Нове игре са албанским „избеглицама“

Нове игре са албанским „избеглицама“

27 фебруара 2015

Zejnel-Zejneli 7868Пише: Зејнел Зејнели

Како је започео «егзодус» Албанаца, ничим изазван, великом сеобом са Косова, одакле је пут ЕУ отишло близу 50 хиљада, тако се и завршио. Док пишем овај текст, јављено је да је границу Србије прешло њих петоро. Нема више оних великих гужви на улицама, парковима и на аутобуској станици у Суботици, медији то више и не помињу, а тек се чује неко од званичника ЕУ, како ће азиланте из својих земаља враћати чартер летовима. Нема их ни у кафићима, где су пили кафу и сокове, пушили скупе цигарете и  имали телефоне последње генерације, са којима су били у вези са онима који су требали да их сместе по кућама и становима или у неком од хотела на Палићу. Тек, сада се сазнало да је хотел „Лира“ на Палићу затворен, а да је био за „избеглице“ са Косова резервисан још у септембру месецу прошле године, дакле четири месеца пре велике сеобе у Европу. Зашто су тако изненада кренули и тако напрасно прекинули одлазак, једнога дана ће се схватити, али ће тада бити мало прекасно и за Европу и за Србију.

Да ли је неко од политичара чуо о Албанском писцу Исмаилу Кадареу. Верујем да јесте, али није чуо, у то сам сасвим сигуран, да је он написао књигу под насловом „Црне године“. У тој књизи он пише да је Албанија расцепкана и да због тако расцепкане Албаније и Албанаца који живе у више држава, никада неће бити мира док се они не споје. Та књига, заиста доброг албанског и светског писца, својевремено је препоручивана важним политичарима, од којих је зависила судбина Југославије и касније Србије, да је  прочитају и из ње извуку закључке о томе да никада неће бити мира све док се сви Албанци, ма где живели не скупе у једној великој држави. Он сматра да је Албанија 1912. године расцепкана, па је тако један део Албанаца остао у некадашњој Југославији и Србији, затим у Македонији и у северном делу Грчке, у Чемерији.

Књигу Исмаиља Кадареа нису читали ни комунисти, нити социјалисти, нити данас неко од представника партија и власти, која потписује што се понуди у Бриселу и све више Косову дају ингеренције државе. Разумем да су сви преговори тешки, али мене као човека са Косова, не може нико да убеђује да је Србија постигла велики успех потписивањем најновијег споразума о правосуђу. Шта значи да ће у њега бити укључене и српске судије? То значи да ће они бити запослени, да ће примати плату, али да ће сви судити по законима Косова и да ће у Скупштини Републике Косово положити заклетву, да ће бити праведни и непристрасни. Сва  убеђивања о постигнутом успеху немају никакве везе, нема места никаквом тријумфализму јер, једини победник је Косово, које је своју власт 15. година после бомбардовања, проширило на целој својој територији.

Како се приближава тренутак потписивања споразума о нормализацији односа Србије и Косова, јер без тога нема напретка према ЕУ, мада ни то није никаква гаранција наших пријатеља, да после тога неће тражити нешто друго, можда потписивање међудржавног споразума Србије и Косова, како би се отворило неко од поглавља. Србија као држава ту није уопште битна, важно је Косово. Јер да је она битна, празник државности би и Србији и српском народу честитао лично Барак Обама, као што је то учинио према Косову. Србији је задатак да испуњава жеље које се у писменом или усменом облику предочавају властима, које ништа друго не виде, сем пута у ЕУ. Остварујући тај циљ, са још увек нејасном перспективом, посебно не када ће се то и да ли ће се то уопште догодити, не виде шта се у њој самој и око ње уопште догађа. Да не идем далеко у прошлост. Од 1974. године једино је српско руководство/част изузецима/ удовољавало свима унутар Југославије. Јер, да је било циља и стратегије да се пре свега очува своја држава и народ, као што су то радиле друге републике, Србија би можда опстала и остала без турбуленције, чије последице и данас постоје. Деведесетих година показало се, да су сви, јачајући своју државност унутар Југославије, били у праву, али једино Србија није научила никакву лекцију. Сви су захваљујући томе што су тако поступали, заокружили своју целину, државност и границе. Где је Србија данас, после готово четири деценије. На истом месту, али без дела своје територије, коју су бомбама отели инспиратори и предводници Америке, Клинтон и Енглеске, Тони Блер, и то кукавички нас бомбардујући са огромних висина. Још увек не зна да ли ће остати у садашњим границама, колико Срба и колико других мањина има и какве су њихове намере. Ето, на пример, за Сулејмана Угљанина, она је „шовинистичка држава“. Ово и због тога што се око ње, и у самој држави, дешавају неке појаве које су предвидљиве, као у роману Кадареа. Уз то није случајно што „Санџак“ има пријатеље.

Али, било како било, без обзира шта говорили и планирали, брига о свима њима већ дуго не јењава. И, то је исправно, али свакако није добро пренебрегавати изјаве и догађаје. Бринуло се и о албанским азилантима са Косова. Они су, како је то приликом доласка у Суботицу рекао директор Српске полиције Милорад Вељовић „наши грађани“ и имају право да се крећу по Србији и да путују са српским путним исправама. Директор мађарске полиције, Карољ Пап, изнео је податак да је око 23.000 миграната прешло границу, а да су њих 40 одсто деца, а њих, према вестима из ЕУ, више од 43 хиљаде поднело је захтев за азил. То што се Албанци крећу слободно широм Србије, резултат је потписаног споразума о слободи кретања за све грађене Републике Косово, коју Србија не признаје изузев двадесет и три земље ЕУ и Америке, и још стотинак других земаља, које су признале Косово као државу, а да је Србија, ваљда због тога, издала на десетине хиљада својих путних исправа, пасоша и личних карти, да је поднето још око 60 хиљада захтева Албанаца који траже путне испреве Србије, све са циљем, ваљда је то тако у главама појединаца, да се Америци и Европи, покаже пуни демократски капацитет Србије, затим да  се  докаже, како и Албанци сматрају Србију „својом државом“, а када се све сабере, наше власти нико и не слуша, јер убрзано раде на пуној независности Косова. Па зар није Барак Обама у својој личној честитки председници Косова, Атифети Јахјага, написао да је „импресиониран напретком Косова као суверене и мултиетничке демократије“. Зар неко разуман мисли да ће после овога, издавањем пасоша Албанцима, неко очекивати да се било шта промени када је Косово у питању. Албанцима лична документа Србије требају како би путовали, како би у Србији остварили право на здравствену заштиту, надокнаде за незапосленост, социјална давања, дечје додатке, бесплатно лечење, планску куповину некретнина, кућа, станова и земље по линији, куда би се у будућности простирала велика Албанија, на чијем пројекту ради и Америка.

Када се у Србији неки осмехују, због тога што 60.000  Албанаца са Космета тражи српски пасош не схватају да су у великој  заблуди, и ако не само они већ и други помисле да Албанци мењају став према Србији, и да ће Америка или Енглеска, Немачка и друге земље променити став, онда сви који тако мисле  погрешно размишљају. А, заблуда није обична, она носи огромне последице, ако не данас, оно за 20 или 50 године. Ако схвате да Албанци играју своју игру, коју су  сада започели озбиљно, а други зацртали, и то баш усред  зиме, и да не воле ни „с“ од Србије и Србина, многима ће бити лакше. Грешка је учињена. Прво због датума, а сада због поглавља.

Питање је зашто је ова велика сеоба Албанаца кренула сада. Зашто са собом воде и малу децу, коју камере снимају по шумама, како прелазе преко потока, да би се домогли Мађарске. Суботица није случајно изабрана. Она је „капија Европе“ и преко ње се најлакше стиже у Европску унију. То што су кренули усред зиме, сличи ономе што смо једном већ видели пред почетак бомбардовања Југославије. Тада су их снимале екипе БиБиСи-ја и СиЕнЕн-а, како би те слике Албанаца са малом децом, показале шта све српска полиција и војска раде Албанцима. Данас за њих, ова нова миграција више није ни вест. Тада, за време бомбардовања, када су Албанци хтели да се врате својим домовима, одвраћани су од те намере тако што их је НАТО авијација бомбардовала касетним бомбама, када је, на пример, спржено 70 албанаца у селу Кориша код Призрена, после чега никоме није пало на памет да се врати својој кући, а и сами су их специјалним летовима, авионима пребацивали у своје земље. Данас Европљани говоре о специјалним чартер летовима којима ће емигранте са Косова враћати назад.

Онај ко не разуме Косово и Албанце, можда се и сажали над народом који тамо нема посла, који тешко живи, који једва прехрањује породицу. Као да је у Србији другачије. Истина је, да је готово 50 одсто становништва на Косову незапослено, али је и истина да свако свашта и понешто ради. Неко од планера светских збивања, нешто је наумио. Стога, није случајно што се ово питање отворило усред зиме и то у тренутку када је у Србији покренуто, само да поменемо питање рудника „Трепча“. Овим  избегличким таласом са Косова, као да се жели рећи да, уколико Србија одузме „Трепчу“ у којој је некада радило близу 20 хиљада радника, онда заиста Албанци остају „незапослени“. У ствари, они не би желели да у овај вредни рудник, на било који начин има уплива Србија. Неко је очигледно наумио да купи овај рудник и то не било ко, ако се има у виду да он даје и ретку руду коју тражи савремена технологија, поготову она која се употребљава за ракете.

Са Косова је за мање од годину дана, према проценама њихових служби пут Европе, преко Србије и Мађарске отишло између 50 и 120 хиљада Албанаца. Неки од историчара из Приштине чврсто верују да је неко „са стране запада умешао прсте у ову велику катастрофу која је задесила Косово“. Демографи, пак, говоре да се Косово опасно „празни од свог становништва, и да уколико се настави овим темпом, једна трећина грађана ће напустити Косово. Трећи говоре о својеврсном геноциду. Аналитичари, пак, говоре само о економским разлозима.

Овде се можда ради о организованој најезди према земљама ЕУ у режији моћних кругова са запада. Наиме, све постаје некако повезано, када се сагледа колико се покушавало да се прикрије неслагање између неких земаља ЕУ и Америке, а у вези са ратом у Украјини и санкцијама према Русији. Неко као да је рекао да је сада моменат да се Европа мало позабави сама са собом, ако неће са Русијом, како диктира Америка, тиме што ће у њихове земље „послати“ за почетак педесетак хиљада Албанаца, а и како би се проблеми на глобалном нивоу пребацили на одређене државе, које се противе санкцијама Русији, или слању наоружања у ратом захваћене земље. То може да се узме као претпоставка и намера скретања пажње јавности у појединим земљама Европе, са плановима Америке у вођењу хладног рата са Руском федерацијом. Њима је остављено на тренутак да се позабаве својим проблемима, а не да ремете глобалне планове Америке, која ће се, ако се Европа не тргне, једног дана растурити.

За Србију, ово може да значи да је она била у праву када је Европи скретала пажњу, пре него је натерана да прихвати споразум о слободном кретању са Косова, да може доћи до великог таласа миграната према њиховим земљама. Сада, Србија по први пут није означена као кривац, нити се говори о њеним грађанима, који покушавају да се домогну Немачке. Тај проблем ће земље Европе решавати на свој начин. Али, Србија као и Македонија суочавају се са  куповином  станова и земље у неким градовима. Ниш се помиње као град у којем Албанци покушавају да куповином некретнина постану становници града, али од тога нису изузети ни Куршумлија или Врање, неки градови у Црној Гори, али и неки од градова у Војводини, који нису на траси велике Албаније, али се пружа могућност бављења пољопривредом или сточарством. Ако се узме у обзир да последњих неколико месеци Албанци купују станове и куће и друге некретнине у Скопљу, Тетову, Гостивару и Охриду, онда дубља анализа којом се мало ко бави, а многи знају, показује места која су означена на карти велике Албаније. Питање је како то одједном сиромашни Албанци купују станове, али и питање откуда тако сиромашним Албанцима, који протутњају Суботицом, толико новаца у џепу. И, још једно питање: зашто одлазе Албанци са Косова, а на Косово долазе Албанци из Албаније, и зашто је истовремено пут миграната и преко Албаније и Црне Горе,  до покушаја да се домогну Грчке.

Како год било, у Србији се све што се догађа не види, бар јавно као проблем, самим тим што постоји велика брига због Албанаца „наших грађана“ којима се чак сугерише да не продају своја имања на Косову, иако се зна да Албанци имовину не продају, али зато мало ко говори о томе, зашто одлази на десетине хиљада младих из Србије, а из Суботице, чак и по двадесетак у просеку дневно.

(Видовдан.орг)

KOMENTARI



2 коментара

  1. Za Srbiju says:

    Razvaljeni smo i po širini i po dubini, u svim sferama. Srbija nije država. Samo teritorija. Svedoci smo poslednjih stranica naše istorije.

  2. Svetislav says:

    Kao i uvek odlicna analiza srpsko-albanskih odnosa. Po koji put g. Zejneli "otvara oci" Srbiji (a najvise Srbima), da rat nije prestao i da se sad vodi drugim sredstvima. Podseca i da siptari "beze" od bede, ali ne prodaju nekretnine, imanja, itd. kao sto to Srbi (i ostali) rade kad se iseljavaju. Kad Srbi shvate da je zemlja ono sto je vecno, i da se zemlja i nekretnine ne prodaju neprijateljima, jer cete mozda dobiti vise para, ali cete izgubiti dom i umrece kao prognanici, onda ce i nama poci nabolje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u