Novak Đoković između dobra i zla

Novak Đoković između dobra i zla

6 septembra 2013

Zoran ŽužaPiše: Zoran Žuža

Boravak u Njujorku i učešće na US Openu najbolji teniser sveta Novak Đoković iskoristio je da svetskoj, a posebno američkoj javnosti, uputi dve snažne poruke. Prva od njih izgovorena je sa govornice Generalne skupštine UN, odakle je Đoković poručio da je sport put ka boljem društvu. Društvu u kojem nema ratova, ubijanja i u kojem se protivnici poštuju i međusobno pomažu.

Samo nekoliko dana kasnije, izjavom da je protiv vojne intervencije u Siriji, Đoković nam je ponovo dokazao da je jedan od najboljih sportista današnjice i još bolji čovek. Ta izjava za sve razumne i čestite ljude sveta ima posebnu težinu: to je rekao čovek koji je teniska zvezda postajao udarajući lopticu između dva napada NATO aviona. I dečak koji je tada, osluškujući smrtonosne letove američkih bombardera, sanjao da jednog dana udara lopticu onako kako je to činio njegov uzor, čuveni američki teniser Pit Sampras.

Međutim, bez obzira na snagu i autoritet glasova razuma, ubeđen sam da ništa i niko u ovom trenutku nije u stanju da spreči američku vojnu i političku mašineriju da napadne Siriju, baš onako kako su to svojevremeno činili u Vijetnamu, a kasnije u BiH, u Srbiji, Afganistanu, Iraku, Libiji… Ubeđen bar toliko koliko, na primer, verujem da će u finalu US Opena igrati dva trenutno najbolja tenisera – Đoković i Nadal. Živi bili pa videli.

Zašto sam siguran da će SAD napasti Siriju? Zato što su na sceni isti igrači koji su u proteklih nekoliko decenija po istom scenariju (u BiH Markale, na Kosovu Račak, u Iraku oružje za masovno uništenje, u Siriji bojni otrovi) produkovali ratne kataklizme i plivajući u moru krvi skupljali političke poene i krvave dolare.

Tu je Bil Klinton, gorljivi kritičar Obaminog oklevanja da napadne Siriju, političar koji je Srbe u BiH bombardovao u potrazi za drugim predsedničkim mandatom, između dva felacija Monike Levinski. Eto i senatora Džona Mekejna, republikanca koji je naoružavao pripadnike OVK na Kosovu i koji danas inkognito druguje sa sirijskim pobunjenicima. Mekejna, koji u Senatu igra poker na telefonu jer zna kakva će biti odluka. Pa onda neizbežni Pedi Ešdaun, koji je, kao i Mekejn, šurovao sa albanskim teroristima i koji danas izbacuje penu na usta jer je britanski parlament ustao protiv vojnog angažmana u Siriji. Tu je, kao biber po pilavu, i Bakir Izetbegović, koji istim, ako ne i većim žarom nego onomadne njegov babo Alija zagovara podizanje američkih aviona i poziva da se „na nasilje odgovori silom“…

Kladio bih se, dakle, da će vojna intervencija u Siriji imati isti ishod kao i sve prethodne. U tom ratu izgubiće svi, najviše narodi te zemlje, a svetskom poretku, koji počiva na ravnoteži dobra i zla, razuma i sile, biće zadat još jedan težak udarac. Uh, nadam se da će u ponedeljak, usred Njujorka, bar Đoković pobediti.

(Pressrs.ba – Banja Luka)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *