Нове игре са албанским „избеглицама“

Nove igre sa albanskim „izbeglicama“

27 februara 2015

Zejnel-Zejneli 7868Piše: Zejnel Zejneli

Kako je započeo «egzodus» Albanaca, ničim izazvan, velikom seobom sa Kosova, odakle je put EU otišlo blizu 50 hiljada, tako se i završio. Dok pišem ovaj tekst, javljeno je da je granicu Srbije prešlo njih petoro. Nema više onih velikih gužvi na ulicama, parkovima i na autobuskoj stanici u Subotici, mediji to više i ne pominju, a tek se čuje neko od zvaničnika EU, kako će azilante iz svojih zemalja vraćati čarter letovima. Nema ih ni u kafićima, gde su pili kafu i sokove, pušili skupe cigarete i  imali telefone poslednje generacije, sa kojima su bili u vezi sa onima koji su trebali da ih smeste po kućama i stanovima ili u nekom od hotela na Paliću. Tek, sada se saznalo da je hotel „Lira“ na Paliću zatvoren, a da je bio za „izbeglice“ sa Kosova rezervisan još u septembru mesecu prošle godine, dakle četiri meseca pre velike seobe u Evropu. Zašto su tako iznenada krenuli i tako naprasno prekinuli odlazak, jednoga dana će se shvatiti, ali će tada biti malo prekasno i za Evropu i za Srbiju.

Da li je neko od političara čuo o Albanskom piscu Ismailu Kadareu. Verujem da jeste, ali nije čuo, u to sam sasvim siguran, da je on napisao knjigu pod naslovom „Crne godine“. U toj knjizi on piše da je Albanija rascepkana i da zbog tako rascepkane Albanije i Albanaca koji žive u više država, nikada neće biti mira dok se oni ne spoje. Ta knjiga, zaista dobrog albanskog i svetskog pisca, svojevremeno je preporučivana važnim političarima, od kojih je zavisila sudbina Jugoslavije i kasnije Srbije, da je  pročitaju i iz nje izvuku zaključke o tome da nikada neće biti mira sve dok se svi Albanci, ma gde živeli ne skupe u jednoj velikoj državi. On smatra da je Albanija 1912. godine rascepkana, pa je tako jedan deo Albanaca ostao u nekadašnjoj Jugoslaviji i Srbiji, zatim u Makedoniji i u severnom delu Grčke, u Čemeriji.

Knjigu Ismailja Kadarea nisu čitali ni komunisti, niti socijalisti, niti danas neko od predstavnika partija i vlasti, koja potpisuje što se ponudi u Briselu i sve više Kosovu daju ingerencije države. Razumem da su svi pregovori teški, ali mene kao čoveka sa Kosova, ne može niko da ubeđuje da je Srbija postigla veliki uspeh potpisivanjem najnovijeg sporazuma o pravosuđu. Šta znači da će u njega biti uključene i srpske sudije? To znači da će oni biti zaposleni, da će primati platu, ali da će svi suditi po zakonima Kosova i da će u Skupštini Republike Kosovo položiti zakletvu, da će biti pravedni i nepristrasni. Sva  ubeđivanja o postignutom uspehu nemaju nikakve veze, nema mesta nikakvom trijumfalizmu jer, jedini pobednik je Kosovo, koje je svoju vlast 15. godina posle bombardovanja, proširilo na celoj svojoj teritoriji.

Kako se približava trenutak potpisivanja sporazuma o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova, jer bez toga nema napretka prema EU, mada ni to nije nikakva garancija naših prijatelja, da posle toga neće tražiti nešto drugo, možda potpisivanje međudržavnog sporazuma Srbije i Kosova, kako bi se otvorilo neko od poglavlja. Srbija kao država tu nije uopšte bitna, važno je Kosovo. Jer da je ona bitna, praznik državnosti bi i Srbiji i srpskom narodu čestitao lično Barak Obama, kao što je to učinio prema Kosovu. Srbiji je zadatak da ispunjava želje koje se u pismenom ili usmenom obliku predočavaju vlastima, koje ništa drugo ne vide, sem puta u EU. Ostvarujući taj cilj, sa još uvek nejasnom perspektivom, posebno ne kada će se to i da li će se to uopšte dogoditi, ne vide šta se u njoj samoj i oko nje uopšte događa. Da ne idem daleko u prošlost. Od 1974. godine jedino je srpsko rukovodstvo/čast izuzecima/ udovoljavalo svima unutar Jugoslavije. Jer, da je bilo cilja i strategije da se pre svega očuva svoja država i narod, kao što su to radile druge republike, Srbija bi možda opstala i ostala bez turbulencije, čije posledice i danas postoje. Devedesetih godina pokazalo se, da su svi, jačajući svoju državnost unutar Jugoslavije, bili u pravu, ali jedino Srbija nije naučila nikakvu lekciju. Svi su zahvaljujući tome što su tako postupali, zaokružili svoju celinu, državnost i granice. Gde je Srbija danas, posle gotovo četiri decenije. Na istom mestu, ali bez dela svoje teritorije, koju su bombama oteli inspiratori i predvodnici Amerike, Klinton i Engleske, Toni Bler, i to kukavički nas bombardujući sa ogromnih visina. Još uvek ne zna da li će ostati u sadašnjim granicama, koliko Srba i koliko drugih manjina ima i kakve su njihove namere. Eto, na primer, za Sulejmana Ugljanina, ona je „šovinistička država“. Ovo i zbog toga što se oko nje, i u samoj državi, dešavaju neke pojave koje su predvidljive, kao u romanu Kadarea. Uz to nije slučajno što „Sandžak“ ima prijatelje.

Ali, bilo kako bilo, bez obzira šta govorili i planirali, briga o svima njima već dugo ne jenjava. I, to je ispravno, ali svakako nije dobro prenebregavati izjave i događaje. Brinulo se i o albanskim azilantima sa Kosova. Oni su, kako je to prilikom dolaska u Suboticu rekao direktor Srpske policije Milorad Veljović „naši građani“ i imaju pravo da se kreću po Srbiji i da putuju sa srpskim putnim ispravama. Direktor mađarske policije, Karolj Pap, izneo je podatak da je oko 23.000 migranata prešlo granicu, a da su njih 40 odsto deca, a njih, prema vestima iz EU, više od 43 hiljade podnelo je zahtev za azil. To što se Albanci kreću slobodno širom Srbije, rezultat je potpisanog sporazuma o slobodi kretanja za sve građene Republike Kosovo, koju Srbija ne priznaje izuzev dvadeset i tri zemlje EU i Amerike, i još stotinak drugih zemalja, koje su priznale Kosovo kao državu, a da je Srbija, valjda zbog toga, izdala na desetine hiljada svojih putnih isprava, pasoša i ličnih karti, da je podneto još oko 60 hiljada zahteva Albanaca koji traže putne ispreve Srbije, sve sa ciljem, valjda je to tako u glavama pojedinaca, da se Americi i Evropi, pokaže puni demokratski kapacitet Srbije, zatim da  se  dokaže, kako i Albanci smatraju Srbiju „svojom državom“, a kada se sve sabere, naše vlasti niko i ne sluša, jer ubrzano rade na punoj nezavisnosti Kosova. Pa zar nije Barak Obama u svojoj ličnoj čestitki predsednici Kosova, Atifeti Jahjaga, napisao da je „impresioniran napretkom Kosova kao suverene i multietničke demokratije“. Zar neko razuman misli da će posle ovoga, izdavanjem pasoša Albancima, neko očekivati da se bilo šta promeni kada je Kosovo u pitanju. Albancima lična dokumenta Srbije trebaju kako bi putovali, kako bi u Srbiji ostvarili pravo na zdravstvenu zaštitu, nadoknade za nezaposlenost, socijalna davanja, dečje dodatke, besplatno lečenje, plansku kupovinu nekretnina, kuća, stanova i zemlje po liniji, kuda bi se u budućnosti prostirala velika Albanija, na čijem projektu radi i Amerika.

Kada se u Srbiji neki osmehuju, zbog toga što 60.000  Albanaca sa Kosmeta traži srpski pasoš ne shvataju da su u velikoj  zabludi, i ako ne samo oni već i drugi pomisle da Albanci menjaju stav prema Srbiji, i da će Amerika ili Engleska, Nemačka i druge zemlje promeniti stav, onda svi koji tako misle  pogrešno razmišljaju. A, zabluda nije obična, ona nosi ogromne posledice, ako ne danas, ono za 20 ili 50 godine. Ako shvate da Albanci igraju svoju igru, koju su  sada započeli ozbiljno, a drugi zacrtali, i to baš usred  zime, i da ne vole ni „s“ od Srbije i Srbina, mnogima će biti lakše. Greška je učinjena. Prvo zbog datuma, a sada zbog poglavlja.

Pitanje je zašto je ova velika seoba Albanaca krenula sada. Zašto sa sobom vode i malu decu, koju kamere snimaju po šumama, kako prelaze preko potoka, da bi se domogli Mađarske. Subotica nije slučajno izabrana. Ona je „kapija Evrope“ i preko nje se najlakše stiže u Evropsku uniju. To što su krenuli usred zime, sliči onome što smo jednom već videli pred početak bombardovanja Jugoslavije. Tada su ih snimale ekipe BiBiSi-ja i SiEnEn-a, kako bi te slike Albanaca sa malom decom, pokazale šta sve srpska policija i vojska rade Albancima. Danas za njih, ova nova migracija više nije ni vest. Tada, za vreme bombardovanja, kada su Albanci hteli da se vrate svojim domovima, odvraćani su od te namere tako što ih je NATO avijacija bombardovala kasetnim bombama, kada je, na primer, sprženo 70 albanaca u selu Koriša kod Prizrena, posle čega nikome nije palo na pamet da se vrati svojoj kući, a i sami su ih specijalnim letovima, avionima prebacivali u svoje zemlje. Danas Evropljani govore o specijalnim čarter letovima kojima će emigrante sa Kosova vraćati nazad.

Onaj ko ne razume Kosovo i Albance, možda se i sažali nad narodom koji tamo nema posla, koji teško živi, koji jedva prehranjuje porodicu. Kao da je u Srbiji drugačije. Istina je, da je gotovo 50 odsto stanovništva na Kosovu nezaposleno, ali je i istina da svako svašta i ponešto radi. Neko od planera svetskih zbivanja, nešto je naumio. Stoga, nije slučajno što se ovo pitanje otvorilo usred zime i to u trenutku kada je u Srbiji pokrenuto, samo da pomenemo pitanje rudnika „Trepča“. Ovim  izbegličkim talasom sa Kosova, kao da se želi reći da, ukoliko Srbija oduzme „Trepču“ u kojoj je nekada radilo blizu 20 hiljada radnika, onda zaista Albanci ostaju „nezaposleni“. U stvari, oni ne bi želeli da u ovaj vredni rudnik, na bilo koji način ima upliva Srbija. Neko je očigledno naumio da kupi ovaj rudnik i to ne bilo ko, ako se ima u vidu da on daje i retku rudu koju traži savremena tehnologija, pogotovu ona koja se upotrebljava za rakete.

Sa Kosova je za manje od godinu dana, prema procenama njihovih službi put Evrope, preko Srbije i Mađarske otišlo između 50 i 120 hiljada Albanaca. Neki od istoričara iz Prištine čvrsto veruju da je neko „sa strane zapada umešao prste u ovu veliku katastrofu koja je zadesila Kosovo“. Demografi, pak, govore da se Kosovo opasno „prazni od svog stanovništva, i da ukoliko se nastavi ovim tempom, jedna trećina građana će napustiti Kosovo. Treći govore o svojevrsnom genocidu. Analitičari, pak, govore samo o ekonomskim razlozima.

Ovde se možda radi o organizovanoj najezdi prema zemljama EU u režiji moćnih krugova sa zapada. Naime, sve postaje nekako povezano, kada se sagleda koliko se pokušavalo da se prikrije neslaganje između nekih zemalja EU i Amerike, a u vezi sa ratom u Ukrajini i sankcijama prema Rusiji. Neko kao da je rekao da je sada momenat da se Evropa malo pozabavi sama sa sobom, ako neće sa Rusijom, kako diktira Amerika, time što će u njihove zemlje „poslati“ za početak pedesetak hiljada Albanaca, a i kako bi se problemi na globalnom nivou prebacili na određene države, koje se protive sankcijama Rusiji, ili slanju naoružanja u ratom zahvaćene zemlje. To može da se uzme kao pretpostavka i namera skretanja pažnje javnosti u pojedinim zemljama Evrope, sa planovima Amerike u vođenju hladnog rata sa Ruskom federacijom. Njima je ostavljeno na trenutak da se pozabave svojim problemima, a ne da remete globalne planove Amerike, koja će se, ako se Evropa ne trgne, jednog dana rasturiti.

Za Srbiju, ovo može da znači da je ona bila u pravu kada je Evropi skretala pažnju, pre nego je naterana da prihvati sporazum o slobodnom kretanju sa Kosova, da može doći do velikog talasa migranata prema njihovim zemljama. Sada, Srbija po prvi put nije označena kao krivac, niti se govori o njenim građanima, koji pokušavaju da se domognu Nemačke. Taj problem će zemlje Evrope rešavati na svoj način. Ali, Srbija kao i Makedonija suočavaju se sa  kupovinom  stanova i zemlje u nekim gradovima. Niš se pominje kao grad u kojem Albanci pokušavaju da kupovinom nekretnina postanu stanovnici grada, ali od toga nisu izuzeti ni Kuršumlija ili Vranje, neki gradovi u Crnoj Gori, ali i neki od gradova u Vojvodini, koji nisu na trasi velike Albanije, ali se pruža mogućnost bavljenja poljoprivredom ili stočarstvom. Ako se uzme u obzir da poslednjih nekoliko meseci Albanci kupuju stanove i kuće i druge nekretnine u Skoplju, Tetovu, Gostivaru i Ohridu, onda dublja analiza kojom se malo ko bavi, a mnogi znaju, pokazuje mesta koja su označena na karti velike Albanije. Pitanje je kako to odjednom siromašni Albanci kupuju stanove, ali i pitanje otkuda tako siromašnim Albancima, koji protutnjaju Suboticom, toliko novaca u džepu. I, još jedno pitanje: zašto odlaze Albanci sa Kosova, a na Kosovo dolaze Albanci iz Albanije, i zašto je istovremeno put migranata i preko Albanije i Crne Gore,  do pokušaja da se domognu Grčke.

Kako god bilo, u Srbiji se sve što se događa ne vidi, bar javno kao problem, samim tim što postoji velika briga zbog Albanaca „naših građana“ kojima se čak sugeriše da ne prodaju svoja imanja na Kosovu, iako se zna da Albanci imovinu ne prodaju, ali zato malo ko govori o tome, zašto odlazi na desetine hiljada mladih iz Srbije, a iz Subotice, čak i po dvadesetak u proseku dnevno.

(Vidovdan.org)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Za Srbiju says:

    Razvaljeni smo i po širini i po dubini, u svim sferama. Srbija nije država. Samo teritorija. Svedoci smo poslednjih stranica naše istorije.

  2. Svetislav says:

    Kao i uvek odlicna analiza srpsko-albanskih odnosa. Po koji put g. Zejneli "otvara oci" Srbiji (a najvise Srbima), da rat nije prestao i da se sad vodi drugim sredstvima. Podseca i da siptari "beze" od bede, ali ne prodaju nekretnine, imanja, itd. kao sto to Srbi (i ostali) rade kad se iseljavaju. Kad Srbi shvate da je zemlja ono sto je vecno, i da se zemlja i nekretnine ne prodaju neprijateljima, jer cete mozda dobiti vise para, ali cete izgubiti dom i umrece kao prognanici, onda ce i nama poci nabolje.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *