Novi svetski nered

Novi svetski nered

17 avgusta 2014

zoran_cirjakovicPiše: Zoran Ćirjaković

Na vrhuncu takozvanog Arapskog proleća, 2011. godine, euforija je zahvatila severnoatlantske centre moći. Širenje zapadnih shvatanja o tome kako treba urediti savremena društva delovalo je nezaustavljivo. Samouvereni eksperti i aktivisti licitirali su kada će „virus Arapskog proleća napasti Moskvu i Peking”.

Slavilo se i na levici i na desnici. Čak su i zakleti ideološki neprijatelji razmenjivali izjave ljubavi. U jednom od poslednjih eseja, Kristofer Hičens, vodeći sekularni fundamentalista, zahvaljivao se Džordžu Bušu, ratobornom hrišćanskom fundamentalisti, što je poveo krstaški pohod na Irak. „Da je Sadam Husein još na vlasti, ovogodišnji arapski ustanak nikad ne bi mogao da se desi”, napisao je Hičens u tekstu „Efekat Iraka”.

Žar demokratskog mesijanizma razgoreo je hibris i oživeo stare zablude. Mnogi su zaključili da je Fransis Fukujama bio u pravu i da smo stigli blizu „krajnje tačke ideološke evolucije čovečanstva” – „univerzalizacije zapadne liberalne demokratije kao konačnog oblika vladavine”. Činilo se da istorija samo što nije umrla.

Samo tri godine kasnije, svedoci smo krvavog haosa. Umesto novog „liberalnog svetskog poretka” i obećanog demokratskog raja, dobili smo novi svetski nered, seriju velikih tragedija kojima se ne nazire kraj. Teško je naći region iz kog danas stižu dobre vesti.

Situacija je najgora na Bliskom istoku, poligonu na kome je pre desetak godina testirano verovanje da je vojna sila sve što je potrebno za širenje demokratije. Čak 40 odsto teritorije ekspresno „oslobođenog” i demokratizovanog Iraka nalazi se danas u rukama „Islamske države”, brutalne islamističke organizacije s istančanim osećajem za pi-ar i marketing.

Jordan i Liban strahuju da će postati sledeće mete nezaustavljivog pokreta koji je izrodila američka okupacija Iraka i koji je tokom građanskog rata u Siriji izrastao u jednu od najjačih oružanih snaga u regionu. Za loše vesti iz Jemena, najsiromašnije arapske države, odavno nema mesta u velikim medijima. Nije lako naći ni tekstove o tome koji je „efekat Iraka” u Egiptu i koliko se lošije i neslobodnije danas živi nego pod omraženim Mubarakom.

Na severu Afrike zapadni „spasioci” Libije učinili su da ova bogata država počne da liči na Somaliju, jedno od najbeznadežnijih mesta na svetu. Iz zemlje su početkom meseca pobegle strane diplomate, a parlament je u sredu od Ujedinjenih nacija zatražio „međunarodnu intervenciju”. Zahuktala se i očajnička potraga za „novim (ne)Gadafijem”, moćnikom koji bi mogao da smiri i uredi zakrvljenu zemlju. Glavni kandidat je penzionisani general Halifa Haftar, jedan od najtalentovanijih šegrta brutalno ubijenog pukovnika.

Ogromnu kolateralnu štetu od nasilnog izvoza demokratije pretrpele su siromašne zemlje južno od Sahare. Tragične posledice osetile su se i u malenom Maliju, donedavno najstabilnijoj zemlji Sahela, i u moćnoj Nigeriji, najvećoj afričkoj ekonomiji. Iskusili su ih i stanovnici relativno prosperitetne Kenije, koji su bili meta serije spektakularnih terorističkih napada, i hronično gladne Centralnoafričke Republike, treće najnerazvijenije zemlje na svetu.

Mnogi veruju da se iza demokratskog mesijanizma koji je desetinama miliona ljudi doneo neizmernu patnju kriju ekonomski i politički interesi zapadnih sila. To nije sasvim bez osnova. Nije lako razlučiti ko je u proteklih desetak godina ratovao za „globalnu demokratiju” i „odbranu civilizacije” a ko za globalnu dominaciju i jeftiniju naftu.

Ipak, problem je mnogo veći. Logika misija koje su unesrećile Bliski i Srednji istok i veliki deo Afrike bazira se na shvatanju da su, kada govorimo o vrednostima, normama i idealima, reči zapadno i univerzalno sinonimi. Široki konsenzus koji je ostvaren u vezi s ovim pitanjem otvorio je vrata dugačkoj seriji „humanitarnih intervencija” i „dobrih ratova” u posthladnoratovskom periodu.

Odbijanje mnogih zapadnih moralnih autoriteta da prihvate da nezapadni narodi imaju političke i društvene tradicije koje se moraju uvažavati ima duboke korene. Utemeljeno je na starom shvatanju da evropska istorija u sebi sadrži sve druge istorije, odnosno, kako je to slikovito izrazio Karl Marks, da „ljudska anatomija sadrži ključ anatomije majmuna”.

I na levici i na desnici uvrežilo se verovanje da je istorija Zapada jedina svetska istorija i da su svi drugi osuđeni da je pre ili kasnije ponove – ako ne svojevoljno, onda uz pomoć Pete ili Šeste flote. Iz ovog sledi i da ceo svet treba urediti po evropskom kalupu i da se mogu ignorisati drugačije okolnosti, čak i onda kada su izuzetno nepogodne. Manje ili više nasilno nametanje i indukovanje zapadnih modela postalo je ne samo legitimno, već i poželjno.

Istoričar Robert Kejgan ističe da ovakvo utemeljenje „liberalnog svetskog poretka”, koji odgovara potrebama, interesima i idejama samo jedne grupe ljudi, čak i nekim Amerikancima odavno deluje kao „novi oblik zapadnog imperijalizma”. Nije teško pojmiti kako on izgleda stanovnicima Iraka i drugih bivših kolonija. Oni životare u krhkim, arbitrarnim državama okovanim veštačkim granicama koje su pre stotinak godina povlačile evropske sile u skladu sa svojim interesima i hirovima.

Tragični događaji u Iraku, Nigeriji i Centralnoafričkoj Republici istakli su jedan od brojnih problema s kulturalno slepim demokratskim inženjeringom. U siromašnim, verski i etnički izuzetno složenim, kolektivističkim društvima demokratija je legitimisala logiku „pobednik uzima sve”. Do zaposlenja ili bogatstva, koje su gladnjikavim ili pohlepnim saplemenicima ranije obezbeđivali okrutni diktatori, sada se lakše stiže pomoću glasačkih kutija.

Mnogi mladi ljudi, pripadnici gubitničkih zajednica, na ovaj, demokratski način, nisu isključeni samo iz podele nacionalnog bogatstva. Njima je time obično uskraćeno i pravo da ne budu gladni, a neretko i mogućnost da zasnuju porodicu. Ne čudi da ima onih koji su spremni da se priključe terorističkim organizacijama ili uključe u vršenje masovnih zločina nad narodima ili verskim zajednicama koje doživljavaju kao privilegovane.

Nažalost, povratak u srećniju prošlost nije moguć. Društvima unazađenim demokratskim mesijanizmom ostaje da pokušaju da nekako nađu svoj put do mira, stabilnosti i humanijeg života. Biće to dugačak i veoma bolan proces.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *