorodnog stanovništva drastično izmenjena izvorna etnička struktura (npr. Kosovo i Metohija) ili je pak došlo do značajne islamizacije Srba i sa tim skopčanog identitetskog preobražaja (npr. Bosna i Hercegovina), srpski istorijski prostor je do danas okrnjen. Isto tako i Grci su se oslobodili tamo gde su opstali kao većina (jug Balkana), ali su za njih trajno izgubljeni krajevi Male Azije u kojim su u vizantijskom periodu živeli u većem broju nego u Evropi, a u koje su se masovno doselili muslimanski Turci. Ukratko, treba imati u vidu da je od puke okupacije nečije teritorije mnogo opasnije njeno masovno naseljavanje. Kada se tu, makar i bez oružanog osvajanja, pređe neka crvena linije, više nema spasa!

IGNORISANJE OPASNOSTI

Nema sumnje da prizori izmučenih nesrećnika, među kojima ima i mnogo dece (ali i dojučerašnjih bojovnika koji su naprasno skinuli uniforme i odbacili oružje), koji se sele sa ratom pogođenih područja – kod svih nas izazivaju sažaljenje. To je ljudski i u skladu sa tim na human način se prema njima treba odnositi. Međutim, kada se radi o državi ona pre svega mora da postupa racionalno u skladu sa našim nacionalnim interesima. A oni nalažu da se spreči duže a kamoli trajno ostajanje muslimanskih migranata sa Bliskog istoka u Srbiji. Umesto da se nada da će migracioni talas proći kao što je došao, Beograd mora da vodi računa da Nemačka i druge zapadne zemlje ka kojima su migranti krenuli, pre ili kasnije mogu da pokušaju hermetički da zatvore svoje granice (odnosno granice onih preko čije teritorije migracioni talas ide ka njim) te da se tako desi da brojne izbeglice sa Bliskog istoka ne mogu dalje iz Srbije. Šta ćemo onda sa njima? Kako i gde da ih deportujemo?

Da se to ne bi dogodili bitno je čitavom krizom se mnogo ozbiljnije baviti tj. otežavati dotok migranata (unapređenjem zaštite granice i na druge načine) i pomagati njihov nesmetani tok preko Srbije, kako bi što bre iz nje izašli. Drugim rečima paziti da isti broj ljudi napušta Srbiju koliki je onaj koji u nju ulazi, odnosno da ni u jednom trenutku na našoj teritoriji ne bude previše arapskih izbeglica, umesto što se sada dopuštaju njihov nekontrolisani priliv i kretanje.  Razume se bitno je i da trag o njima ne ostane u našim zvaničnim evidencijama, odnosno da postupamo isto kao Bugari, Makedonci ili Grci. Jer, neki na Zapadu već ozbiljno razmatraju mogućnost deportovanja migranata u periferne evropske zemlje gde bi se gradili izbeglički centri za stotine hiljada pa i milione ljudi. A to će se dogoditi pre svega u zemljama za koje postoje dokazi da su preko njih oni stili na Zapad (zato se naši susedi tolike trude da njih nema). Stoga, da nas sutra ne bi pritiskali da prihvatimo da budemo veliki centar za smeštaj migranata (što će Nemci i drugi sa Zapada rado finansirati ali za nas je veoma rizično), danas moramo mudro postupati.

Naravno, polazim od toga da nam vlast nije onakva kava je bila žuta oligarhija tj. da nije spremna da žrtvuje nacionalnu budućnost radi koje lepe reči iz EU, tranše eventualne materijalne pomoći i podrške da i dalje ostane u svojim foteljama.  U protivnom, možemo očekivati da lakomisleno ide linijom manjeg otpora u vezi sa seobom naroda sa kojom se sada suočavamo, te da se tako sutra nađemo u tragičnom položaju. Da bi on pre ili kasnije bio baš takav, bez preterivanja, valjalo bi da nas podseti istorijska i aktuelna sudbina Asirijaca, u čije zemlje su nekada došli preci ljudi koji sada masovno pristižu u Srbiju! I nije bitno da li dolaze kao, naizgled, isprepadana masa ili pak organizovana vojna sila. Ako postanemo manjina u svojoj zemlji – a to će se u nekom trenutku desiti ako u njoj postanu značajnije prisutne od nas biološki i u drugom pogledu vitalnije nacionalno-verske grupe – bićemo novi Asirijci, a i bez toga smo već ozbiljno postradao narod.

ZABORAVLJENI GENOCID

Narod koji se danas imenuje kao Asirijci, Asirci ili Haldejci, predstavlja ostatke raznorodnih zajednica koje su naseljavale prostor Bliskog istoka pre arapske invazije. Deo pripadnika tog naroda potiče od drevnih Asiraca, nosioca nekada moćnog Asirskog carstva koje je obuhvatalo prostore o kojima se radi, ali većina je izdanak drugih semitskih grupa. No, svima njima je zajedničko da su pre arapsko-muslimanske najezde prihvatili hrišćanstvo i da ga potom ni  suočeni sa stravičnim izazovima nisu odbacili. Mnogi njihovi sunarodnici su se u narednim vekovima islamizovali i stapali sa arapskim došljacima, dok su se preostali hrišćani sa prostora koji danas pre svega pripadaju Siriji i Iraku slili u relativno jedinstvenu nacionalnu zajednicu u kojoj je preovladao neoaramejski jezik (iako su izvorni nosioci asirskog imena, koje se proširilo i na ostale hrišćane tih zemalja, govorili akadskim jezikom).

Doduše, moderni Asirijci četo u svakodnevnom životu govore arapski iako se trude da ne zaborave maternji jezik. Kod njih su i dalje razvijene brojne lokalne specifičnosti. Pripadaju raznim hrišćanskim crkvama (monofiziti, nestorijanci, pravoslavci, grkokatolici ili unijati). Politički su usitnjeni. No, ono što je bitno za našu priču oni su hrišćanski starosedeoci Bliskog istoka  koji su postepeno – proterivanjem, likvidacijom, islamizacijom, asimilacijom – postali ostrva u muslimanskom (arapskom i kurdskom) moru. Gotovo do kraja Srednjeg veka na mnogim prostorima Bliskog istoka bili su većina, a i pred Prvi svetski rat činili su preko 10 posto stanovništva tamošnjih otomanskih teritorija. Onda je otpočela savremena i intenzivna varijanta do tada vekovnog tihog genocida koji su nad njima sprovodili muslimani.

Po receptu koji je primenjivan sa Jermenima, turske vlasti su tokom 1915-1916. godine likvidirale veliki deo asirijske elite a onda su veći deo naroda prisilno povele u marš smrti. Preko milion ljudi je vođen kroz pustinje Mesopotamije od jedne do druge tačke kako bi što više Asirijaca umrlo od iscrpljenosti. Zabeležene su i epizode masovnih pokolja na način kako su to radile hrvatske ustaške, kada su hiljade ljudi, uključujući i decu, klane. Kako god bilo od 1915. do 1918. godine, po raznim podacima, likvidirano je između 300 i 750 hiljada Asirijaca. To je genocid o kome Evropa ćuti! Između ostalog i zato što evropske kolonijalne sile ne da ništa nisu učinile da tom nesrećnom narodu pomognu već su ga krajem Prvog svetskog rata i grubo iskoristile pa gurnule u novu tragediju. U mesecima kada se Osmanlijsko carstvo raspadalo, Englezi pa i Francuzi nastojali su da radi lakšeg osvajanja njegovih bliskoistočnih predela koriste podršku preživelih Asirijaca koji su pomislili da im verski srodni evropskih hrišćani donose spas. Tada su formirani i ništa manje borbeni od savremene izraelske armije asirijski dobrovoljački odredi. Međutim, kada su odradili svoje, pre svega London, ostavio  ih je na nemilost vlastima novouspostavljenih arapskih protektorata. Njima nije trebalo mnogo da iskoriste prvu priliku da se obračunaju sa hrišćanskim starosedeocima zemalja koje danas bliskoistočni Arapi nastanjuju a za koje su pomislili da pokušavaju da povrate bar deo prostora svojih predaka (da uspostave ako ne svoju državu onda bar autonomiju što su tražili tokom Pariske mirovne konferencije).

MAČ NAD SRBIJOM

U međuratnom periodu najžešće progone doživeli su Asirijci tokom 30-ih godina u Iraku. A bolji dani za taj postradali narod došli su tek sa uspostavljanjem sekularnih (socijalističkih) arapskih režima u Siriji i Iraku posle Drugog svetskog rata i kraja kolonijalne evropske vladavine. Koliko god danas na Zapadu blatili Sadama Huseina i starijeg, odnosno mlađeg Asada, oni su Asirijcima pružili ono što „civilizovani“ Zapadnjaci nisu dok su imali dominantnu ulogu na Bliskom Istoku, tj. obuzdali su islamski ekstremizam i obezbedili Asirijcima ličnu bezbednost i poštovanje osnovnih nacionalno-verskih prava.  No, oni u njima nisu dugo uživali. Posle novog evroatlantskog pohoda na Bliski istok i rušenja ili bar slabljenja tamošnjih sekularnih režima, došlo je do novog divljanja muslimanskih ekstremista. Iako su oni deklarativno neprijatelji Zapada, izgleda da se makar posredno evroatlantski i arapski ekstremisti pomažu. Uostalom, Vašingtonu i Londonu su saveznici, suštinski ništa manje od ozloglašenih pripadnika tzv. Islamske države, radikalni islamisti Saudijske Arabije i njoj sličnih država Persijskog zaliva.

Cenu takve politike ponovo plaćaju Asirijci. Već nekoliko godina suočavaju se sa masovnim progonima, pokoljima pa i prisilnom islamizacijom. Mnogi od njih oko 500 hiljada koliko ih je bilo u Iraku i Siriji pre nego što je Zapad tamo izazvao haos, stradali su ili bili prisiljeni da pobegnu glavom bez obzira što dalje od zone delovanja islamističkih jurišnika. Ti ljudi, koji su uistinu kolektivno krajnje ugroženi, zaslužuju da dobiju azil u Evropi, pa i u Srbiji. Uostalom oni imaju sličnu istorijsku sudbinu kao i mi, odnosno sa nama dele hrišćansko nasleđe. Svakako, nisu pretnja za naš nacionalni opstanak. S druge strane mnogi muslimani koji sa Bliskog istoka stižu u Srbiju – verujete li, odjednom, u tolikom broju, spontano? – to jesu. Dokazano je da među njima ima mnogo dojučerašnjih vojnika ili da su u pitanju porodice muškaraca koji se nalaze u redovima islamističkiuh legija, a ko kaže da za njima uskoro neće doći i njihovi (možda po zadatku) demobilisani očevi i braća?

To sve je za nas opaki mač koji visi iznad naših glava. Bar mi koje je srednjovekovna muslimanska invazija dovela do ruba propasti i koji se i dalje suočavamo sa bolnim nasleđem nekadašnje otomanske okupacije – morali bismo da budemo svesni toga kavu potencijalnu opasnost nosi ka nama (makar sa izvorno tranzitnom namerom) usmerena seoba naroda sa područja Bliskog istoka. A kao da nismo, bilo da je u pitanju vlast ili veliki deo društva. No, nadam se da se samo radi o privremenoj dobronamernoj zaslepljenosti iz želje da se pomogne unesrećenim ljudima. Sada je došlo krajnje vreme da se štiti nacionalni interes u vezi sa demografskom opasnošću sa komom se suočavamo. Budimo svesni ona za nas može da bude fatalna, pa test ozbiljnosti svih naših političara mora da bude to koliko su efikasno spremni da doprinesu njenom ublažavanju. Makar i izazvali nečiji bes u Briselu ili Vašingtonu!

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *